Српску „демократију“ припремили „стелт“ бомбардери и ракете „томахавк“

Све владе од 2000. године означене су као про-западне, али антисрпска политика Запада једва да се променила. Запад подржава про-западне владе у Србији (свуда), али не и про-српску политику и интересе. Руководство у Приштини, у ствари руководство бивше терористичке организације ОВК, прогласило је 2008. једнострану, незакониту независност српске Аутономне покрајине Косово и Метохија. Владе земаља чланица НАТО и ЕУ прве су признале овај једнострани и незаконит чин, кршећи сва темељна начела Повеље УН и ОЕБС-а, Устав Србије и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН. „Статусно неутрални“ EULEX је ангажован да створи институције ове фантомске државе, а водеће чланице ЕУ да створе и опреме (наоружају) њене „безбедносне снаге“. Данас, те исте владе и даље уцењују Србију да прихвати губитак покрајине у замену за почетак преговора за чланство у ЕУ – каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, у интервјуу за аустријски Веркштат Блата.

Д.С: Ви сте председник Београдског форума за свет равноправних. Како и када је основан Форум? Какав је политички карактер ове организације и који су њени циљеви?

Ж.Ј: Група независних интелектуалаца основала је 2001. Београдски форум за свет равноправних као независно, непристрасно, непрофитно удружење. У ствари, то је била реакција на војну интервенцију НАТО-а 1999. и на државни удар извршен после тога, 5. октобра 2000. године. Ми смо схватили да је то била увертира у глобални интервенционизам, збацивање легитимних влада, наметање владавине силе уместо владавине права. Наши циљеви су били, и још увек су: промовисање мира, слободе, права и правде, демократизација међународних односа, суверена једнакост држава, народа и појединаца. Ми се залажемо за заштиту људских права у целини – социјалних, економских и културних права, права на образовање и других права садржаних у Универзалној декларацији УН о људским правима. Ми то чинимо тако што објављујемо књиге и организујемо конференције, округле столове, конференције за штампу. Форум је члан Светског савета за мир (WPC) и има блиску сарадњу с другим организацијама сличне оријентације, како на домаћем тако и на међународном плану.

Београдски форум организује 22. и 23. марта ове године међународну конференцију „Глобални мир против глобалног интервенционизма и империјализма“, поводом петнаесте годишњице НАТО агресије на Србију (СРЈ). Заједно с многобројним пријатељима, активистима за мир и солидарност из целог света, подсетићемо на овај злочиначки чин који је за последицу имао око 4.000 мртвих и око 8.000 озбиљно рањених а директна економска штета је процењена на око 120 милијарди УСД; разарајући ефекти пројектила с осиромашеним уранијумом и даље трајно узрокују до сада непознате болести, деформације и смрт. То ће бити прилика да се из Београда пошаље порука да се нигде у свету не смеју поновити овакви злочини.

Д.С: Пре 15 година НАТО је бомбардовао СР Југославију; пре 14 година, 5. октобра 2000, извршен је државни удар против социјалистичке владе Слободана Милошевића. У то време Ви сте били министар иностраних послова. Од деведесетих (до данас) и медији и политичари са Запада против Србије воде кампању с пуно мржње, представљајући је као „зло Европе“. Наша организација, Солидарверкштат Естерајх (Solidarwerkstatt Österreich, Радионица солидарности Аустрије), била је веома активна у демонстрацијама против НАТО 1999. године, и залагала се за солидарност с Југославијом. Како видите политички и економски развој СР Југославије, и касније Србије, у међународним односима после 5. октобра 2000?

