Шта је екуменизам?

Почетак екуменизма се везује за Скуп и Единбургу (Шкотска) 1910. године, где је у оквиру Светске мисионарске конференције ударен темељ покрета који жели да отпочне са уједињењем свих протестантских секти у један савез. Кључни организатор ове манифестације и потоњи истакнути лидер је био амерички методиста Џон Мот (1865- 1955), јавни марксиста и масон.

За име Џона Мота и осталих религиозних социјалиста везује се и потоње организовање Националног савета за Мисију 1921. године. Сви савети, удружења и савези који ће уследити, на крају ће оформити 1948. године једну нову организацију, са протестантском већином, под називом који нам је и данас познат Wорлд Цоунцил оф Цхурцхес (Светски савет цркава) са седиштем у Женеви.

Међутим, показује се да је идеја о уједињењу ССЦ-а страна и необична, будући да у протеклом XX веку не само да није успела да доведе до трачка и сенке уједињења између посвађаних и разједињених протестантских групација, већ није могла да заустави рађање на стотине других и нових “хришћанских” секти.

Идеја која би требала да буде задржана јесте да једна ограничена група протестаната социјалиста, предвођена масонским лидером, а која је постављена на темељима екуменистичке идеологије и идеологије ССЦ-а – једне врсте секте распрострањене на глобалном нивоу, са религиозним “правима”, статутом и председником (од 2004. године предвођена методистом Самуелом Кобиом), која на сваки начин гледа да у своје редове привуче што више католика и православних у борби за униформисање и изједначавање хришћанства.

Другим речима речено, екуменизам је једна религиозна манифестација једне политичке идеологије, један социјалистички унионизам са ликом, боље рећи маском хришћанства, један командни и контролни центар свих религија, теологије и групације које говоре о Христу и хришћанству, данас.

Исто као и политичари из Европског Парламента, тако и представници “хришћана”[1] из ССЦ- а на “демократски” начин, гласањем, подвргавају учења Светог Писма о Христу, о Светој Тројици, о Светим Тајнама. Овде, будући да је истина на страни већине, “мањина” треба да буде послушна и да прими “Христа”, “Тројицу” и “божанство” који испуњују жеље и задовољавају укусу “већине”.

Међутим, Свето писмо нам не открива и не говори о једном “светском богу”[2], о правима или путу већине[3], о “демократској”, логичкој и непристрастној истини, о цркви “оних који су у већини”[4], већ о једном једином Богу, о једној јединој истини и о једној једној вери изнад читавог света и свих људи: о личности Спаситеља Исуса Христа.

Далеко од тога, један Христос који је по вољи свету (секташима, јудаистима, муслиманима, масонима, јогинима, њу-ејџ следбеницима, атеистима и паганима) требао би да буде повод за сметњу а не за усхићење и занесеност православних екумениста, јер у Светом Писму вели: “Тада им рече Исус: … Не може свет мрзети вас; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла” (Јн. 7, 6- 7).

Неминовно, овај нови модел хришћанства који непрестано мења формуле како би се свидео свима, постаје жртва “демократије”, “хришћанског плурализма” у коме екуменистички “христос” добија толико лица, поимања и представљања, односно изгледа колико их има и “велики архитекта”- бог масонерије.

Није случајно, принцип “уједињење у различитостима” који је уједно масонски проналазак, преузет је као “хришћански” слоган од стране екумениста. Ако у полеђини Великог Архитекте масони подразумевају и поимају једно безимено, тајанствено и скривено “божанство” које истовремено може да узме лик Алаха, Буде, Белзебула или Христа, исто и екуменисти у полеђини именованог “христа” наивним хришћанима у ствари објављују лик новог христа – толерантног према јересима, попустљивог према греху, помирљивог и сагласног са људским “слабостима” – односно “теолошки” окарактерисана личност антихриста.

Посматрајући идеологију, принципе и активност екуменизма од самог корена до плодова, видимо да је он подобан идеологији, принципима и активностима масонерије, која од самог почетка руководи и влада преко лидера протестантских и неопротестантских групација, комплетним руководством екуменистичког “хришћанства”.

Да ли је екуменизам религија?

