Епархија је административна област Православне Цркве коју води епископ или владика. Реч „епископ“ (Επίσκοπος) на грчком значи „надзорник“, што добар владика заправо и јесте.
Епископ или владика пакрачко–славонске епархије је Јован Ћулибрк. Рођен је као Невен у Зеници (СФРЈ) 16. априла 1965. Ћулибрк је студирао јужнословенске језике и књижевност на универзитетима у Бањој Луци и Загребу, где је дипломирао на Катедри за стилистику. За свој дипломски рад о Милошу Црњанском је добио Бранкову награду Матице српске. Теологију је студирао на православним богословским факултетима у Београду и у Србињу, где је дипломирао са радом о Никону Јерусалимцу. Магистарске студије из јеврејске културе похађао је у Спомен-установи Јад Вашем и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму. За такве који знају много више него што им треба, па им често знање уме и да засмета, један српски владика је имао обичај да каже: „Неки су преучили лекцију“.
Осим књишког знања и интересовања владика Јован је познат и као падобранац у мантији. Водник је и резервиста чувене 63. падобранске бригаде из Ниша. Често своју епископску мантију поносно замени падобранским комбинезоном, а укњижио је најмање 140 скокова. Пред устоличење владике будимљанско-никшићког Методија, епископ Јован се спустио падобраном у простор манастира Ђурђеви Ступови! („Владика се падобраном спустио у Ђурђеве Ступове: Благодат долази са неба (видео)”. pravda.rs, приступљено 25.09.2021)
За владику мученичке пакрачко–славонске епархије, чији су верници у два рата, Другом светском 1941–45. и грађанском 1991–95, највише пострадали, јер се на њеном подручју налазио најужаснији логор (Јасеновац) за геноцидно сатирање српске, јеврејске и ромске нејачи, Јован је изабран у мају 2014. и устоличен 13. септембра те године у Саборној цркви Свете Тројице у Пакрацу.
Владика пакрачко–славонски се, дакле, за сразмерно кратко време прославио не само ученошћу и спортом, већ и нечим што му никако не служи на част: као координатор Одбора Српске Православне Цркве за Јасеновац и представник у Јерусалиму, владика је кренуо са ревизијом истине о сатирању Срба и драстичним умањивањем броја српских, јеврејских и ромских жртава на најужаснијем месту Другог светског рата – у логору Јасеновац.
Јутарњи лист, Загреб је 27. вељаче (фебруара) 2016. објавио велики интервју са владиком Јованом Пакрачко–славонским. На крају литургије у Јасеновачкој цркви патријарх Иринеј је говорио о `стотинама тисућа` убијених Срба на подручју логора Јасеновац. Јован Ћулибрк је тада кренуо са ревизијом историјске истине и изјавио следеће: „Što se tiče brojeva stradalih u sistemu koncentracionih i logora smrti Jasenovac, vrijedi ponoviti da konfuzija oko njih nastaje isključivo zbog toga što socijalistička Jugoslavija, a ni zemlje nastale njenim raspadom, nije uložila dovoljno ni sredstava, ni rada ni ljudi da bi se došlo do pouzdanih naučnih rezultata.
Nakon što su donesene prvobitne procjene broja žrtava – uglavnom oko 1948. godine – normalne zemlje su osnovale ili zadužile posebne naučne institucije da se bave detaljnim proučavanjem karakteristika Drugog svjetskog rata, zločina koji su se desili u njemu, kao i broja žrtava. Konfuzija oko broja žrtava u Jasenovcu, NDH i Jugoslaviji uopšte je predmet zgražavanja u međunarodnim naučnim krugovima; možda najsvježija – barem u pristupu – enciklopedija holokausta, ona Waltera Laquera, iznosi broj od stotinu do sedam stotina tisuća žrtava Jasenovca. To je apsurdno, ali se bojati da će taj apsurd biti još očigledniji u novijim izdanjima enciklopedija i opštih pregleda”, zaključio je tad episkop Jovan. (‘Komunistička optužnica ne može biti polazna točka razgovora o Stepincu’, Jutarnji list, 27. veljače 2016)
Da se nije radilo o izjavi tek za jednokratnu upotrebu svjedoči spontano reagiranje episkopa Jovana tijekom izlaganja njegova starijeg kolege, Atanasija Jeftića (84) na jednom humku Spomen područja Jasenovac, održanog dvije i pol godine nakon tog intervjua, 8. rujna (септембра) 2018. Naime, nakon što je episkop (u mirovini) Jeftić počeo govoriti o „700 hiljada ubijenih Srba” u Jasenovcu, Jovan Ćulibrk je spontano uzviknuo: „Prekinite vladiko, nije ih bilo toliko…”. Vjerojatno šokiran imperativnom upadicom kolege po struci i brata dakako, Jeftić je prekinuo govoriti ‘ratnohuškački’. (Jerko Zovak, „Kad episkop srpski ušutkuje srpskog episkopa zbog broja žrtava u Jasenovcu“, Sbplus.hr, 12.09.2018)
Усташки кољач Мишко Ратковић из Триља, Далмација, са још једним усташом, умазани српском крвљу, после злочина 1941. (Музеј Југославије); овде недостаје само њихов одвјетник обране
Последица оваквог свјетоназора је највећи скандал који се одиграо крајем децембра 2021. године у Народној скупштини Србије – неизгласавање Предлога Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ-а 1941–45. и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку. Био је то врхунац бешчашћа, драстичног понижавања и обесмишљавања постојања Народне Скупштине. Тада је само 30 посланика гласало за усвајање ове изузетно значајне Резолуције, а 113 тзв. посланика није ни гласало, гласова против није било.
Јован Ћулибрк, епископ СПЦ у пакрачко-славонској епархији која је тешко страдала у време НДХ, па недавно опет од исте хрватске руке 90-тих година прошлога века, брука је, дакле, за Српску Цркву и Православље. Његове дрске и политички мотивисане тврдње којима се умањују не само статистички него и морално српске жртве на територији под контролом НДХ између 1941. и 1945. не наилазе на укор виших црквених власти. То је логично зато што је Српска Црква огрезла у екуменизам, чији је један од основних постулата не замерати се иноверцима. Поред овога, други чинилац који црквеном врху диктира попустљивост према заблуделом епископу је спрега са световном влашћу у Србији која се договорила са политичким Загребом да не наглашава питање српских жртава за узврат за сарадњу Хрватске на фаталном „европском путу.“
Ликуј днес, владико и одвјетниче обране, и васцела усташијо с њим! Убедио си српско–хрватски „регион“ да су Срби вазда криви и кад их кољу, чекићају, бацају у јаме и бунаре и живе сахрањују. И да је сатирање и затирање Срба заправо мит „великосрпских југо–унитариста“, а не папско–крижарски геноцид. Зато заједно са славним Кикероном (Marcus Tullius Cicero, 107–44 пре Хр.) узвикујемо: O tempora, o mores! (Чудних ли времена, чудних ли обичаја!)