Ж.Ј: Београдски форум захваљује се пријатељима из Солидарверкштат Естерајх, као и свим слободоумним људима у Аустрији, на њиховој моралној подршци и солидарности с народом СР Југославије који је био жртва злочиначке НАТО агресије пре 15 година. Западни медији сатанизовали су Србију и Србе, и приказали их као нове нацисте. Зашто? Створено је небројено много лажи да би се оправдала империјалистичка реваншистичка политика појединих Западних држава према Србији. ЕУ и УСА уништили су Југославију, Србија и српски народ су подељени; привреда је упропашћена и предата мултинационалним корпорацијама. Званично, садашња стопа незапослености је 25%, од чега су 50% млади људи старости до 30 година. Сваког дана армија од око 800.000 људи без посла увећава се за нових 600 незапослених. Истовремено, у јавном (непроизводном) сектору је месечно запошљавано по 1.800 људи за које се верује да су лојални владајућој партији! Највероватније је ово била припрема за нове ванредне изборе који су управо заказани за средину марта ове године. Раније, пре 13 година, у државној управи Србије било је запослено 9.000 чиновника. Данас их има 30.000! Јавни дуг Србије данас је достигао преко 20 милијарди ЕУР, или 60% БДП, што је 20% више од званично дозвољеног износа.

Све владе од 2000. године означене су као про-западне, али антисрпска политика Запада једва да се променила. Запад подржава про-западне владе у Србији (свуда), али не и про-српску политику и интересе. Руководство у Приштини, у ствари руководство бивше терористичке организације ОВК, прогласило је 2008. једнострану, незакониту независност српске Аутономне покрајине Косово и Метохија. Владе земаља чланица НАТО и ЕУ прве су признале овај једнострани и незаконит чин, кршећи сва темељна начела Повеље УН и ОЕБС-а, Устав Србије и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН. „Статусно неутрални“ EULEX је ангажован да створи институције ове фантомске државе, а водеће чланице ЕУ да створе и опреме (наоружају) њене „безбедносне снаге“. Данас, те исте владе и даље уцењују Србију да прихвати губитак покрајине у замену за почетак преговора за чланство у ЕУ! Формално, Србија је војно неутрална, али једностране концесије које су НАТО, САД и ЕУ од ње добиле и које превазилазе оно што НАТО добија од пуноправних чланица, доводе у питање ову формалност.

Верујем да би Србија требало да своју формалну неутралност унапреди у суштински и уставно дефинисану неутралност. Да би се то постигло, да би се обезбедила уравнотежена међународна позиција, неопходно је проширити билатералне односе с Русијом, Кином, Индијом и земљама у целом свету које подржавају суверенитет Србије и њен територијални интегритет, и које економску сарадњу и сарадњу на другим пољима не условљавају политичким захтевима.

Србија је мала, мирољубива земља и не треба да се прикључи НАТО-у који је империјалистичка, агресивна алијанса. Има ли оно што је НАТО радио било шта заједничко с миром, демократијом, владавином права и људским правима? Где год да је интервенисао, НАТО је иза себе остављао хиљаде мртвих, десетине хиљада обогаљених, уништене привреде и природну средину, хаос, тероризам, етничке и верске конфликте, фрагментацију држава… Садашња ситуација у Авганистану, Ираку, Либији и на другим местима одраз је стварних циљева које има „хуманитарна“ и „демократска“ природа НАТО-а.

Такозвана „одговорност да се пружи заштита“ је само димна завеса за окупацију и пљачкање богатства других земаља.

Д.С: Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у Хагу и даље ради. Председник Милошевић и многи други Срби умрли су тамо. Руски званичници позивају на затварање овог суда. Према мом мишљењу, овај суд никад није имао задатак да установи истину и обезбеди правду, већ само да легитимише политику западних сила против бивше Југославије и Србије. Да ли је моја претпоставка исправна?

Ж.Ј: Према мом мишљењу, Хашки трибунал је за водеће владе у НАТО-у представљао кључно средство којим су одговорност за распад Југославије и злочине почињене током агресије 1999. пребацили са лидера НАТО, као стварних криваца, на Србију и Србе као жртве. У ширем смислу, то је средство за наметање послушности и диктатуре у међународним односима. Иако га је основао Савет безбедности УН, финансирао га је приватни сектор, неке арапске земље, Сорош фондација, и други.

