Шта чека врховни командант у случају хеликоптерске трагедије?

Неразумни и потпуно неутемељени напади на војни врх и посебно начелника Генералштаба, генерала Љубишу Диковића, поводом хеликоптерске трагедије, не престају. У погон је одавно стављено неколико режимских аналитичара и један број новинара, коментатора и колумниста из утицајних медија, не би ли се и даље извртала очигледна истина о стварним кривцима, разводњавао врло озбиљан и у суштини јасан случај, збуњивала јавност, проблем пребацивао на споредни терен и тешке последице полако гуралеле у заборав. Јер, власт се мора очувати по сваку цену и неокаљана.

Шта за то време (не) ради врховни командант, председник Републике, Томислав Николић, као онај који је требао да разреши све дилеме и непознанице, уместо што чека да његов посао обави председник Владе (са све директно уплетеним министром одбране) или неко трећи, рецимо, правосудни органи?

Иако му Устав Републике Србије, Закон о председнику, Закон о одбрани, Закон о Војсци Србије и Правило службе Војске Србије, налажу да командује Војском и одлучује о њеној употреби у миру и рату, што значи да је он тај који је на врху пирамиде и као такав најодговорнији, без кога се не може и несме повући било који важнији потез, а поготову не након што дође до овако озбиљних последица, он од почетка углавном ћути или даје кратке и нејасне изјаве, збуњује јавност и доводи је у заблуду, и не предузима ништа од онога што је морао од првог тренутка да чини, а што спада у област војне дисциплине. И тиме свесно ствара амбијент да се Војска у вези са овим догађајем, провлачи у јавности у негативном контексту. И то врло озбиљно.

Да још једном апсолвирамо – када се ефективи Војске употребљавају за оне задатке који нису редовни (а кобно ангажовање хеликоптера не може се подвести чак ни под тај случај, с обзиром да медицинско „ад хок“ збрињавање цивила није предвиђено нигде, па ни у Трећој мисији Војске), председник Републике мора бити извештен и то у реалном времену или од стране министра одбране или од начелника Генералштаба или од стране Оперативног центра Система одбране. Да не помињемо да је у тако сложеној ситуацији он лично морао да донесе одлуку или бар да пренесе овлашћење за поступање из његове надлежности.

И, сада, имамо својеврсни зачарани круг, у којем ће најгоре проћи онај ко је, бар према званичним извештајима и доступним чињеницама, у овом случају најмање или нимало одговоран – начелник Генералштаба са сарадницима из војног врха. И притом му није дозвољено (иако то звучи невероватно, а у даљем тексту ће се видети и зашто) да се адекватно брани од прозивки и напада, предузима очекиване дисциплинске мере и саопшти јавности одлуке из свог делокруга.

Недвосмислено је утврђено и то не само кроз рад комисија (извештаји, изјаве учесника, документа, стручни налази…), већ и на бази непосредног признања, да су министар одбране Братислав Гашић и командант 204.ваздухопловне бригаде, бригадни генерал Предраг Бандић, директно одговорни за трагачан догађај, зато што су – на своју руку, волунтаристички, злоупотребљавајући функцију министра, односно дужност команданта, драстично и у више наврата и кроз више потеза те ноћи, прекршили оперативне процедуре и прописе. Тиме су, њих двојица, експлицитно створили претпоставке да дође до ненаменског, противправилског и веома ризичног ангажовања а затим и пада хеликоптера, и то у вештачки створеним (диригованим) условима у којима посада, као и други (обавезни) органи у ланцу командовања (оперативни центри), нису могли, јер им је то онемогућено путем својеврсног свршеног чина и каналисањем поступања, да предузму адекеватне мере, којима би се трагедија, макар како-тако, избегла.

Е, сада, у чему је „квака“ скоро месец ипо дана и како то да начелник Генералштаба не може да изнесе истину до краја и стави тачку на случај из своје надлежности, односно да предложи мере врховном команданту (као и министру одбране) и инсистира да се круг затвори, предузимањем обавезних радњи, бар у овој фази?

