“Српски” тужиоци гори од Карле дел Понте!

У оптуживању и кажњавању Срба за стварне и измишљене злочине Тужилаштво за ратне злочине у Београду вишеструко је надмашило и тужилаштво Хашког трибунала. У поређењу са Владимиром Вукчевићем и Бруном Векарићем, сви хашки тужиоци, од Карле дел Понте до Сержа Брамерца, изгледају још и благонаклоно према Србима.

Наиме, разлика између броја оптужница за ратне злочине против Срба и оптужница против Хрвата, муслимана и Шиптара које су подигнуте у Београду већа је од разлике између броја оптужница које су подигнуте у Хагу.

Од укупно 62 оптужнице које је подигло Тужилаштво за ратне злочине у Београду, чији је превасходни задатак да процесуира злочине над српским народом, чак 55 подигнуто је против Срба.

У ратовима од 1991. до 1999. године, у којима је убијено више од 40.000 Срба, у којима је са КиМ, из Сарајева, средње Босне и Хрватске протерано више од милион Срба, по мишљењу Вукчевића и Векарића, било је само шест случајева ратног злочина над Србима.

Три ратна злочина починили су Шиптари, два Хрвати, један муслимани. И то је све. Једна оптужница подигнута је због злочина који су Шиптари извршили над Ромима. Процентуално, против Срба је подигнуто чак 89 одсто, против Шиптара 4,8 одсто, против Хрвата 3,2, а против муслимана 1,6 одсто оптужница!

Ако неко историју трагичних ратних догађања на простору СФРЈ буде писао на основу оптужница и свеукупног рада Тужилаштва за ратне злочине у Београду, деца ће о Србима учити као о масовним злочинцима и кољачима. А о муслиманима, Хрватима и Шиптарима као њиховим недужним жртвама. Од 55 оптужница против Срба, 23 су подигнуте због злочина над Хрватима, 19 због злочина над муслиманима, осам због злочина над Шиптарима, док је пет оптужница подигнуто против Срба јатака који су помагали у скривању Ратка Младића и Стојана Жупљанина.

Оптужницама је обухваћено 181 лице. Срба је 158, Шиптара 20, двојица Хрвата и један муслиман. Од 158 оптужених Срба, 81 је осуђен, 18 је ослобођено, док је против 54 поступак још у току.

Од 20 оптужених Шиптара, осуђена су само двојица, један за злочине над Србима, други за злочине над Ромима. Против једног поступак је још у току, а 17 је ослобођено. Тих 17 су припадници злогласне “гњиланске групе”. У питању су најкрволочнији припадници ОВК, који су, након повлачења Војске Југославије са КиМ, од јуна до децембра 1999, убили најмање 114 лица српске националности. Осамдесет несрећника подлегло је зверском мучењу, остали су нетрагом нестали.

Спрдња са правдом

Ево како су припадници “гњиланске групе” убијали своје жртве. Алији Садик довезао је жуто возило “аскона” врањанских таблица у којем се налазило троје српских цивила: два мушкарца и једна жена. С Алијијем Идризом и Халимијем Рамаданом Садик је извео ове цивиле из возила, након чега су Идриз и Рамадан старију жену оборили на бетон и завезали јој једну ногу за “аскону”, којом је управљао Садик, а другу ногу за возило “застава 128” отворено жуте боје, врањанских таблица којом је управљао Шемси Нухију.

Реџеп Алији је возачима наредио да лагано крену са возилима у супротном смеру, говорећи: “Крени полако, немој брзо да јој узмеш душу”, те су возила кренула и растргла ову старију жену, која је вриштала. Будући да је жртва, којој је једна нога била откинута, још давала знакове живота, Идриз и Рамадан су јој за возила завезали руке, након чега су Шемси и Садик возилима кренули у супротним правцима и поново растргли жену, која је након тога издахнула. На исти начин растргли су и једног мушкарца, након чега је Идриз Алији из гепека “асконе” извадио секиру и два тела исекао на ситне комаде, које су затим убацили у џакове и бацили у Ливочко језеро. Трећа жртва, млади мушкарац, мучен је у подруму интерната, а затим убијен.

Међутим, заузети ловом на Радована Караџића, Ратка Младића и друге, знане и незнане српске “ратне злочинце”, тужилац Вукчевић, Србин из Београда, и његов заменик Бруно Векарић, Хрват рођен у Загребу, нису стигли да припреме оптужницу ни толико да бар један монструм из Гњилана буде осуђен.

У логору Челебићи било је заточено око 400 Срба из Коњица и Сарајева. Њих 16 није преживело зверско мучење, десетине су остале трајни инвалиди. За те злочине тужилаштво у Београду подигло је само једну оптужницу, против Самира Хонде. Али, ни њега Вукчевић и Векарић нису оптужили ни за убиство, већ за премлаћивање. Погађате, и Хондо је ослобођен.

Од двојице Хрвата оптужених за злочине над Србима, Иван Јуришић, који је учествовао у организовању напада на колону ЈНА у Тузли, у којем је масакриран 51 припадник ЈНА, на слободи је, док Вељко Марић, који је оптужен за убиство једног Србина, издржава казну од 12 година затвора.

