Агенција за приватизацију доставила je Управи за прање новца 1.769 захтева и добила само један одговор, а из управе одговарају да из агенције од 2008. нису добили ниједан захтев за проверу
Крајем прошлог месеца као повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности упозорио сам све пословне банке у Србији да вишеструко копирање личних докумената клијената без изричитог законског основа није само апстрактно кршење Устава и закона, већ и непотребно малтретирање клијената, као и да је, формирање огромних, вишемилионских збирки копија докумената непотребно, а извесно повећава ризик њихове злоупотребе. Најавио сам да ће свим банкама бити достављено решење којима се таква обрада и формално забрањује.
Поводом акције повереника реаговала је Народна банка Србије саопштењем у којем је поред осталог изразила бојазан да би „евентуално исхитрени” кораци повереника „могли угрозити” остваривање циљева из Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма. Нећу коментарисати овај „колегијални” поступак НБС, само ћу подсетити да је реч о забрани оних обрада података које (супротно изричитом захтеву Устава) немају основ ни у једном закону, дакле ни поменутом, а да ће банке наставити са применом мера за утврђивање идентитета клијената које имају изричит основ у том закону, (а којих, слободан сам да кажем, и иначе има превише) те да за „забринутост” НБС нема основа.
Али, помињање „прања новца” увек ме подсети на догађај од пре пет година (повод је била „експлозија” информација о обиму учешћа новца Шарићевог нарко-картела у приватизацији наше привреде), кад је јавност имала прилику да се суочи са невероватним примером „комуникације” два органа власти.
Тада, у пролеће 2010. Управа за спречавање прања новца је изнела оцену да се у Србији, и то махом кроз приватизацију „опере” више од 1.700.000.000 евра годишње. Процена износа успешног прања новца била је дословно шокантна – негде на нивоу четвртине тадашњег државног буџета!
Одговорила је Агенција за приватизацију обавестивши јавност да је она истој тој управи годинама достављала захтев за проверу података о сумњивим клијентима и трансакцијама, али без ефекта. У ствари, како су рекли, од укупно 1.769 захтева од управе су повратну информацију добили само у једном случају.
Управа је потом одговорила саопштењем да од јула 2008. од Агенције за приватизацију није добила баш ниједан захтев за проверу, да агенција у том периоду није ниједном изразила сумњу у порекло новца или кредибилитет неког учесника у приватизацији.
Агенција је категорички поновила да је управи поднела 1.769 захтева, последњи, нагласили су, пре неколико дана! И.. – ту је игра завршена, прекинута је „комуникација”.
Сада је пролеће 2015. Прошло је пет година. Како сад ствари стоје са „прањем” новца?
Добро је што постоје какве такве шансе да ће правосуђе дати праве одговоре на питања у вези са „успешним аквизицијама” у случају Шарић. Али, није добро што сигурно не може дати одговоре на многобројна питања чији значај превазилази границе сваког појединачног случаја.
А недоумице и сумње у вези са износима опраног новца, наведени и (с тим у вези) претпостављени примери „сагласности” неких од „битних карика” у ланцу механизма за спречавање прања новца и тајновитост њиховог деловања „оправдана” разлозима „ефикасности”, требало би да подсете да је крајње време (одавно је било) да се добије одговор на питање – какви су заиста ефекти деловања нашег „система” за спречавање прања новца? Јавност некако и нешто „зна” да га „градимо” дуго, дуже од деценије, као и да није нимало јефтин, напротив. Мало, само понешто зна о томе да је, са становишта Уставом зајамчених људских права, (јер дозвољава веома значајне продоре у приватност грађана) најблаже речено, поприлично контроверзан. И готово ништа не зна о његовим резултатима. А без сумње има право да зна.
Повереник за информације
