Од убиства америчког председника Џона Кенедија, 22. новембра 1963. у Даласу, прошле су скоро 54 године. Сходно закону усвојеном пре 25 година, у четвртак је требало да буду објављени сви преостали, досад тајни документи у вези с овим атентатом, укупно преко 3.100 докумената.
Због захтева ЦИА и ФБИ-ја, међутим, двестотинак докумената остају тајна, а и међу ових скоро 2.900 који јесу објављени има и оних чији је садржај у потпуности и заувек избрисан.
Званична верзија каже да је Кенедија убио Ли Харви Освалд и да је деловао сам. Сам Освалд је то после хапшења порекао, а само два дана после Кенедијевог убиства, током пребацивања из једног затвора у други, Освалда је убио Џек Руби. Убиство Кенедија Освалд није признао ни на самртној постељи.
Америчка јавност званичној верзији не верује — скоро две трећине Американаца, 61 одсто, како показује најновија анкета, сматра да је права истина сакривена и да је завера за убиство Кенедија била много шира. Занимљиво, анкета је успут показала и да је ово можда и једино крупно питање око кога су гласачи Доналда Трампа и Хилари Клинтон потпуно сагласни, будући да и једни и други у сличном проценту не верују званичној верзији. А треба напоменути и да није реч о пуком веровању у теорију завере — крајем седамдесетих година прошлог века Кенедијево убиство истраживала је комисија америчког Конгреса, која је дошла до закључка да постоји „високи степен вероватноће“ да је постојао још један стрелац, те да је Кенеди „вероватно убијен у склопу шире завере“. Даље од тога се, међутим, нису усудили да оду…
Зашто америчке безбедносне и тајне службе и даље не дозвољавају да се открију документи о Кенедијевом убиству? Зашто их крију ако немају шта да сакрију? Ко је убио Кенедија?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар из Лондона Синиша Љепојевић и историчар Саша Адамовић.
Синиша Љепојевић истиче да је очигледан разлог због кога је и америчка и светска јавност, уместо потпуне транспарентности, суочена с полувековним, континуираним прикривањем докумената о Кенедијевом убиству: „Та структура, коју Американци називају ’дубока држава‘, која је одговорна за убиство Џона Кенедија, и даље постоји у Америци као најмоћнија снага… Сви председници Америке, па и садашњи, свесни су тога, и знају шта је довело до убиства Кенедија и ко је одговоран за то. И зато не желе да ризикују сличну судбину. Зато је и Трамп, под притиском ЦИА, која је један од главних егзекутора ’дубоке државе‘, пристао да закон буде прекршен и да се не објаве сви документи, иако је претходно најавио да ће објавити све“.
„Из државних и националних разлога често се одређена документа објављују тек после 30 или 50 година или се никада и не објављују. Али овде је реч о заштити интереса једне специфичне врсте државе, која се сад често крсти именом ’дубоке државе‘. Она не постоји од јуче, још је председник Двајт Ајзенхауер упозоравао на моћ војноиндустријског комплекса“, каже Саша Адамовић, указујући на Ајзенхауеров опроштајни говор из јануара 1961. о непожељном утицају војноиндустријског комплекса и постојању потенцијала за „катастрофални раст“ његове моћи.
Постоје и опипљиви докази да је Џон Кенеди заиста ушао у озбиљан сукоб с америчким безбедносно-обавештајним структурама. Остала је тако забележена чувена Кенедијева претња ЦИА да ће је „растурити у хиљаду делића и расути их у ветар“, што је посебно значајно у светлу податка да је управо Кенеди сменио једног од оснивача ЦИА и њеног дугогодишњег директора Алена Далса, који је за ЦИА био оно што је чувени Џеј Едгар Хувер био за ФБИ.
„Нема сумње да је Кенеди ушао у озбиљан сукоб са ЦИА. Он је био свестан да ће тај сукоб бити жесток“, коментарише Адамовић. Љепојевић: „Кенеди је у сукобу с ’дубоком државом‘ био још док је био сенатор. Естаблишмент из сенке био је против његовог избора, а и када је био изабран минирали су га непрестано, кубанском кризом, неуспелом инвазијом у Заливу свиња…“
С тим у вези, амерички медији ових дана подсећају и да је бивши председник САД Хари Труман после Кенедијевог убиства писао да би ЦИА требало одузети право на тајне операције и свести је на обавештајну агенцију која само прикупља информације, као што је првобитно и предвиђено. А Труманов државни секретар Дин Ачесон написао је у својим мемоарима 1969. да је од самог оснивања имао „најстрашнији предосећај“ и да је председника упозорио да „ни он, ни Национални савет за безбедност нити било ко други неће бити у позицији да зна шта ради ЦИА и да је контролише“…
Смењени Ален Далс ће после Кенедијевог убиства постати члан Воренове комисије која је потврдила званичну верзију о Освалду као једином учеснику завере. Комисију је основао Линдон Џонсон, Кенедијев потпредседник и потоњи председник Америке, а интересантно је да међу документима који су сада објављени постоји и извештај ЦИА из Русије који тврди да совјетски КГБ поседује информације да је управо Линдон Џонсон умешан у Кенедијево убиство. Исту тврдњу, пола века касније, износи и Роџер Стоун, блиски сарадник Доналда Трампа и дугогодишњи републикански политички оперативац, који поред Линдона Џонсона отворено оптужује и Џорџа Буша Старијег да је био умешан у заверу.
„Нема никакве дилеме око тога да је Линдон Џонсон био део ’дубоке државе‘. Осим тога, према ономе што може да се закључи, Ален Далс је био један од кључних људи завере против Кенедија, у којој су били и људи из Пентагона“, говори Љепојевић.
С тим у вези, несумњива је чињеница да је у октобру 1963, дакле око месец дана уочи убиства, Кенеди донео дефинитиван план о повлачењу из Вијетнама до 1965. Убијен је, план није извршен, рат је потрајао до 1975…
„Његова одлука о повлачењу сигурно је била важан разлог у доношењу одлуке о његовом убиству. Тамошњи ратнички лоби, војноиндустријски комплекс, и тада је био јак као што је и данас“, сматра Синиша Љепојевић, а Саша Адамовић указује да је реч о дугом континуитету: „На сличан начин сз САД, упркос снажним изолационистичким тежњама, увучене и у Први и у Други светски рат, што је искоришћено за успостављање глобалне доминације.”
Све у свему, резимира Адамовић, „за веома кратко време Кенеди је ушао у сукоб са готово целокупном структуром ’дубоке државе‘, од сукоба са ЦИА, преко покушаја повлачења из Вијетнама до покушаја да се ФЕД-у одузме право штампања новца“.
„Његовим убиством извршен је државни удар“, закључује Адамовић, а Љепојевић додаје и да „после тога Америка више није била иста држава“.
Никола Врзић, Спутник