У “Олуји” је убијено око 2.000 Срба, у “Бљеску” најмање 290. Избегличку колону код Новог Вароша Хрвати су газили тенковима. У операцији “Масленица” у јануару 1993. године убијено је 392 Срба, међу њима 35 жена и троје деце. У Медачком џепу 9. септембра 1993. године масакрирано је 88 Срба, међу њима 13 жена. На Коранском мосту 21. септембра 1991. године заклано је 13 заробљених припадника ЈНА.

Миро Бајрамовић је признао да је само он, својом руком, у логорима у Пакрачкој Пољани и Марином Селу убио више од 70 српских цивила. Број жртава сличних злочина је око 7.000. А Тужилаштво за ратне злочине државе Србије подиже једну оптужницу. И то за убиство само једног Србина. Тешко да би се и Томислав Мерчеп дрзнуо на такав безобразлук.

Срби против којих је то тужилаштво подигло оптужнице осуђени су на 797 година затвора, Хрвати на 12 (друга пресуда, такође на 12 година, против Јуришића поништио Апелациони суд), Шиптари на 15 година.

У процентима Србима је додељено 95,34 одсто, Хрватима 1,44, а Шиптарима 1,79 година робије.

С тим што се од 15 година на које су осуђени Шиптари само две године (0,23 одсто) односе на злочине над Србима!

Ова спрдња коју са правдом изводи држава Србија изгледа још невероватније након следећег податка: те две “шиптарске” године робије изречене су Марку Кашњетију из Призрена зато што је малтретирао и протерао двоје Срба из Призрена.

На Косову и Метохији је убијено више од 2.000 српских цивила, више од 250.000 Срба прогнано је из јужне српске покрајине, а српско правосуђе је све то санкционисало једном осуђујућом пресудом на две године због неколико удараца и претње!

Посматрано по месту злочина, највише оптужница, њих 23, подигнуто је за злочине почињене у Хрватској, двадесет две против Срба, једна против Хрвата.

Срамоћење

Са 21 оптужницом обухваћени су злочини у БиХ. Деветнаест је подигнуто због српских злочина над муслиманима, а по једна због муслиманских и хрватских злочина над Србима.

По мишљењу тужилаца за ратне злочине Републике Србије, масакри Срба у Сребреници и Подрињу, у којима је убијено више од 3.300 људи, убиство хиљада српских цивила у Казанима и на другим стратиштима у Сарајеву, затварање и вишемесечно сексуално злостављање неколико стотина Српкиња у “куће за забаву” сарајевских јалијаша, убиство војника у Добровољачкој улици, масакри српских цивила у Купресу, Трнову, Маловану, Ливну, Чапљини, Сијековцу, Босанском Броду, Дервенти или Каменици код Зворника нису ратни злочин.

За злочине на Косову и Метохији подигнуто је седам оптужница.

Што се “уже” територије Србије тиче, Вукчевић и Векарић су подигли седам оптужница. И свих седам против Срба. Једна је за убиство тројице шиптарских терориста, браће Битићи, који су заробљени у току агресије на СР Југославију, као припадници Атлантске дивизије НАТО-а. Друга је за убиство 16 муслимана у Сјеверину. Три су против јатака Ратка Младића, две против јатака Стојана Жупљанина.

Београдско тужилаштво очигледно сматра да масакри 16 српских цивила у Сурдулици, 11 у Варварину, 20 у Нишу, 11 у возу на улазу у Грделичку клисуру или 20 у згради РТС-а у Београду, које је починио НАТО, нису злочин.

Посебно не у поређењу са страшним злочином који је починио Бранислав Младић, кога је српска држава оптужила и осудила зато што је пружио уточиште свом оболелом брату од стрица, Ратку Младићу.

Највише оптужница, по пет, српско тужилаштво за ратне злочине подигло је за злочине Срба над Хрватима у Вуковару и за злочине Срба над муслиманима у Зворнику.

Од 20 Срба који су оптужени за злочине у Зворнику осуђено је њих седам, шесторици је укинута првостепена пресуда, двојица су ослобођена, а преосталој петорици суђење још није завршено. Седморица осуђених добила су 68 година затвора.

На Глоданском брду код Зворника муслимани су 6. новембра 1992. године заробили 41 српског територијалца. Само тројица су убијена из ватреног оружја, остали су масакрирани. У таквим и сличним злочинима убијено је више стотина Срба у Зворнику и околини, али те жртве нису биле вредне подизања макар једне оптужнице у Београду. За стрељање заробљених припадника Туђманових паравојних јединица у Вуковару оптужница је подигнута против 22 Србина. Петорица су ослобођена, а остали су осуђени на 231 годину затвора.

За убиство неколико стотина Срба 1991. године у Вуковару и суседном Осијеку Вукчевић и Векарић нису подигли ниједну оптужницу.

Процењује се да је за срамоћење и кажњавање Србије, Републике Српске и српског народа кроз рад овог тужилаштва, које је основано 2003. године, држава Србија издвојила више од 10 милиона евра!

Ону већу штету, коју Србија и Република Српска већ 12 година трпе због рада ове “независне” правосудне инстанце, због њених оптужница и по њима донесених пресуда, није могуће израчунати.

Душан Марић

ПрессРС