Широј јавности (али и оним ангажованим аналитичарима) није до краја познато (или се нису трудили да упознају проблематику), да Војска као специфичан систем (подразумева се и остале организацијске целине Министарства одбране, са све министром на челу), функционише на врло прецизним законским одредбама, правилима и процедурама, којима је све, али баш све, регулисано – од устајања и повечерја, преко обуке и слободног времена, до борбеног и сваког другог ангажовања припадника система.

Па је тако и област војне дисциплине врло јасно уређена. У Закону о Војсци Србије, у Глави XIII, под називом „одговорност припадника Војске Србије“, у више чланова је недвосмислено одређено шта подразумева дисциплинска одговорност и како се иста обезбеђује, односно санкционишу они који повреде војну дисциплину и (не)извршење задатака у ширем смислу.

У тој Глави, између осталог, у члану 143., став трећи, стоји: „Дисциплински поступак води се без обзира на ток кривичног поступка, поступка за утврђивање одговорности за привредни преступ или прекршајног поступка“.

Шта нам овај члан Закона о Војсци Србије саопштава?

Да је врховни командант Војске, на предлог министра или начелника Генерлаштаба, морао да до сада предузме макар (условно) привремене дисциплинске мере према команданту ваздухопловне бригаде (а на основу извештаја и према другим старешинама у ланцу командовања), без обзира на ток кривичног поступка за које је надлежно Више јавно тужилаштво, и без обзира на ток дисциплинског поступка, имајући у виду да је дошло до теже повреде војне дисциплине – дисциплинског преступа, и да истовремено, од Скупштине и Владе у званичној форми захтева смену министра одбране, који је директно и вишеструко одговоран за трагедију.

А ево и шта напред наведено подразумева, уколико би се примениле одредбе Главе VI Закона о Војсци Србије – „стање у служби професионалих војних лица“, где у члану 67., под тачком 6) стоји (као једно од „стања“): „удаљен од дужности“. У члану 77. истог Закона, у другом параграфу појашњено је када се врши удаљење од дужности: „Професионално војно лице може бити удаљено од дужности ако је затечено у вршењу теже повреде војне дисциплине или ако је против њега покренут кривични поступак или поступак због дисциплинског преступа, а кривично дело, односно дисциплински преступ је такве природе да би било штетно по интерес службе да такво лице и даље остане на дужности.“

Уколико имамо недвосмислено признање генерала Бандића да је самостално реализовао задатак свесно прихватајући да прекрши процедуре и субординацију у командовању, и све то чинио тако што се налазио на годишњем одмору (што је својеврсни нон-сенс и само по себи оптужујуће), зашто до сада није, макар удаљен од дужности (то није удаљавање из Војске и прекид службе) и зашто се одуговлачи са дисциплинским поступком (бар тако изгледа у пракси), у случају у којем нема скоро никаквих непознаница?

Зар ово није догађај који је „такве природе да би било штетно по интересе службе да такво лице и даље остане на дужности“, како Закон налаже?

Шта ће се сутрадан, хипотетички, догађати, када неки од млађих старешина у Војсци (а могу да буду у питању и они истог или вишег ранга од Бандићевог), почине дисциплински преступ, дођу у ситуацију да буду удаљени од дужности и санкционисани, па се онда позову на овај случај и, наравно, право, правду и једнакост?

Шта да мисле и чему да се надају породице настрадалих у хеликоптерској трагедији, у вези са истрагом и лоцирањем одговорних лица?

Зашто је све ово у надлежности председника Републике?

Зато што генерале може дисциплински процесуирати само онај ко их према закону и унапређује у тај чин и поставља на дужности за које је предвиђен чин генерала, а то је искључиво председник државе. И нико други. Наравно, на формални предлог министра одбране и начелника Генералштаба (члан 17. и члан 18. Закона о Војсци Србије), или без њиховог предлога и мишљења.

И ево је та кључна тачка зачараног круга – како ће министар одбране, Братислав Гашић, предложити председнику Републике удаљење од дужности (као и остале дисциплинске мере) за генерала Бандића (јер је по закону надлежан и обавезан), када би морао пре тога сам себе (условно) да санкционише, правде ради? Или макар да понуди, односно, поднесе оставку и то неопозиву.