Упркос чињеници да су грађански ратови у Босни и Хрватској почели насилном сецесијом којој су на челу били руководиоци из тих бивших југословенских република, уз подршку водећих земаља НАТО и ЕУ, пре свега Немачке, Велике Британије и САД, Србија (СРЈ) је оптужена за наводну агресију. Специјални представник УН за Босну Јасуши Акаши известио је маја 1992. да нема доказа о присуству југословенске војске у Босни. Навео је, међутим, да има довољно доказа о присуству хрватских трупа и њиховом учешћу у оружаним сукобима у Босни. Међутим, чланови Савета безбедности добили су овај извештај тек након што су Србији (СРЈ) наметнуте најстроже санкције. По свему судећи, администрација УН погрешно је поступила с Акашијевим извештајем („грешка администрације“). Само су највиши политички и војни руководиоци Србије оптужени пред Хашким трибуналом. Многи од њих, као што сте рекли, умрли су у Хагу пре него што су судски поступци окончани, укључујући бившег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића.

Српски политичар Војислав Шешељ до сада је провео пуних 11 година у хашком затвору, а главни претрес у његовом поступку још увек није завршен!? У ствари, питање је да ли ће икада и бити закључен. Пре две недеље објављено је да Шешељ има рак и да је подвргнут хемотерапији!

Хашки трибунал је одбио да истражи случајеве НАТО злочина против мира и стабилности, против цивила, животне средине и многе друге. Документација о трговини људским органима на Косову и Метохији која је званично предата Трибуналу, уништена је! Након иницијативе швајцарског правника и посланика Дика Мартија, Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је извештај и резолуцију којима тражи исцрпну истрагу. Извештај је указао на умешаност Хашима Тачија, између осталих, у трговину људским органима. Није било ни резултата, ни знакова политичке воље да се спроведе истрага. Уместо тога, утицајни кругови у Вашингтону покренули су иницијативу да Хашим Тачи добије Нобелову награду за мир! Хашки Трибунал је ослободио хрватске генерале који су оптужени за етничко чишћење и неселективно убијање Срба 1995. године! Етничко чишћење стотине хиљада Срба из Хрватске и масовно убијање српских цивила који су бежали из Хрватске не завређују да буду санкционисани! Да ли је то, доиста, само „правда двоструких стандарда“? Или „правда победника“? Или је то срамота цивилизације у којој стицајем околности живимо?

Д.С: Од 2012. Србија има нову владу. На власт су се вратиле неке снаге од пре 5. октобра 2000. Очигледно је српском народу било доста владе Демократске странке и бившег председника Бориса Тадића. С друге стране, садашња влада описује европске интеграције као један од својих приоритета. Има ли промена у дневној политици у поређењу с неолибералним „демократама“ које подржава Запад? Посебно, какву улогу има СПС, ваша бивша партија?

Ж.Ј: Све време после такозваних „демократских промена“ из октобра 2000, без обзира на то ко је побеђивао на изборима, владе су формирали центри моћи на Западу. Српска демократија има „генетску“ грешку. Припремили су је „стелт“ бомбардери, крстареће ракете Томахавк и пројектили с осиромашеним уранијумом, касетне бомбе, графитне бомбе и друге врсте бомби. Ефекти „хуманитарних“ и „паметних“ достигнућа још увек су видљиви на рушевинама у центру Београда, и осећају се у функционисању „демократије“ у којој се повећава незапосленост и неухрањеност, и која има најгоре здравствене услуге… Демократија која је изграђена уз десетине, ако не и стотине милиона америчких долара, немачких марака, британских фунти, норвешких круна, коју појачавају „независни“ масовни медији и стотине такозваних невладиних организација које се финансирају из иностранства, показала се „отпорном на промене“. За сада.