Није, нити може да буде религија, али претендује да буде религија. Екуменизам није, нити може да буде црква, али се препоручује као црква. Екуменизам није нити може да буде хришћанство, али се представља као хришћанство.

Како би схватили екуменизам, потребно је да разликујемо и распознамо две ствари. У првом реду, реч је о привиду и варци јер су разлике суптилне и долазе под маском добра. Међутим, сличан не значи и идентичан, сличан не значи и исти. Нису сви који говоре о Христу- Христови, нити су сви који говоре о хришћанству- хришћани.

Сви они који данас чине “добро” и који су “љубазни и учтиви”, они који “уједињују”, који “воле” и који се “збратимљују”, у име али не због Христове истине, су они који мешају добро и зло, истину са лажи, врлину са грехом, то су они о којима Христос вели: “Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње” (Мт. 7, 22- 23).

Ако је екуменизам данас добио и ма какву снагу, утицај и ауторитативност, дугује томе што је многе обмануо користећи хришћански речник како би прикрио и замаскирао социјалистичку идеологију. Они интерпретирају цитате из Светог Писма како би себе оправдали и опуномоћили, они говоре у име Божије како би “пророковали” месијански позив за уједињењем свих хришћана и свих религија.

Друго, екуменизам није био утемељен од стране Господа Христа, већ од људи. Да је екуменизам дошао од Господа Христа, то значи да за све ово време од 1900 година није постојало аутентично Хришћанство, Црква, схватајући тако да су сви светитељи живели у прелести и обмани. На основу горе реченог, нормално је онда веровати да није постојала светост и спасење, а то значи даље да је целокупна делатност апостола бескорисна и узалудна, јер су врата адова победила Цркву и да је тек у XX веку Господу Христу било потребно да поново успостави и утемељи нову цркву (екуменистичку) и да пошаље нове апостоле (екуменистичке лидере из Светског савета цркава), како би поново христијанизовао свет. Веровати у један овакв ужас[5] значи потпуно отпадање од Христа и Свете Тројице.

Међутим, Свето Писмо нас учи да је Господ Христос утемељио једно једино правоверујуће Хришћанство, једну једину вечну и непролазну Цркву и показао једну једину Свету Тројицу. Хришћанство значи једну једину апостолску, вечну и непроменљиву веру, а не пуно цркава, не мноштво хришћанстава, не мноштво христоса, не мноштво тројстава, не множину религија.

Уједињење, јединство и свеобухватност истините вере у Господа Исуса Христа, јесу темељи који чине суштинску разлику од идеологије хришћанских екумениста.

Шта онда подразумева екуменизам под појмовима уједињење и јединство?

Позив на уједињење вера није нешто ново, већ то показује једно исповедање апостола кроз све векове, то је досадашња делатност Цркве да все и свја буде приведено “једном Господу, једној вери, једном крштењу“[6], а одбацивању старих паганских вера, хулитељских јеретичких веровања о Христу.

Јединство вера значи да сви хришћани треба да исповедају исти Вјерују, да се причешћују светим Телом и Крвљу Господа Христа из истог путира и да се спасавају у истој Цркви.

Међутим, све ово постоји већ две хиљаде година у Православљу, није потребно измислити неко друго јединство, неку другу веру, неко друго хришћанство, како би се испунила реч Спаситељева: “Да сви једно буду“, јер су сви православни већ једно, већ чине једну Цркву, онако као већ светло Писмо говори: “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао” (Јн. 17, 21).

Ваистину, само и једино православни, заједно живи и уснули, из свих времена и свих крајева чине Тело вечне Цркве, чија је Глава сам Богочовек Исус Христос[7].

За промену, јединство вера[8] јесте екуменистичко виђење у коме тренутно у свету постоје многобројне хришћанске вере које требају да буду трансформисане у једну веру, не обративши их у једну једину Веру Цркве Христове, већ узевши по нешто из сваког од многобројних “хришћанства”, тако да саставе једно ново “божанство”, једну нову цркву, једног новог “христа” који ће да помири и протестантске јеретике и пале католике, као и унијатске и монофизитске хулитеље и православне екуменисте.