И како да то учини, када је добио јасне смернице (и одбрану) од председника Владе у више наврата, а најпознатији је она са једне од конференција за штампу, где је свеколикој јавности (али и врховном команданту и истражним органима), повишеним тоном саопштено: „…недам Гашића, недам Лончара, недам Бандића.“ Тачка. Остаје једино (ако би смо били на истој „разини“), да га питамо – а, кога дајеш, премијеру, и шта са њима да радимо у вези са овом трагедијом?

Да појаснимо још једном – Војска функционише на дисциплинској одговорности свих њених припадника и на беспрекорном поштовању војне дисциплине. Уколико тога нема, проблеми су несагледави. Зато и јесте регулисано да се воде дисциплински поступци и предузимају санкције, од оних најблажих до оних најригорознијих, као што су одузимање чина и губитак професионале службе.

Јер, када би се чекали исходи кривичних поступака (а Кривични законик Р.Србије иначе третира релативно мали број кривичних дела уперених противу оружаних снага, тј. „не петља“ се у односе војне дисциплине, нити за тим има потребе), систем би био потпуно паралисан и не би могли да се извршавају бројни и сложени задаци. А углед институције и ауторитет команданата (на свим нивоима) као основних полуга, по инерцији би био доведен у питање. А тиме и извршавања наведених обавеза.

Када се све наведено узме у обзир, не чуде брутални напади на генерала Диковића, као онај недавно у листу „Курир“1, где је између осталог написано и ово: „начелник Генералштаба Љубиша Диковић поново тресе Војску и удара контру премијеру Алексанру Вучићу. Диковић се оглушио о сугестију премијера да се не спекулише о одговорности у вези са падом хеликоптера док тужилаштво не каже своје.“

Или, још експлицитније, у истом тексту, и то од „аналитичара“ Бранка Радуна: „Очигледно је да Диковић није желео да послуша поруку премијера да се смире страсти, да се не удара на генерале и министра. И Вучић је ту у праву јер покушава да се спусти лопта и да се не урушавају институције.“

Прво, председник Владе нема ама баш никакве надлежности у командовању Војском и посебно не у вези са дисциплинском и сваком другом одговорношћу њених припадника. Иако је велики део јавности успео да визуелно завара на ту тему, током ускршње посете аеродрому Батајница, када се дословно, а мимо закона, поставио као врховни командант.

Друго, какве везе Тужилаштво има са дисциплинском одговорношћу у Војсци Србије и поступањима њених припадника у различитим ситуацијама? И уопште са функционисањем Војске?

Треће, како се то Диковић „оглушио о сугестију премијера“, ако је у празничном обраћању поводом Дана Војске, у листу „Вечерње новости“2, крајње коректно, кратко и истинито изјавио: „до спасилачке акције хеликоптера МИ-17, који је пао код Сурчина, није требало да дође без мог знања“, и да ли су такве сугестије премијера јаче од закона и прописа? И шта се жели таквим сугестијама – откривање или скривање истине и гурање под тепих очигледних ствари?

Биће да се актуелни премијер, с обзиром да је скоро годину дана обављао функцију министра одбране, напрасно сетио члана 30. Закона о Војсци Србије, у којем стоји: „Министар одбране уређује начин обавештавања јавности о активностима Војске Србије.“

Е, то је она друга, кључна тачка зачараног круга у вези са трагичним хеликоптерским удесом. Нико из система одбране, па тако и из Војске, не може да се обраћа јавности, уколико то не одобри министар одбране лично, односно Управа за односе са јавношћу Министарства одбране, уколико располаже овлашћењима министра3. И отуда све нејасноће, отуда проблеми, отуда гушење истине. Већ месец и кусур дана посматрамо начелника Генералштаба који би да да изнесе истину на видело, али, једноставно, не може и не сме, зато што би и сам директно начинио тежи дисциплински преступ. И ради то „на кашичицу“, кад може и када се укаже прилика и колико се укаже. Као да га нешто и неко гуши и дави. Голим оком се види да ту нешто не штима и да је у већој мери спутан.