Д.С: Априла 2013. Србија и сепаратистичке власти косовских Албанаца у Приштини потписали су „Бриселски споразум“ о „нормализацији односа између Београда и Приштине“. У јесен су одржани регионални избори у покрајини, које Београд први пут није бојкотовао, али с друге стране косовски Срби су у великом броју игнорисали ове изборе. Да ли сада постоји раскол међу косовским Србима због става београдских власти? Да ли мислите да је косовско питање „замрзнути конфликт“ и да ће то бити у наредним деценијама?

Ж.Ј: Такозвани Бриселски споразум о начелима нормализације представља диктат Србији да се одрекне дела своје државне територије – Косова и Метохије. То није споразум, јер Србија је била уцењена и под претњом да ће опет бити изолована, а да ће преостали Срби бити избачени. То није компромис, јер Србија и 120.000 Срба у покрајини нису добили ништа у замену за прихватање „реинтеграције“ у фантомску „Републику Косово“, сем два обећања: прво, да ће преговори о чланству у ЕУ почети јануара 2014; и друго, да преостали Срби у покрајини, за сада, не смеју бити етнички очишћени, као што је био случај с 250.000 њихових земљака којима још увек, после 15 година, није дозвољено да се врате у своје домове у покрајини.

Такозвани преговори у Бриселу били су само још једна англо-америчко-немачка формула којом је проблем требало да буде узет из руку Савета безбедности УН, чиме би се неутралисала подршка Русије и Кине Србији и одстранила Резолуција 1244 (1999) Савета безбедности УН којом се Србији гарантују суверенитет и територијални интегритет и аутономија за Косово и Метохију у оквиру државе Србије. У суштини, „преговори“ су исценирани као начин да се формализује остварење циљева НАТО агресије из 1999. Да се легализује узурпација државне територије уз пристанак, потпис и печат Србије.

Ово не може бити трајно решење: то није компромис, већ диктат; супротан је основним начелима међународног права садржаним у Повељи УН и Хелсиншкој повељи; супротно је легитимним виталним интересима и Уставу Србије; представља кршење Резолуције 1244 (1999) Савета безбедности УН која обавезује све чланице УН; то је манипулација која има за циљ да Русија (и Кина) више не подржава Србију и не учествује у тражењу компромиса за проблем у ком Русија очигледно има свој интерес; то је политика која није мудра и која је кратковида. ЕУ се налази у дугорочној кризи, њена спољна и безбедносна политика немају никакву перспективу ако је заснована на диктатима и методима из колонијалног периода, нарочито с обзиром на то да односи у свету постају мултиполарни.

Д.С: Како видите односе између Србије и других бивших југословенских република?

Ж.Ј: Односи с бившим југословенским републикама и свим суседним земљама треба да буду највиши приоритет. Да би били чврсти и стабилни, ови односи морају бити обавезно засновани на начелима реципроцитета, немешања, отворених граница и пуног поштовања права националних мањина. Чињеница да су неки суседи чланице ЕУ и НАТО-а не би требало да ограничава нашу сарадњу која, природно, има многе економске, инфраструктурне, културне и друге предности.

Озбиљан проблем у односима с Хрватском су стална дискриминација Срба, политичке препреке слободном и безбедном повратку српских избеглица, неплаћена компензација за имовину онима који не желе да се врате и, посебно у последње време, оживљавање усташко-фашистичке анти-српске атмосфере у Хрватској. У складу с Дејтонским мировним споразумом Србија је успоставила специјалне паралелне односе с Републиком Српском. Ове односе треба даље развијати и нико не треба да их третира као штетне по односе с целом Босном и Херцеговином. Србија треба да буде широм отворена за сарадњу са Сарајевом свуда где Сарајево покаже заинтересованост. Постоји само један изузетак – нема ревизије Дејтонског мировног споразума и стварања унитарне државе у којој ће постојати доминација муслимана (Бошњака).

