Новости истражују – Зашто се заборавља опљачкано српско културно благо из државних архива. Нацисти су отели 40 железничких вагона крцатих документима и однели их у Берлин
“Српски псалтир”, књига опљачкана из манастира Привина глава, сада у Минхену
НАЈРАСКОШНИЈА српска средњовековна књига “Српски псалтир”, опљачкана из фрушкогорског манастира Привина глава, готово је непозната у нашој јавности јер се налази у Државној библиотеци у Минхену. Ентузијасти који су желели да издају фототипско издање књиге чијих су 300 страна иконе опточене златом кажу да немачка библиотека тражи да јој се претходно плате ауторска права – више од 5.000 евра.
Ово је типичан пример судбине српског културног блага које је украдено или уништено током ратова. Нацисти су, на пример, опљачкали 40 железничких вагона крцатих документима државне архиве и однели их у Беч и Берлин, а тежина враћене документације мери се стотинама килограма. Још мање је враћено културно-историјских драгоцености које су Аустријанци, Немци и Бугари опљачкали у Првом светском рату.
Беч је и данас највећа ризница српских државних архива, јер су током светских ратова Аустријанци, а затим Немци, овај град одабрали за централно складиште украдених докумената.
– Циљ ове пљачке без премца био је уништавање националног идентитета, а страшно је то што је свест о њој готово ишчилела из нашег памћења – каже Владимир Давидовић, пасионирани трагач за заборављеним културним благом. Овај стручњак за међународно право, који је дуже од деценије био управник САНУ наглашава да су покрадени архиви три пута уочи ратова у 20. веку коришћени за креирање историјских фалсификата против Србије и Југославије.
– У 21. веку наставља се политика обмана коју ми због неукости често прихватамо као нешто ново. Исте тезе и историјске фалсификате о Србима и Србији као реметилачком фактору и изазивачима ратова користили су Аустријанци 1914. и нацисти 1941. године. Фразу: “Границе Косова су непроменљиве и о томе нема дискусије”, први је изговорио Адолф Хитлер. Позиви Запада да Срби забораве историју су лицемерни, јер ако заиста тако мисле, зашто нам не врате покрадене архиве и културно благо? – каже Давидовић.
Саговорник “Новости” је разочаран тиме што држава деценијама прећуткује пљачку која се може сматрати културним геноцидом, иако је њу детаљно документовао др Војислав Јовановић Марамбо (1884-1968), универзитетски професор, дипломата, књижевник и архивиста.
– Јовановић је после Другог светског рата био секретар реституционе комисије, која је имала задатак да утврди шта су окупатори украли из архива и где се та грађа налази. Иако су бечки архивари тврдили да је готово сва архива уништена, Јовановић је утврдио да је то лаж и да су они много документације сачували и сакрили – каже Давидовић.
Сам врх југословенских власти после 1949. тихо гаси комисију и уништава трагове о њеним открићима. Забрањује се објављивање у јавности Јовановићевог извештаја, сведочанства о ратној пљачки архива која се продужила у мирнодопску с образложењем да је реч о “спољнополитичким разлозима”. После неколико деценија Давидовић ипак проналази добро скривену Јовановићеву “мапу опљачканог архивског блага” и 60 година после настанка она се појављује као књига “У потрази за украденом историјом”. Ипак, саговорник “Новости” није задовољан, јер сматра да она само доказује да о националној баштини и даље више брину појединци-ентузијасти, него држава.
– Председничким указом у Русији је 2009. формирана државна комисију за борбу против историјских фалсификата. Дакле, та велика држава сматра да су историјске лажи опасне, а Србија ни после свега што јој се десило то још не разуме. То је поразно – закључује Давидовић.