Не може да одбрани истину и то као први човек Војске, а у овом случају онај ко то може да уради – председник Републике, једноставно ћути.

То нам је једна од основних „тековина“ револуционарног петооктобарског преврата и „реформе“ система одбране након тога, а посебно од онда када је на функцију министра одбране постављен Борис Тадић. Тада су (2003.) Војсци одузете практично све надлежности у вези самосталног обавештавања јавности и комуникације са медијима. Од начелника Генералштаба до последњег припадника, потребна је дозвола министра одбране. Требало је успоставити „демократску и цивилну контролу“, а уствари, партијску, страначку и контролу у којој су приземни политички интереси на првом месту. А не истина. Или ће бити да је ово преувеличано и лажно?

Уосталом, Војсци су одузете и бројне друге надлежности. Рецимо, начелник Генералштаба је до 2003.године унапређивао официре укључно са чином пуковника. Сада, унапређује до чина капетана и ни макац даље. И до тог нивоа може непосредно да расправља о дисциплинској одговорности, све остало није у његовој надлежности, бар што се тиче санкционисања.

Ето нам двоструког затварања оног зачараног круга и апсурда над апсурдима, који битно утиче на функционисање Војске Србије, као и на њен углед у јавности, који, неко други, са стране, у сваком тренутку може да угрози. И то тако, да је одбрана, практично, немогућа.

Да се подсетимо – у време „диктатора“ Слободана Милошевића, Војска Југославије је имала званичног портпарола, начелник Генералштаба је могао „у пола ноћи и дана“ да издаје саопштења (као и команданти армија и корпуса) и да сазива конференције за штампу, Управа за морал је дневно комуницирала са новинарима, а командни и остали нивои по дубини, могли су да дају изјаве за јавност, да се обраћају медијима без, практично, икаквих сагласности. Били су обавезни да говоре истину и да не откривају војне тајне. И ништа више. И све је функционисало савршено, без лажи, скривања истине и без превара. И није било компликовања простих ствари и догађаја, јер за тим није било потребе.

И, на крају, начелник Генералштаба не може да поднесе оставку, као што то не могу ни остали генерали нити старешине било ког чина. Тако нешто, као институт, не постоји. Може да буде смењен или пензионисан.

Жалосно, али према раније „већ виђеном“, тако нешто ће се и догодити (волео бих да грешим). Диковић је дословно последњи ратни командант, једне од многобројних и легендарних ратних бригада из 1999.године, који је још увек на сцени. Изузетно храбар, способан и достојанствен у одбрани од агресије. Генерал који није издао ни своје ратне команданте у Хагу као сведок одбране. А могао је.

Ипак, ако се буде питао њ.е. господин Мајкл Кирби, као што се за све пита у овој земљи, Диковић ће ускоро отићи у историју, а млађаног и перспективног Бандића, питомца „Националне ратне школе“ Сједињених Америчких Држава (јер то је сува и неумољива чињеница), чекају нова прегнућа.

И, то је трећа, последња и вероватно најважнија тачка и карика, оног зачараног круга коме посветисмо овај текст.

Да ли ће врховни командант смоћи снаге и реаговати на прави и једино могући начин и сачувати част Војске, док не буде касно?

Или ће бити приморан да и даље слуша и да се замајава (као и целокупна јавност) бајкама, наравно, из читанки ВБА, о плавим, жутим, црвеним и осталим кесама и картонским кутијама, у којима су, на самоубилачки начин, сакривена а затим изношена строго поверљива документа. И то оригинали, не копије. Двадесет седам комада и још којих пар хиљада, горе, доле.

Још само да открију (и докажу) како су, када су и коме уручена (након толиких година), па да представа за лаковерне буде потпуна и убедљива. А томе ће допринети, свакако, и најсвежији „резултати примене мера – ТСиС, ТПиО…“ из надлежности (онако како нам „извори“ увелико дојављују). Не би ли се трагедија хеликоптера некако измакла на страну, на ползу актуелног им и шефујућег министра одбране и, подразумева се, председника Владе и кординатора свих служби (у оставци).

Срећан вам рад, мајстори. Само напред и право, све док не ослободимо Србију.

А, доћи ће и тај дан.