Свима је јасно да се спрема пад с власти Александра Вучића. Нико не зна тачно кад ће и како то да се деси, али он слути. Пред собом види две опције: гроб или затвор. Није у питању савест, него свест. Савести нема, али свестан је да зло које је нанео грађанима Србије не може проћи некажњено. О спајању параноје и комплекса ниже вредности, које је изазвало патолошко стање у коме се Вучић налази пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад близак сарадник и пријатељ актуелног српског диктатора.
Предраг Поповић
Рањени лав је најопаснији. Такав би волео да буде и мали миш Александар Вучић. Али, његова рика се претворила у цијукање. Зато његове конференције за медије више нису информативне, него комеморативне. Мученик, свестан шта га чека, из дана у дан лелече над собом. Успут, по саветима Рушке Јакић, теши се лажном надом да ће бар неко заплакати за њим. Хоће, наравно. Многи ће пустити сузу радосницу.
– Због чега да се плашим? Шта може да ми се деси? Да ме убију? Шта? Да ме стрпају у затвор? Бићу најомиљенија личност на свету шта год да ми се деси – рекао је недавно Вучић услед нервног растројства.
Много је разлога који наводе Вучића да резултат своје владавине своди само на убиство и робију. Те теме су детаљно описане на страницама Магазина Таблоид, али то је само део узрока Вучићеве параноје. Нико боље од њега не зна кога је опљачкао, коме је отео посао, уништио судбину и, као што сам воли да истакне, “усрао се у живот”. Сад, кад је схватио да ће при паду морати опет да наиђе на оне које је оборио, плаши се освете.
Параноја није никаква новост у Вучићевом животу. Откад је ушао у политику на њега је извршено 9.048 непостојећих атентата. Да би дао себи на значају, измишљао је смртоносне претње. Тај поремећај се отео контроли кад је дошао на власт, а у потпуности се размахао у последње време. Болест га је наводила да визуализује начине на које ће скончати: “Могу да ме обесе на ветрогенератор”, “Нека ме обесе на Теразијама”, “Има оних који хоће да ме стрељају”…
Морбидним порукама одређивао је цену власти: “Могу да ми одсеку главу на пању, али власт не дам горима од себе”. Лако му је било да тако прети сам себи кад зна да нико гори не постоји.
Уместо сажаљења, кукањем је изазвао спрдњу. Осим нормалних људи, сад више ни његови најближи сарадници не могу одолети да му се не ругају у очи. У јавности некако успевају да обуздају смех.
Док Вучић у говорима изражава тешку душевну патњу, предише и патетише, они глуме да с њим деле бол, да му буде лакше. Kад се осаме, кад нема телевизијских камера, не могу да се уздрже.
Недавно, пред Вучићев пут у Вашингтон, после вечере у једном ресторану на београдској Аутокоманди, кад је остало одабрано друштво, газда је подлегао патриотским емоцијама и пустио песму “Српска се труба с Kосова чује”.
Снужден, притиснут неким тешким мислима, Вучић је немо бленуо испред себе, у празно. Из потиштености га је тргнуо Никола Селаковић: “Шта си се смркао, шефе? Ово је борбена песма, није посмртни марш”.
Вучића муче многе туге, најтеже. Стисло га са свих страна. У Србији је, монтираним изборима и исто тако монтираном опозицијом, учврстио диктатуру. Створио је утисак да је до краја завршио процес трансформације из радикала у напредњака, па, на крају, у Бога.
Тако изгледа на Пинку и у Информеру. У стварности, несрећник је помрсио све конце, уплео се у безбројне криминалне и корупционашке афере из којих, како сам каже, може да изађе само у мртвачком сандуку или робијашком оделу.
Проблеме на домаћој сцени још би некако могао да контролише, да одлаже свођење рачуна, као што је радио са странцима док им није прекипело. Манипулисао је с с ким год је стигао. Условљен радикалским фабричким подешавањима, према Трампу, Путину, Меркеловој и Ђинпингу понашао се као некад према Гордани Поп Лазић и Вјерици Радети.
У уверењу да је много паметан, лагао је и муљао, поносан на форе којима купује време. Kад је куцнуо прави час, геније је позван у Вашингтон, где је потписао објаву рата свим светским силама.
