У СВОМ писменом саставу, који је требало да одговори на наш коментар под насловом „Обнова штафете и Титовог култа“ од 13. јуна, Музеј Југославије сматра да је у њему „изнета спорна интерпретација уметничког рада“ уметничког колектива „Каркатаг“. To је сасвим нетачно. Моје реаговање на оживљавање Титовог култа личности у Србији у 2020. години није имало никакве везе са интерпретацијом уметничког рада групе „Каркатаг“, нити сам се уопште бавио икаквим уметничким питањима. Оставио сам сасвим по страни уметничку критику – којом се иначе бавим више од пола века – већ и због тога што ми није ближе познат уметнички садржај реченог пројекта ни досадашња пракса ове групе.
Понављам да ме је овде интересовало нешто сасвим друго: повампирење симбола комунистичког једноумља, који је обележио Титову педесетогодишњу владавину, чиме се иначе, у виду основне делатности, бави дедињски Музеј. То је еминентно политичка и идеолошка парадигма и нема везе са уметношћу, него се њоме заодева у промоцији једне ретро идеологије тоталитарног типа под називом „неотитоизам“. Да ли је спајањем Музеја револуције и Меморијалног центра Јосип Броз Тито у Музеј Југославије 1996. створено језгро новог идеолошког жаришта, које себе доживљава као резидуум Брозовог времена у нашем? Све те „музејске лабораторије“, „места дијалога и размене различитих становишта“, „развијање нових методолошких приступа“, „поље истраживања, експеримената и креација кроз призму вишеструких интерпретација“ „интерактивна уметност“, дакле трице и кучине – лук и вода – треба да се слију у неки „нови ревизионизам“, тј. политички повратак Броза међу Србе.
Џаба им све глобалистичке флоскуле, они себе виде као нове жреце Његовог култа и сада би да „пропитују“ (њихова реч) српски народ из љубави и оданости према Титу, што је била и што остаје једина сврха Дана младости. Тај Музеј жели да страћи ко зна колико пара на дизајнирање „штафете нове генерације“ – са каквим циљем? Шта ће нам нове (старе) титоистичке обмане и опсене? Право питање за државу је: чему уопште овај „музеј“? Архив Југославије – да, научна класификација свих докумената релевантних за њен осамдесетогодишњи живот – да, чување и обрада ових папира и артефаката – да, али државна установа, чија је сврха да измишља политичке инсталације и изводи идеолошке перформансе – не! Изгледа да им је досадило извођење старих игроказа са пионирском марамом, петокраком и стиснутом песницом или је неко паметнији одлучио да промени ову матрицу у духу „нове комплексности“, па се сад расписују тендери за штафету у новом руху и дизајну.
Слушајте, молим вас, тај говор: „намера уметника је да отворе расправу о томе на који начин се та идеја може интерпретирати у савременом тренутку, какав је актуелан однос заједнице према том наслеђу и којим се то механизмима данас производе, преузимају и реинтерпретирају друштвене вредности.“ Овај потпуно испразни и рогобатни постмодернистички дискурс засењује простоту и маскира праву намеру, а она је позната већ готово пола века: и после Тита Тито. И све то о нашем трошку.
, Новости.рс