ССП: Индустрију уништавамо јефтиним увозом, а земљу продајемо странцима

Највећа штета нанета је индустрији још 2001. наглим отварањем граница за страну робу, као да смо штитили туђе интересе, каже Савић Србија најгоре од свих земаља испреговарала услове по којима странци могу да купују пољопривредно земљиште. То мора да се ревидира да не би имали стране власнике природних ресурса већ од 2017. године, упозорава Простран

Од 1. септембра на снагу је ступио Споразум о стабилизацији и придруживању Србије Европској унији (ССП) којим је наша земља постала придружени члан ЕУ са којом се ствара зона слободне трговине. Ово значи да се царинске стопе на све индустријске производе спуштају на нулу, док само мали број стратешки важних пољопривредних производа остаје заштићен високим царинама. Већи део пољопривредних и прехрамбених производа губи сваку заштиту од европске конкуренције, док за одређени број производа царинска стопа ће износити од један до пет одсто. И ове царине што су остале биће фазно смањиване и на крају укинуте наредних година.

Довршетак одумирања српске индистрије

Иако у јавности, а поготово у министарствима, преовладава оптимизам и уверење како ће отварање европског тржишта и заузврат отварање нашег тржишта ЕУ, компанијама донети мед и млеко и милионе из европских фондова, стручњаци сматрају да се овим завршава процес либерализације, започет 2001. године, који је произвео одумирање српске индустрије.

Економиста Млађен Ковачевић, познат по свом противљењу наглој либерализацији 2001. године, подсећа да је смањењем царина увоз преплавио наше тржиште, а уз то је због политике прецењеног динара био и ценовно конкурентан па је изазвао ефекат „спржене земље“.

„Тиме је спржена наша индустрија. То је као да спортисту који је имао бедне услове за тренинг пустите да се такмичи са неким ко је имао добру исхрану и висинске припреме. Сада имамо додатну либерализацију увоза и још увек политику прецењеног курса. И садашњи гувернер и Савет Народне банке олако прелазе преко тога што је динар прецењен. Увоз ће бити још конкурентнији. Видимо да наши људи, иако у лошим економским условима, иду на летовања у иностранство а то је зато што те земље много више цене евро од нас. Ова влада апсолутно ништа није променила у том погледу, само је наставила исту, досадашњу политику“, сматра Ковачевић.

Према његовим речима, једини којима одговара примена ССП су страна предузећа која имају велики удео увозних компоненти.

„Ово одговара искључиво компанијама у страном власништву које имају велики удео увозних компоненти у производњи. Оне само користе изузетно јефтину домаћу радну снагу и јефтину електричну енергију, али од њих нема великих ефеката за Србију“, истиче Ковачевић.

Што се тиче Љубодрага Савића, професора на Економском факултету у Београду, примена ССП и тотална либерализација увоза индустријских производа неће имати драматичан утицај на домаћу индустрију, јер је највећу штету већ претрпела почетком 2000-их.

„Главнина царина већ је смањена, а сада је просечна царинска стопа око 5,5 одсто. Ми смо још 2001. године погођени јер смо отворили границе за инострану робу. Тада је у владајућим круговима постојала идеја да умре што мора да умре, а што преживи биће здраво. То је било наивно, јер као што видимо привреда је уништена. Треба бити поштен па рећи и да је ЕУ од 2001. примењивала бесцарински увоз за наше производе осим неких за које смо имали квоте и контигенте. Такође не треба бити наиван и мислити да можете потпуно да заштите своју привреду, а да ЕУ неће узвратити. Али ипак може да се води мудрија политика са постепеним отварањем тржишта, као што је то радила Пољска, на пример. Овако испада као да смо штитили туђе интересе, када смо отворили границе док нам је привреда била техничко технолошки заостала, после бомбардовања и санкција. Њима је тада било важно да се ослободе социјалистичких директора, а индустрија им није била битна“, оцењује Савић уз напомену да смо имали ту несрећу да смо у приближавању ЕУ, осим економских, увек имали и политичке услове.

Драма за пољиопривреду и прехрамбену индусреију

Ако индустрији која се своди на неколико великих иностраних компанија спуштање царина неће много сметати, по свему судећи права драма чека пољопривреду и прехрамбену индустрију.

Стручњак за агроекономију и дугогодишњи секретар удружења за пољопривреду ПКС Милан Простран објашњава да ће један део стратешких производа попут уља, шећера и цигарета остати заштићен високим царинским стопама, али за остале долази време битке са конкуренцијом.

„Сви треба то да схвате како би могли да нађемо шансу за српску пољопривредну и прехрамебну производњу. У заједничком тржишту извозне шансе имаће воће и поврће, јунеће месо, мед… али, рецимо, млеко ће имати мале шансе на иностраном тржишту, а и произвођачи свињског меса суочиће се са оштром конкуренцијом. У оквиру прехрамбене индустрије верујем да ће фабрике шећера и неки кондиторски произвођачи моћи да се носе са конкуренцијом“, процењује Простран.