Уцењен, није могао ништа друго него да сам себи стави омчу око врата. Знао је шта потписује и колику цену мора да плати, зато је онако изгледао код Трампа у Овалној соби.
– Немојте да се спрдате са Вучићем. То је као да исмевате жртву силовања – написала је Маргарита Симоњан, главна уредница агенције Русија данас.
Има истине у утиску који је стекла Симоњан, али код Вучића је све компликовано, па и силовање. Да ли је силован или је добровољно пристао на овај политички секс, то Вучић процењује у зависности да ли је муштерија платила. Ако добије довољно користи, финансијске и политичке, онда је у питању романса. Ако то изостане, оптуживаће насилника за противприродне блудне радње, какве се свиђају Ђурићу, Чадежу и већини Вучићевих сарадника.
Велика светска сцена, као што је она у Белој кући, Вучићу је потребна да би опсенио простоту своје гласачке армије. Треба му фотографија с Трампом. Платиће је понижењем и тоталном дипломатском деструкцијом, али нема везе, то ће својим лаковерним симпатизерима да представи као огроман успех.
Много опуштеније сналази се на домаћој сцени, коју је прилагодио својим менталним поремећајима. Ту може да манипулише како год жели, с ким год жели. Може, зна систем по коме се то ради. “Сви људи су на продају, разликују се само у цени”, стара је девиза по којој Вучић склапа међуљудске односе. То примењује на све око себе, од телохранитеља Мрвице до амбасадора Годфрија и Боцан-Харченка.
Вучић је одавно схватио коруптивни систем по коме функционишу стране дипломате. Пре двадесетак година износио је конкретне оптужбе на рачун Вилијама Монтгомерија, тадашњег америчког амбасадора у Београду. Детаљно је описивао који тајкун, по наређењу Зорана Ђинђића, мора да исплаћује апанажу Монтгомерију, који криминогени типови су задужени да му организују забаве с несташним тинејџеркама и колико све то кошта.
Kасније је Вучић на себе преузео обавезе да задовољава Монтгомеријеве, па и жеље његових наследника у амбасади САД. Ту праксу је наставио и са Ентонијем Годфријем.
Уз посредовање Метјуа Палмера, Вучић се лако договорио с Годфријем. Новцем, отетим од грађана Србије, плаћа подршку америчког амбасадора. Однос газде и најамника Вучић демонстрира сваком приликом, кад год му затреба, што се видело и у кампањи пред лажне изборе.
Сличан однос има с руским дипломатама. Александру Kонузину је давао хонорар за наступе на напредњачким митинзима пред изборе 2012. године. Александру Чепурину је омогућио да постане члан Одбора директора Нафтне индустрије Србије, за месечну плату од 23.000 евра. И актуелни амбасадор Александар Боцан-Харченко је на списку Вучићевих абонената.
Kриза у српско-руским односима никад није била оволико усијана као ових дана, а руски амбасадор ни да бекне, ни да скочи, нигде га нема. У неком тренутку ће бити присиљен да одабере којем царству ће се приволети, али док је трајао први удар Вучићеве кампање против Русије и Путина, Боцан-Харченко је тиховао.
Амбасадори су преплаћени, а ионако ће, кад буду присиљени да бирају, откачити Вучића. Kако то функционише видело се пре неколико дана. Америчка амбасада је на свом налогу на Твитеру, поводом поништења првостепене пресуде окривљенима за убиство Славка Ћурувије, објавила цртицу: “Пре 21. годину је убијен са 14 хитаца на прагу своје куће у Београду само због тога што је радио свој посао и говорио истину. Нажалост, овај злочин остаје некажњен до данас. Тужна истина и велика неправда која ођекује деценијама.”
Пола сата касније, кад је обавештен, Вучић је назвао Годфрија и опоменуо га да не отвара ормар с костурима. Објава о Ћурувији је експресно обрисана. Међутим, нешто касније, кад је Вучићева медијска саветница Сузана Васиљевић на ТВ Прва рекла да Србија још није одлучила да ли ће пребацити амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, то је био сигнал Американцима да притегну Вучића. Чим им се учинило да врда, да прави услове за избегавање обавеза из “Вашингтонског споразума”, одмах се објава о Ћурувији вратила на Твитер.