Као гарант Дејтонског споразума, Србија треба да подржава Босну и Херцеговину као заједницу три равноправна, конститутивна народа (Срба, Бошњака и Хрвата) и два равноправна ентитета (Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине). Идеје о мајоризацији у сарајевским институцијама, наводно у интересу „функционалне државе“, представљају не само еклатантно кршење Дејтона, већ и корак ка обнављању сукоба. Нико не треба од Београда да очекује да изврши притисак на садашње руководство Републике Српске да се одрекне уставних права и одговорности Републике Српске дефинисаних у Дејтону да би задовољио очекивања било Сарајева, било Брисела и Вашингтона.

Д.С: Очигледно је да Русија и Кина постају све важније за регион Балкана. Да ли су ове земље и земље евроазијске заједнице алтернатива ЕУ интеграцијама Србије? Штавише, Русија и Кина су традиционални политички савезници Србије. Да ли мислите да ће то бити основа за даљи и дубљи развој сарадње?

Ж.Ј: Дозволите ми да прво кажем да су Русија и Кина незаобилазне силе у светским односима. Недавна збивања у свету, посебно у Европи, на Блиском истоку и Далеком истоку су показала да њихов утицај расте. Будући светски поредак незамислив је без поштовања нове расподеле моћи која је заснована на све већој економској, политичкој и војној снази Русије, Кине и неких нових интеграција. Јасно је да светска економска криза не може бити решена без ове две силе, без земаља БРИКС и Г-20. Процеси током којих се решавају такве кризе као, на пример, у Авганистану, Сирији, Ирану, сада у Украјини, једва би напредовали без непосредног учешћа Русије и, у многим случајевима, Кине.

Србија има традиционално добре и пријатељске односе с обема земљама. То је формализовано и потврђено потписивањем докумената о стратешком партнерству с њима. Русија је, на пример, наменила око пет милијарди УСД за инвестиције у Србију током наредне три године. Ове инвестиције ће побољшати модернизацију инфраструктуре, енергетског сектора, петрохемијске индустрије. Русија финансира изградњу гасовода Јужни ток кроз Србију, који је важан за дугорочну енергетску сигурност земље, али овај пројекат додаје нови квалитет геополитичкој релевантности Србије као земље транзита и раскрснице (цевовода). Кина је такође укључена у изградњу стратешки важних пројеката као што су мостови (Дунав), производња електричне енергије у термоелектранама, аутопутева итд. На недавно одржаном регионалном самиту Кина-Југоисточна Европа у Букурешту, Србија је третирана као највише рангирано тржиште за кинеске инвестиције.

Неке земље и њихове регионалне интеграције које су биле зависне од монопола и привилегија у неразвијеним земљама морају се прилагодити новим реалностима јер су Русија и Кина, без политичких условљавања, постале пожељни економски и политички партнери у многим земљама. Уколико то не учине, Европа и свет ће се суочити с напетостима, новим поделама и чак конфронтацијама. На пример, уколико НАТО, као реликт хладноратовске ере, не буде распуштен, ако његово самопрокламовано право на интервенције, у ствари на агресивне ратове који су у супротности с Повељом УН и међународним правом, не буде напуштено, свет ће се поново суочити с новим војним блоковима, трком у наоружању – с новим озбиљним ризицима и претњама миру и стабилности. Европи и свету ово није потребно.

Д.С: Европска унија себе види као нову суперсилу. С друге стране, ЕУ се налази у најдубљој економској кризи у својој историји. Фискална политика ЕУ и Немачке „реколонизује“ јужне земље на периферији, као што су Грчка, Португал, Шпанија итд. Штавише, видимо све већу милитаризацију ЕУ, понекад у сарадњи с НАТО-ом, некад независно од НАТО-а. Организација Солидарверкштат Естерајх критикује ЕУ и тражи суверен, неутралан и социјално оријентисан развој Аустрије. Да ли сматрате да је то могуће, да ли сматрате да и за Србију нема алтернативе ЕУ интеграцијама, или је то само пропаганда и догма коју шири елита?

