ЧЕТИРИ апелациона суда у Србији укинула су прошле године и вратила на поновно одлучивање око 12.000 првостепених пресуда. У поређењу с укупним бројем решених предмета по жалби, то је чак 20-22 одсто, зависно од суда. Поређења ради, до деведесетих година овај проценат није прелазио девет, а било је судија којима је укидано тек два до три одсто одлука!

С податком да је његов суд лане укинуо сваку пету кривичну пресуду први је изашао председник Апелационог суда у Београду Душко Миленковић. Он је објаснио да је највећи број одлука укинут због битне повреде одредаба кривичног поступка. Током 2013. Кривично одељење његовог суда решило је укупно 14.135 предмета, од којих је око 2.800 вратило на поновно одлучивање.

Слична ситуација је и у грађанској материји, и то у сва четири апелациона суда – у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу.

– Имајући у виду да је обавеза другостепеног суда да увек укине првостепену пресуду ако постоји битна повреда поступка или када је чињенично стање у првостепеном поступку погрешно или непотпуно утврђено, налазим за потребно да скренем пажњу јавности да би одржавање такве првостепене одлуке на снази значило да је жалбени суд поступио супротно закону – рекао је Милојевић.

Мада у Комитету правника за људска права овакву ситуацију у српском правосуђу оцењују алармантном, и мада је јасно да петина враћених пресуда подразумева додатна одуговлачења поступка и веће трошкове за српско правосуђе, Драгана Бољевић, председник Друштва судија Србије, каже да подаци забрињавају, али да ипак нису алармантни.

– Када је београдски Апелациони суд изашао са подацима, могли су се чути коментари да се пресуде укидају нестручним нереизабраним судијама које су одлуком Уставног суда враћене на посао. Ово не одговара чињеницама, јер су ове судије враћане током 2012. и прошле године. Дакле, оне нису могле у тако кратком року да одрже суђење и сачекају жалбени поступак и одлуку апелационог суда – објашњава Бољевић.

Такође, додаје да свако има право на грешку, па и судија. Зато и постоји правни лек (односно могућност жалбе), као што у медицини увек постоји и могућност тражења другог мишљења. Осим тога, то што је нека одлука укинута не значи аутоматски да није била правилна, да ће се неко наћи ван решетака, или да ће са изласком из притвора бити ослобођен. То само значи да су направљени процесни пропусти, да је пресуда неправилно образложена или да је дошло до грешака код извођења доказа.

– Чињеница је да је до пре две деценије број укинутих пресуда био једноцифрен, посебно у кривици, где смо имали добро припремљене тужиоце, па је судији било лакше. Број укинутих пресуда почео је да расте деведесетих, а после 2000. је код многих судија премашио 20 и више одсто. Врховни суд је зато 2005. донео оријентациона мерила у кривичном поступку, по којима се судија сматра одличним ако има до 15 одсто укинутих пресуда. Дошли смо до тога да бисмо малтене остали без судијског кадра да су мерила била строжа – објашњава Бољевић.

По њој, велики проценат укинутих одлука резултат је притисака под којима ради наше правосуђе, и захтева да се у што краћем року донесе што већи број пресуда. У таквим условима судије раде све неквалитетније, и немају ни времена, ни жеље за обуком.

– Правосудни систем захтева стабилност, а наше друштво је већ две деценије у нестабилном стању. Онај ко је притиснут тражи лакши начин да преживи – закључује Бољевић.

Професор Правног факултета у Београду Милан Шкулић сматра да број укинутих пресуда расте због великих резова и у правосуђу и у законодавству у последњих деценију и више, али и због одласка најбољих из бранше.

– Због катастрофалне економске ситуације, од почетка деведесетих па надаље стално имамо тенденцију одлива искусних правосудних кадрова. Они напуштају судове и одлазе да се баве боље плаћеним пословима, најчешће у адвокатуру. Да ствар буде гора, од 2000. држава почиње да лута у односу на законодавну активност. Брзоплето се доносе закони, често радикално другачији од дотадашње правне традиције, па се после мењају и по више пута годишње.

Судије постају несигурне у примени таквих закона, нарочито ако су они лоши. Шкулић наводи, често критикован, Закон о кривичном поступку из 2011, који је „чедо“ тадашње власти, али некако преживљава до данас:

– Он не само да представља раскид са нашом досадашњом правном традицијом, као бизарна мешавина америчког кривичног поступка и оног у Хашком трибуналу, већ је и препун грубих правно-техничких недостатака.

Море прописа, неискусни кадрови, одлив мозгова, цунами старих предмета, различити притисци – све су то разлози због којих се српско правосуђе стално налази под лупом незадовољне јавности. После окончања свих реформи, судије ће ваљда сада одахнути и почети озбиљно да раде. Резултат ће ваљда бити и мањи број укинутих одлука.

“ПИНГПОНГ“ ЕФЕКАТ

СВРХА укидања првостепених пресуда и враћања на поновно одлучивање није само да се поправе учињене грешке, већ и да жалбени суд делује едукативно на првостепени. То је важно за развој судске праксе, сматра Шкулић. – Да не би дошло до „пингпонг“ ефекта да суд стално враћа предмет на поновно одлучивање, а да првостепени наново доноси исту пресуду, ЗКП прописује да ако се два пута укине пресуда у истом предмету, суд је не може вратити на поновно одлучивање, већ је дужан сам да пресуди. Тако се спречава даље одуговлачење поступка.

Новости