Разуме се, у овој мешавини, свака од групација треба да се одрекне од нечег свог, како би могла да прими од других. Наиме, протенстантизам је већ све одбацио: нема историјске корене, нема свето Предање, нема светитеље и светост, нема свето Причешће, нема благодат нити свештенство, не поклања се и не поштује Часни Крст и Мајку Божију. Са чиме онда да “обогати” Православље? Са рационалистичким теолошким теоријама и једним христом хуманистом, христом који је створен по лику палога човека?

За промену, католицизам ће имати користи од екуменизма тиме што ће православне и протестанте довести у покорност и потчињеност папској непогрешивости и врховној власти, инвестирајући при томе колосалне суме новца, преузевши на себе улогу лидера у пропагирању екуменизма на светском плану.

Православље опет, како не би више било оптужено за “застарелост”, за “фундаментализам”, окривљено за “биготизам”, за “искључивост”, како би и оно било у складу и подобно “осталим хришћанствима”, односно, толерантно, помирљиво, попустљиво, светско, требало би да одбаци апостолска учења из вере која тобоже “сеје раздор и разједињује”; да укине и поништи анатеме које су бачене од стране Цркве на папске и секташке јереси, да се више не руководи светим канонима, да промени објављене одељке из Светог Писма и богослужбених књига, да не крштава, али да причешћује све католике и протестанте на светој Литургији.

Мучно је то што православни екуменисти воде преговоре о Православљу, за разлику од протестаната и католика, који не само што нису ништа променили од својих идеологија, него су учиниле да њихове јереси буду примљене од стране Цркве као “конструктивна учења”, као “догме” које су само привидно православне.

Наиме, ово за Православље значи одрицање свега оног што је спасавајуће, то значи преображај Православља у јерес, једине праве вере у отпадништво (апостасију). То значи да се разара “Црква Бога живога, стуб и тврђава истине” (1. Тим. 3, 15).

Па добро, зар се у оквиру свете Литургије не каже “још се молимо… и за јединство свих”, или “Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа…”? Зар није циљ Цркве да све причесте и сједине са Христом?

Света Литургија је целовита и потпуна, она је у свему јединствена, једна видљива манифестација свих догмата православне вере. Ако је негде света Литургија продужена, модификована или скраћивана, то значи да су најпре, одређене догме православне вере претрпеле новине или су окрњене и скраћиване.

Како би смо појмили који су то “сви” који су сједињени са Христом, треба да разумемо да света Литургија почиње са светом Проскомидијом, где на светом дискосу, свештеник у олтару частицама које вади из просфоре предображава устројство Цркве, на символичан начин окупљајући око Христа – Агнеца све оне који су Христови: Мајку Божију, светог Јована Крститеља, све светитеље, ангелске чинове, локалног јерарха, ктиторе цркве, као и имена оних у помјанику: хришћана крштених крштењем Цркве у веру православну, живи или уснули.

Затим, света Литургија започиње са исповедањем и слављењем Пресвете Тројице- који није исто што и Тројство у католицизму због јереси Филиоqуе[9], нити са Тројством у кога верују протестантске секте, које чак немају ни једно заједничко веровање у Христа, верујући у Њега час као човека, час као анђела, час као иницираног.

Потом следи читање светог Јеванђеља, које представља глас оваплоћеног предвечног Логоса Божијег (глас Речи Божије Који постаде Човек), које није подобно католичком[10] или протестантском[11]. Читање Символа вере, исто тако представља исповедање вере Тела Цркве, правоверних православних хришћана, Символ вере који није исти са католичким Вјерују, док је код протестаната потпуно изостављен.

О каквом онда уједињењу или јединству екумениста може бити речи у Литургији Цркве, када до сада ни Пресвета Тројица, нити Јеванђеље, ни Символ вере, нити било шта од Православног нису вером прихваћене нити исповедане од стране католика и протестаната. Причешће Телом и Крвљу Спаситељевим могу имати само они који су најпре крштени верујући у Спаситеља Кога Црква исповеда и проповеда, исповедајући јеванђелског Христа, а потом “једним устима и једним срцем” верују у учења Символа вере.

