Берлин — Скоро сви у Европској унији се слажу да треба променити постојећи начин субвенционисања пољопривредне производње, али нема јединственог мишљења у ком смеру
Немачка медијска кућа “Дојче веле” је пренела да су се у расправи о будућности милијарди субвенција пољопривредницима у ЕУ, пробудили сви сукоби Старог континента – екологија против прагматизма, “нови” против “старих”, север против југа…
Више од 40 одсто читавог буџета ЕУ још увек одлази у пољопривреду и тих 50 милијарди евра су важан део прихода европских сељака, а тренутно се расправља о дугорочном буџету Европе до 2020.
За европског комесара за пољопривреду Дациана Чиолоса екологија је највиши закон.
“Гарантујем вам да ћемо убудуће имати то зелено поглавље. Без одрживог начина пољопривреде не могу замислити нову, заједничку аграрну политику,” поручио је комесар Чиолос.
Конкретно, Чиолос жели да више пољопривредних подручја претворити у дивљину. Реч је о квоти од седам одсто подручја где се тренутно спроводи интензивна пољопривреда. Времена “брда маслаца” и “језера млека” у ЕУ међутим, давно су прошла и пољопривредници већ живе на рубу исплативости па немачка министарка за пољопривреду Илсе Аигнер предлаже да, ако се већ остане при тих седам одсто, онда у ту квоту урачуна и земљиште које се већ користи на други начин и не учествује у интензивној обради.
Сељацима би, пак, могло бити свеједно: споменута “брда маслаца” су настала субвенцијама на произведену количину, док се данас пољопривредницима плаћа према количини земље коју поседују – па макар седели код куће уместо да раде на пољима. Но, ту се све више заоштрава сукоб друге врсте: од такве “европске ренте” највише су користи имали сељаци европских земаља са великим пољопривредним добрима – на пример Француска и Шпанија.
Пољопривреднике у другим чланицама ЕУ са великим површинама – на пример Пољској, све више боли што они, за исти хектар, добијају мање него Французи. Французи, пак, сматрају како “нема никаквог оправдања за изједначавање директних исплата по хектару” у читавој Унији. Земље са севера Европе – на пример Велика Британија, имају још бољу идеју како да реше спор “старих” и “нових” – да се “старима” драстично смање субвенције и да сељаци у Француској, ако баш морају да примају помоћ, онда добијају исто колико и Пољаци.
Велика Британија, међутим, више нема значајнију пољопривредну производњу, а већ годинама указује како се и у читавој Европи догађа слично. Некада, док се у 1960-тим стварала Европска економска заједница, пољопривреда је била важан део националне привреде, а пољопривредници су чинили значајан део становништва. У међувремену се тек делић становништва Европе бави пољопривредом – и готово је апсурдно да они “грабе” 40 одсто буџета Европске комисије.
Средином 1980-их је око 40 одсто прихода пољопривредника долазило из благајне Брисела, данас је то око 20 одсто – што је за Организацију за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) и даље превише. Да би све било још сложеније, расправа о будућности субвенција европским пољопривредницима се мора гледати и у глобалним размерама, јер Светска трговинска организација (WТО) већ много пута упозоравала Европу због тих давања.
Танјуг