Ж.Ј: Високо плаћена аутократија ЕУ тешко да је објективна. Они настоје да имитирају империјалне манире и методе САД. Чињеница је да је светска криза погодила највише ЕУ и САД. Али је врло ризично и опасно ако САД, НАТО и ЕУ усвоје политику преношења терета кризе на друге земље војним средствима. Уосталом, финансијска и економска криза је чедо њиховог сопственог неолибералног система. Потрага за јефтином енергијом, јефтиним стратешким минералима, великим тржиштима и стратешким комуникацијама је достигла своју границу. Дошло је време када је потребно прилагодити се овим границама а не имитирати суперсиле, без обзира да ли војним или финансијским средствима.

Свака озбиљна земља треба да има алтернативе, па и Србија. Није препоручљиво да ЕУ буде једина алтернатива, посебно у периоду брзих и суштинских промена у односима у свету. ЕУ до сада није показала да схвата легитимне интересе Србије, а још мање у подршци Србији на међународној сцени. Управо супротно. Не треба заборавити „непристрасне“ улоге које су имали Геншер, Солана, Фишер, Бадинтер, Петрич, Ахтисари. Спровођење политике „једине алтернативе“ било би као кад би се добровољно прихватио живот затворених очију, у полу-уснулом стању, или чак као кад би се добровољно ставио јарам на сопствени врат.

Убеђен сам да Србија треба да остане неутрална и да развија уравнотежене односе са свим земљама и интеграцијама које прихватају Србију као стварног партнера, који поштују њене легитимне интересе и достојанство, у складу с универзалним начелима.

Србији су потребни други партнери онолико колико је она потребна њима. Ни више ни мање. То треба да буде водећи приступ српске спољне политике. Али, Србија мора бити одговорна према сопственим потенцијалима – економским, људским, природним, културним, геополитичким. Да би Србија била прихваћена и поштована у иностранству као равноправан партнер, веома је важно да ти потенцијали буду унапређени.

Агресивни НАТО, с империјалистичком стратегијом, није место за мирољубиву Србију. За Србију је боље да има добросуседске односе с ЕУ него да чланство у ЕУ плати прихватањем диктата и одрицањем од сопствених права у односу на Косово и Метохију као интегрални део државне територије. Србија треба да одржава нормалне односе са свим суседима, укључујући ЕУ, али и да активније шири своје односе с Русијом, Кином, Индијом, Бразилом, Азијом, Латинском Америком, Африком, са свим несврстаним земљама. Верујем да је то прави начин за Србију да опет постане веома просперитетна земља на плану привреде, етнологије, науке, културе, животног стандарда за своје становнике. У сваком случају, постоје много бољи начини да се заради и обезбеди пристојан живот, него да се обезбеђују плаћеници за НАТО и учествује у пљачкању природних и економских богатстава других земаља.

Д.С: Како сагледавате развој односа између Аустрије и Србије у будућности? Да ли мислите да би било мудро да организације као што су Београдски форум и Солидарверкштат Естерајх сарађују у нашој заједничкој борби против рата и империјализма а за суверенитет и социјално оријентисану државу благостања?

Ж.Ј: Србија и Аустрија имају традиционално плодну економску, научну и културну сарадњу. Дунав и десетине хиљада Срба који живе и раде у Аустрији чине да су Србија и Аустрија блиске, суседне земље. У прошлости две земље су уско сарађивале у оквиру европске групе несврстаних и неутралних земаља, дајући важан допринос миру и стабилности на нашем континенту. Нису нам потребни посредници у инвестирању или трговини. Аустрија са својом високом технологијом и знањем, како у индустрији тако и у пољопривреди, може играти још јачу улогу у развојној политици Србије. Две земље могу да промовишу заједничко ангажовање у трећим земљама, нарочито у Африци. Оне такође треба да размењују искуства у очувању неутралности за коју мислим да ће бити још важнија у периоду дубоких промена у Евро-Азији и у свету.

(Разговарао Дејвид Стокингер, уредник Веркштат Блата, Аустрија)

НСПМ