Српски живот у Вучићевој и Дачићевој транзицији вреди мање него у рату

Србија је тешко притиснута неправедном политиком СР Немачке и САД. Али, колико год Берлин био неправедан, стално задуживање одлука је претходне две владе и хир, далеко више него потреба, већине активних бирача

Шта грађани данас да раде кад их неко убеђује да би више волео да добије Нобелову награду са Хашимом Тачијем него да оде у Хаг трагом оснивача партије која му је донела све што има у животу и кога се никада није јавно одрекао?

Како се поставити према „надпопуларном” и најбољем пријатељу емиратског шеика и бундес министера Вестервелеа – кад час „бескрајно воли народ” („који ће му доћи главе”), а час „бескрајно воли странку” (којој не попушта кад иста пожели мало више од апсолутне власти)?

ПРЕ више од две деценије српски народ је учествовао у грађанском рату. Србија се налазила под међународним санкцијама. Земља је утонула у беду, криминал и безнађе.

Иако су бизарна убиства, криминал и насиље постали свакодневна појава, грађани су ипак приметили високог човека у маскирној униформи који се полако гегао уз Таковску улицу са калашњиковом у руци. Снимак београдског паравојника емитован је на РТС-у, а увече су дежурне камере приказале полицијски перформанс хапшења наоружаног самовољника.

Дакле у Србији је и у најтежим часовима било некаквих запрека и отпора општој мржњи, помами и злу.

Пре неколико година једна острашћена екстремисткиња извела је овимдогађајем инспирисани перформанс. Прошетала је наоружана београдским улицама. Овог пута нико није реаговао. Да ли је реч о шарму уметнице или је народ напрасно почео да се разуме у уметност или су прилике данас горе него у време када нам САД и СР Немачка нису били оволики пријатељи као данас? 

У наше време се не ратује… Калашњиков је данас небитан. Људски живот у транзицији вреди мање него у рату. Јер, у рату неко макар јави ко је погинуо.

У транзицији је мало кога брига да ли се неки „лауреат” укидања „сталног радног места” или сиротан који верује да је транспарентност „право на протест”, збуњен околностима у којима му плачу гладна деца, растројен лишио свог безвредног живота.

Када смо већ код глади… Ове године је коначно победила политичка опција Чедомира Јовановића, вође ЛДП-а.

Грађани нису гласали на изборима да српска влада напусти српски народ са северног Косова, нису гласaли ни за подршку режиму Мила Ђукановића који фалсификује изборе у Црној Гори, нису гласали ни за даљу изградњу партијске државе, нису гласали на за формулу данашње владајуће коалиције која им се уз помоћ медија касније јако свидела…

Није ни битно како су грађани Србије гласали…

Србија је тешко притиснута неправедном политиком СР Немачке и САД.

Обогаљена је социјалним радикализмом народне већине. Уверењем готово милион бирача да демократија, правда, људска права, права српског народа, модернизација привреде треба да буду подређени потреби да се држава задужује и макар некима, симболично дели незарађено…

Колико год Берлин био неправедан, стално задуживање одлука је претходне две владе и хир, далеко више него потреба, већине активних бирача.

Зато је данас већина грађана у дубокој моралној анестезији.

Калашњиков је 1992. на београдској улици представљао скандал. Данас није скандал кад српски народ организовано посипају пепелом због одвратног злочина који није био злочин српске полиције и који је суђен и кажњен, али исти ти не помишљају да запитају зашто је албанско-косовска полиција прекинула истрагу о убиству деце у Гораждевцу, где су убице жетелаца из Старог Градског, шта је са истрагом Дика Мартија…

О каквом моралу и помирењу говоримо? Па 20 одсто свих бирача Хрвата потписало је да не желе ћирилицу у својој европској држави. 

Пре двадесет година спалили су све ћириличне књиге у јавним библиотекама… Али, први људи Србије у томе не виде проблем.

Дачић и Вучић се плаше да би им могли замерити претходни политички живот.

Чедомир Јовановић, њихов идеолог, једини чија је популарност и са таквим програмом превазишла оквире шире фамилије, имун је на суочавања и извињавања на националној разини. Нема тога што није спреман да призна и прихвати.

Не застајкује тај када говори да је Велика Србија завршила у Великој Иванчи (масовним убиством, да не буде забуне), док су Велика Словенија и Велика Хрватска завршиле у Европској унији.

Али, када спомену његово имање, сместа га обузму конвулзије… Чудо је то колико непрекидно јавно показује те своје милионе и колико га нервира кад му их неко спомене.

Некоме је требало мање година да од сиромашног политичара постане декадентни милионер, него да од бруцошке журке дође до прославе одбране дипломског испита.

Пре двадесет година грађани су могли да пријаве паравојника. Шта данас да раде кад их неко убеђује да би више волео да добије Нобелову награду са Хашимом Тачијем него да оде у Хаг трагом оснивача партије која му је донела све што има у животу и кога се никада није јавно одрекао?

Како се поставити према „надпопуларном” и најбољем пријатељу емиратског шеика и бундес министера Вестервелеа – када час „бескрајно воли народ” („који ће му доћи главе”), а час „бескрајно воли странку” (којој не попушта када иста пожели мало више од апсолутне власти)?

Кога да позову кад их неко ко је богатство створио као народни посланик и министар уверава да је добро што не крије марке својих прескупих одела… Коју телевизију и чију полицију?

Чедомир Антић

Политика