Може се помислити како се уопште не зна колико је миграната у три центра (Адашевци, Принциповац и Шид), па и у читавој Србији или се тај податак скрива од наших грађана
Србија се, нажалост, налази на путу који их води ка државама вишег стандарда него што је у њиховим родним земљама, па су се и код нас свакодневно виђале поворке избеглица и миграната које су одлазиле ка границама наше земље са Хрватском и Мађарском.
Уз све лепе речи о разумевању за њихове тешкоће и жеље, Европа им се није много обрадовала; несуђени становници Европске уније препуштани су гостопримству наше земље. У Србији је отворено више центара за азил и мигранте, па су се постепено проређивале гомиле азиланата и миграната које су лутале улицама Београда а углавном пребивале у парковима око железничке и аутобуске станице, у нади да ће се некако докопати мађарске границе и затим ступити на тле Европске уније.
Колико је та нада била нестварна показало се веома брзо пошто је Виктор Орбан, председник нашег северног суседа и велики пријатеља Александра Вучића, почео да подиже ограду на граници са Србијом, стављајући нам јасно до знања да су мигранти наша брига а да се они нимало не тичу његове земље. (А слично су размишљали – иако нису подизали жичане ограде на својим границама – и они председници земаља ЕУ који нису велики пријатељи Аце Србина.)
Србија је за ове невољнике увек била и остала само пролазна станица, одскочна даска са које ће стићи у земље Европе, али за неке од њих (пошто никако не успевају да је се домогну) постаје место њиховог боравка коме није могуће предвидети крај..
За њих је обезбеђен смештај у прихватним центрима у више места Србије.
Јавност не зна колики је број ових незваних гостију, а питање је да ли то зна и власт (или само не обавештава грађане како их не би узнемиравала?)
Тако су се, стицајем околности, и не својом вољом, ови, углавном млади људи, нашли у некој врсти затвора. Из њега могу да излазе и шетају се по околини, али им то није довољно, већ се све више примећује (а и чује) да постају несносни за становнике градова и села крај који су прихватни центри.
Ни наш владалац, ни његови сарадници, не саопштавају народу какав је уговор склопио са ЕУ и под којим се условима Србија бави овом угоститељском делатношћу.
Грађани Србије све се више љуте што су без свог питања и жеље добили овакве суседе крај својих кућа и имања, па није велико изненађење поступак кик боксера Филипа Радовановића, који је својим аутомобилом улетео у прихватни центар за мигранте вичући да не жели да његову девојку нападају мигранти и да не жели муслиманску државу. „Не желим ово да трпим!“ узвикивао је из свога возила, да би се његов протест завршио тако што је он ухапшен, а затим му, после неколико дана одређен притвор.
Скоро у исто време дошло је до напетости и у Срему, када је војна полиција (пошто се обична полиција повукла) по налогу председника Републике преузела контролу над три мигрантска центра: Адашевци, Принциповац и Шид-станица.
Своје наређење Александар Вучић је објаснио потребом да се реагује на жалбе грађана који се због понашања миграната не осећају безбедно, и да се они морају заштитити.
„Не дешавају се нека најстрашнија кривична дела“, умирио је он јавност (још би и то требало!), „али има крађа, упадања на поседе… Када немају новца, прибегавају крађи, упадају у куће, штале, њиве…“
Објављено је да је у ова три центра, пре него што је завладала пандемија, боравило 950 миграната, а да их је сада око 1.950 и да су стигли из 18 земаља.
Из чега се може помислити како се уопште не зна колико је миграната у та три центра (а ни у читавој Србији) или се податак скрива од наших грађана?
Нико се, изгледа, не пита шта ће се десити са тим мигрантима ако им се никада не испуни жеља да уђу на територију Европске уније.
Шта Србија да ради са њима?
Да их замоли да се лепо врати у своје родне земље?!
Ово веома озбиљно питање као да никога не брине. Као да ће се само од себе решити ако га сви одговорни гурну под тепих.
Не чују се, нажалост, ни народни посланици. Њима, очигледно, не пада на памет да у Скупштини поведу расправу о незваним гостима који узнемиравају грађане Србије. Не досећају се да они нису представници само својих странака већ и грађана који су за њих гласали, а којима су дужни да обезбеде услове за нормалан живот. Ништа више и ништа мање.
Војислав М. Станојчић, Стање ствари