По добијању датума почеће преговори, а Простран сматра да је од кључне важности да се направи добар преговарачки тим од људи који познају пољопривреду и који владају билансима и стањем боље него представници ЕУ и тако изборити повољније услове.

Он истиче да ће због навика и поверења у нашу прехрамбену индустрију домаћи потрошачи и даље куповати пре домаћу храну али, уколико не дође до раста стандарда,  инострана јефтинија храна може преузети и наше тржиште.

„Ако куповна моћ настави да пада или остане ниска, људи ће на крају тражити јефтиније и неће гледати да ли је произведено у Србији или негде другде. Иначе у наредним годинама верујем да ће на нашем тржишту предност имати домаћи произвођачи, само је питање докле“, сматра Простран.

Правила игре

Ту ће се пољопривреда суочити са конкуренцијом коју државе ЕУ снажно субвенционишу, а која више неће имати царинских препрека да уђе на наше тржиште. Неко би то назвао нелојалном конкуренцијом, али професор Љубодраг Савић каже да су таква правила.

„Европа има високопродуктивну пољопривреду и иза њихових сељака стоји јака држава са огромним субвенцијама. У цени њихових пољопривредних производа субвенције учествују и до 50 одсто. Таква су правила, ни нама нико не брани да субвенционишемо своју пољопривреду, али је по правилима Светске трговинске организације забрањено дискриминисати производе по пореклу. Међутим, САД су показале у кризи да не хају много за правила СТО. Када су добра времена они се залажу за слободну трговину и приступ тржиштима, али када је криза они своју привреду штите, и то не једном у историји“, подсећа Савић.

С друге стране почетак примене ССП не значи и приступ неким новим фондовима нити више новца за нашу привреду или пољопривреду.

„Као што је главни преговарач Тања Мишчевић већ рекла, нема за нас никаквих нових фондова. И сада за пројекте треба сам исфинансирати бар 50 одсто, па онда чекати рефундације. Пољопривреда ЕУ још од 50-их година ужива високе субвенције. Већ новије чланице не добијају толике субвенције, а шта ће бити док ми стигнемо у ЕУ – ко зна. Ја се већ 20 година борим да се усвоји закон о финансирању пољопривреде јер је претходни укинут 1994. године. Ако не буде било повољних кредита за пољопривреду са каматама од три, четири одсто нећемо се моћи изборити са западњацима“, поручује Милан Простран.

Чије ће бити српско земљиште

Ипак, конкуренција са великим и моћним европским компанијама могла би бити тек мања последица почетка примене ССП и досадашњег лошег вођења преговора са Бриселом. Знатно озбиљније последице може имати право странаца да од 18. јуна 2017. године стичу власништво над некретнинама, па и пољопривредним земљиштем, као и домаћа физичка лица. Овако лоше услове није испреговарала ниједна друга земља која је ушла у ЕУ да само четири године од почетка примене ССП странци добију ово право. Као прво ниједна земља није дозволила да рок тече од почетка ССП, већ од пуноправног чланства у ЕУ, а друго ниједна земља није испреговарала тако кратак рок.

Млађен Ковачевић тврди да Србија на тај начин клизи у статус колоније.

„У класичној колонији једна земља је власник свих ресурса, док ће код нас компаније из различитих земаља поседовати земљу, телекомуникације, воду, електричну енергију. Ево ми смо већ почели да продајемо земљу Арапима и још то зовемо страним директним инвестицијама, што је чисто испирање мозга“, каже Ковачевић.

Милан Простран који је активно пратио преговоре у оквиру Прелазног споразума и ССП каже да је још пте шест година упозоравао на погубност ове политике.

„Све земље су боље испреговарале од нас. Хрватска је добила седам година од уласка у ЕУ, а државну земљу неће продавати ни после тога. Мађарска је имала рок седам плус три године и на истеку десете године њихов премијер је водио битку са Бриселом око промене закона. На крају је расписао референдум и са већином од преко 80 одсто забрањена је продаја земље странцима. Наши тадашњи преговарачи су говорили тада да им је Брисел дао понуду „узми или остави“. Касније је Ђелић признао да су погрешили. Мислим да су им тада многи у ЕУ обећавали чланство до 2016. године па су, због превелике жеље и обећања, пристали и на брзу либерализацију и на тако штетне ставке у споразуму. Мој предлог је да сада, у преговорима о чланству, држава покуша да ревидира тај члан и ако не могу да продуже рок, а оно бар да те четири године почну да важе од чланства у ЕУ. Мислим да је то могуће са стручним тимом и јаким аргументима“, поручује Простран.

Милош Обрадовић

Балкан Магазин