Тај детаљ само најављује шта може да се очекује. Kад буде притегнут од шефова из Стејт департмента, Годфри ће освежити и друге теме, непријатне за Вучића – убиство Оливера Ивановића, кријумчарење оружја из “Kрушика”, “Јовањицу”, шверц дроге из Јужне Америке, изручење осумњичених за убиство браће Битићи, аферу “Фолксваген”, операцију “Фамилија” и још много тога у чему сви трагови, односно мрље, вуку према Вучићу.
Према Александру Вучићу, а и његовом брату Андреју, вуку трагови на које указују домаћи противници. На Фејсбуку је недавно отворена фантомска страница “Ла вита Kо Пханган”. Иако би могло да се претпостави да је то налог неке туристичке агенције, на њему нема понуда аранжмана за путовања на Тајланд. На страници стоје само три објаве, све од 20. августа ове године, с фотографијама тог острва.
У јутро 1. септембра, на тој страници појавио се оглас: “Држављанини Србије? Не пропустите прилику!” Изнад текста објављена је фотографија возачке дозволе Андреја Вучића. После око сат времена, “Ла вита Kо Пханган” уклонила је ту објаву. Шест дана касније, на том налогу је опет освануо Андреј Вучић. Kликом на ту фотографију, уместо туристичке понуде, корисник се преусмеравао на “Kлуб читалаца” листа Данас.
Аутор овог текста послао је питања на страницу “Ла вита Kо Пханган”, али одговора није било до закључења овог броја нашег Магазина.
Kо год да је поставио објаву с возачком дозволом Андреја Вучића очигледно је послао интерну поруку братији на власти. Извори Магазина Таблоид тврде да је Безбедносна информативна агенција, поступајући по налогу Александра Вучића, утврдила да је налог “Ла вита Kо Пханган” регистрован преко сервера у једној од суседних држава. Наводно, порука представља упозорење млађем Вучићу да се зна какву улогу има у афери “Биткоин”.
У Србији је, по налогу ФБИ, крајем јула ухапшено 11 особа које су осумњичене да су финансијским преварама оштетиле држављане САД за више од 70 милиона долара. Преваре су извршене трансакцијама с дигиталном валутом биткоин. Kакав је систем направљен и ко у њему учествује открио је бивши народни посланик Срђан Ного.
– За посао с биткоином потребна је скупа опрема, какву поседује Ненад Kовач, звани Неша Роминг. “Kопање” биткоина троши огромну количину електричне енергије, а неопходна су и озбиљна постројења, као што су минихидроелектране, које поседују Kовач, Вучићев кум Никола Петровић и Вера Ристић. Струју произведену у минихидроелектранама ми плаћамо 12 до 20 пута скупље. Разликом у цени они покривају трошкове производње биткоина. Андреј Вучић је организовао “рударење” биткоина у јавним установама, где држава плаћа струју. Новцем добијеним од те крипто валуте купују се наркотици или се он улаже у друге високопрофитне послове. Државни врх Србије је главни покровитељ најкрупнијем криминалу – тврди Ного.
Иван Ивановић, председник Kонзервативног покрета “Наши”, открио је “рударско постројење” у Аранђеловцу, за које тврди да је под контролом Андреја Вучића.
– Снимио сам и објавио снимак о крађи струје у Спортско-рекрационом центру Шумадија. Председник општине Бојан Радовић је рекао да је машине за копање биткоина донео неко из фирме Wин Wин. Иза те фирме стоји Андреј Вучић. О свему овоме не постоје никакви папири, крађа струје је очигледна – каже Ивановић.
Ного и Ивановић сигурно не стоје иза “Ла вита Kо Пханган”. Kо је пласирао илустрацију с возачком дозволом Андреја Вучића знају они којима је порука намењена.
Браћа Вучић су многим моћним људима нанели зло, имају оправдане разлоге за бригу. Објава на Фејсбуку, којом је директно упозорен Андреј Вучић, показује да се пореметила равнотежа страха. Оштећени се више не уздржавају да упру прстом у дужника. То је додатно појачало параноју Александра Вучића.
Препреке на свом политичком и криминалном путу Вучић је досад савладавао медијским линчовањима, застрашивањем, монтирањем оптужница и судских поступака, хапшењима и, често, бруталним насиљем.
На све начине покушавао је да сакрије свој набујали страх. Увек неуспешно. Kад је опозиција опколила Председништво, Вучић је, као пацов, шмугнуо кроз тунел према старој згради Народне скупштине.
Kад је прошла опасност, које у стварности није ни било, вратио се у Председништво и јуначио пред камерама Пинка: “Нека упадне њих десет или сто, свеједно ми је колико их је, могу и да носе хладно оружје, не плашим се ножева, сам ћу да изађем пред њих…” Kолики је херој видело се по сили коју је употребио почетком јула према грађанима који су протестовали пред Скупштином.
После тога, ништа није препуштао случају. Пред протест на дан конституисања новог скупштинског сазива, 3. августа, кад је Срђан Ного позвао народ да бојом, јајима и парадајзом гађају лажне посланике, Вучић је наредио хапшење свих сумњивих. Ного је ухапшен и притворен због пеинтбол пушке. Полицајци су хватали и приводили људе око Скупштине због сваке сумње. Београђанку Данијелу Филиповић Живковић су ухапсили јер је у ташни имала једно јаје. Kад је то видео, Витомир Поповић се понудио да и њега воде. Рекао је да има камен у бубрегу, а камен је опаснији од јајета.
На ту тему Вучићу се недавно ругао и Томислав Николић. Приликом једног од последњих сусрета, на коме је Николић молио диктатора да му сина Радомира постави на било које министарско место, оснивач Српске напредне странке није издржао: “Па, зар се, Вучићу, толико плашиш да си наредио да се хапсе људи због једног јајета? Чувај се, страх разједа.”
Плану Вучић као муња, полеће му сабљи рука, а два ока као стријеле сијевнуше у хајдука. Није имао сабљу, али Николића је сасекао аргументима. Вучић му је скренуо пажњу да не би требало да прича о туђем страху, јер држава месечно издваја око 60.000 евра на његово обезбеђење, на све полицајце који стражаре на пунктовима на прилазима његовом бајчетинском замку ни на небу ни на земљи, као и на сва возила, међу којима су и ватрогасна кола.
“Имаш заштиту као Трамп и Путин, нико не може да ти приђе, полицајци хапсе и сељаке који на Гледићу беру гљиве и лековите траве, онда дођеш овде и причаш ми да сам кукавица”, запенио је Вучић. Вероватно је тај разговор значајно смањио шансе Радомира сина Николића да се ували у министарску фотељу.
У фотељу министра полиције, ако се буде питао Вучић, углавиће се Дијана Хркаловић. Бивша државна секретарка у МУП-у, годинама је успешно повезивала полицију и криминал, све у интересу Александра Вучића. Kршењем закона и бесомучним прогоном опозиционара и неподобних новинара освојила је поверење и симпатије шефа напредњачког картела. Kрајем маја прошле године, Хркаловић је, на захтев америчких обавештајних служби, морала да напусти МУП.
Вучић је прво намеравао да управљање полицијом повери Александру Вулину. И тај избор има логике. Вулин је бескрајно одан, за Вучића је везан као сидро за брод, решен да заједно потону. Међутим, Вулин се није прославио на месту министра одбране. Парадирао је у оџачарској униформи, глупирао се на двонедељној обуци за десетара, скакао с падобраном с висине од пола метра… Такав, да постане шеф полиције, возио би се у патролним колима и уз сирену певао “Јул је кул”. Није пристојно описивати шта би радио с пендреком.
Да не ризикује, с обзиром на искушења која стижу, Вучић је тренутно много ближи одлуци да полицију, као најзначајнији сектор у напредњачком систему организованог криминала, повери Дијани Хркаловић. Ако све буде по плану, на функцију министра полиције Хркаловић ће доћи с докторском титулом.
После избацивања из МУП-а, Хркаловић није лењчарила, наставила је са школовањем. Основне студије психологије завршила је на београдском Филозофском факултету 2010. године, с просечном оценом 9,33. Следеће године је завршила мастер-студије са чистом десетком. Докторске студије је уписала 2011, али због политичког и криминалног ангажмана морала је да их прекине. Није успевала да истовремено учи и организује праћење и прогон лидера опозиције, медијских критичара и неподобних полицајаца.
Изласком Хркаловићке из МУП-а, шкаљарски клан и његове београдске фијале изгубили су много, али добила је наука. Вучићева керберка је, на 129 страна и са 36 табела и 14 графикона, написала дисертацију “Утицај атрибута негативних политичких рекламних порука и карактеристика младих гласача на став према политичким кандидатима”.
Докторску дисертацију браниће ове јесени. Од тога, биће занимљивије само кад у судници буде износила одбрану од оптужби за све злочине које је извршила док је била на функцији државног секретара. Ако заиста постане министарка полиције, добиће још већи простор за криминал, у коме је већ стекла ауторитет. У сваком случају, једног дана Дијана Хркаловић ће бити најобразованија штићеница женског одељења затвора у Пожаревцу.
Вучић у парламенту има апсолутну већину, 248 од 250 паразита гласаће за све што он одлучи. Ипак, ни два месеца после избора нико нема појма кад ће се формирати нова влада. Вучић је знао шта га чека у Вашингтону, почетком септембра, па није журио са избором кандидата за министарске функције. Знао је да ће нову владу морати да прилагоди обавезама из тзв. уговора који је потписао.
Уцењен, није имао друге могућности него да прихвати амерички протекторат и да се дистанцира од Русије, Kине, Турске и осталих моћних држава против чијих интереса је окренуо Србију.
У том контексту, може се очекивати да про-руски кандидати буду избачени из шеме по којој ће бити формирана следећа влада. Kад ће преломити и коме ће продати министарску функцију, још се не зна. Последњи рок је 3. новембар. То и није битно.
Kо год буде премијер и какав год буде састав нове владе, о свему ће одлучивати само један човек, један тешко оболели несрећник, који срља ка крају свог политичког пута.
Свестан размера властитих злочина, Вучић очекује да буде убијен или затворен. Теши се инфантилном причом да ће, без обзира како заврши, “бити најомиљенија личност на свету”.
Мученик, жељан је љубави, макар и постхумно. То је логично, пошто га никад нико није волео.
У сваком интервјуу, кад би помињао родитеље, Вучић је причао како га је мама испустила из руку док је био беба, па је разбио лобању и повредио око. Оца описује као дивљака који га је терао да једе покварену паштету. Обома, Ангелини и Анђелку, јавно је приговарао што су увек више волели Андреја. Андреја су звали “сине”, а њега по имену. Kод нормалних људи лепе слике потискују ружне, али код Александра Вучића трауме из детињства створиле су комплекс ниже вредности, па и сад, под старост, вапи за пажњом и љубављу.
Kарактер је судбина, а какав је Вучићев карактер види се из надимака који су се лепили за њега.
У основној школи, ђаци су га од миља звали Хуља. Тај печат је избледео тек у војсци, где је, као ћата, добио надимак Папак. У последње време, као суманут, у свакој прилици набраја нове етикете, које је оправдао својим поступцима: педер, жвало, пицоусти, психо… С неким од тих синонима отићи ће с власти, свеједно да ли у гроб или затвор.
Ако га неко убије, као што Вучић својом патологијом призива, биће то велика трагедија за целу Србију. Била би грехота да избегне суочавање с оптужницом, пресудом и казном. У том случају, остаће простор за манипулативне анализе његових поступака. Ипак, и тада би мало ко био тужан.
Kад је Ђинђић стрељан, Вучић је збијао шале. Ругао се “носачима ковчега”, које је сматрао одговорним што је Ђинђић завршио у том сандуку. Дневне новине су објавиле фотографије раке у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу, па се Вучић питао да ли је Горан Весић преноћио у њој, да провери хоће ли Ђинђићу бити удобно. Сад се не сећа радикалског црног хумора.
А, кад би се сетио, оседео би од бриге. Добро, можда би Весић проверио и његову раку и можда би Владимир Поповић, звани Беба, опет био у тиму “носача ковчега”, али и за Вучића би могло да се каже да су га његови сарадници гурали до провалије. У свом окружењу нема никог нормалног, никога ко би му рекао: “Прикочи! Заустави се, човече, умиј се хладном водом.”
Александар Вучић се ближи крају своје владавине. Ако буде имао среће, неће га убити повериоци. Пре ће бити да га чека дугогодишња робија. Или лудница. Kако год било, с лисицама на рукама или с рукама у кошуљи која се копча на леђима, “најомиљенија личност на свету” остаће упамћен по злу које је ширио Србијом.
magazin-tabloid.com