Да ли је онда могуће хулитељима Христовим да се причешћују самим Христом? Могу ли се могу причешћивати Христом они који не читају и исповедају Символ вере Цркве? Да ли уопште могу бити чеда Цркве, они који су непријатељи Цркве? Јесу ли су синови Православља они који нападају и хуле на Православље? Постоје ли много православља, више тројства, пуно писама или више символа вера? Где је у Писму та “љубав” која сматра изданцима истине синове лажи? Зашто онда именујемо “миром”, кршење и гажење учења вере, промовишући при томе привид и варку, продукт људског палог ума? Где онда овде уопште постоји “уједињење”: у пријатељству између људи који виде хришћанство као један једноставан пропис и образац или као формално испуњавање правила неког ритуала?

Зар Православна Црква не представља саставни део Светског савета цркава?

Православна Црква није никада, нити ће икада бити саставни део неког земаљског савета или савеза. Христос Господ никада не може да буде учесник и присталица сабора хулитеља и не може бити позван да “гласа” на екуменистичким саборским седницама.

Црква је богочовечанско Тело чија је Глава сам Господ наш Исус Христос. Својом сопственом природном структуром, Црква не може да прави савезе или унију са разним људским групама или организацијама. Тим више, што “центар” хришћанства не може бити негде овде на земљи – као што је то за католике Рим или за екуменисте Женева – већ у Цркви где се савршавају Свете Тајне.

Где је Црква, тамо је и Христос. Онда, какво оправдање може имати присуство Цркве у том савету екумениста, толико времена, колико је све што је у оквиру Цркве савршено, јасно и постојано већ две хиљаде година? Светост Цркве показује савршенство вере, као она која нема никакве потребе за умањивањем, напретком или продуживањем. Од свете Педесетнице, Црква Христова је већ увелико на врхунцу “прогреса” и “еволуције”. Већа светост или више теологије од од оне коју поседује одувек није нужна нити је потребна Цркви.

Они који треба да се преобразе јесу људи а не Црква, као они који треба да испуњавају а не да вагају и одмеравају, да оцењују и процењују, да анализирају и расправљају, да испитују, да истражују, да деле или да преговарају о ономе што је везано за Православну веру.

Истина је да су одређени православни јерарси и теолози, следујући за извесним политичким и финансијским интересима, употребивши свој положај у Цркви “прикључили” Цркву интересима Светског савета цркава, без консултовања православног народа, дајући на тај начин потврду да су се са запада вратили одлучни да испуне наредбе и налоге за промену Православља.

Међутим, Црква није власништво екуменистичких јерараха или теолога, већ Господа нашег Исуса Христа, светих апостола, светих мученика, светитеља, и свих правоверних хришћана. Православна вера и Црква, нису ничија приватна својина и власништво! Никоме, нигде и никада се неће дозволити да жртвује ради сопствене користи и добити и најмањи делић вере православне.

У случају да се нађу неки, који верују да су господари Цркве и да могу чинити што им се прохте са вером, подсећамо и на “ревност и настојања” Арија, Македонија, Несторија, Еутихија, Лутера, папе и свих оних који су заједно са поменутима својом “непогрешивошћу” обманули ко зна колико хиљада душа и присвојили зидине и неколико зграда, али су окончали отпадништвом од Цркве, занавек одвојени од благодати Светог Духа на Кога су похулили.

За разлику од екуменизма, у Цркви, јерарх, теолог и мирјанин јесте православан онолико времена, колико исповеда Православље, чак и по цену свог живота.

Ипак, ми на теолошким факултетима учимо да је Црква Христова екуменистичка…?

Црква Христова је екуменска (васељенска), а не екуменистичка. Ужасни утемељивач екуменизма, Џон Мот, није случајно за назив свог покрета позајмио грчки термин “оецуменицос”- који показује вечно дело и свеобухватност апостолске проповеди, јединство и универзалност Цркве.

Очигледан циљ ове замене је био откривање намера да под православним насловом, екуменистички покрет придобије свет, јер будући “хришћански”, себи на тај начин даје историјску изворност, да би после извесног времена, полагао једнака права и овлашћења са Седам Васељенских Сабора Цркве.

Да ли је екуменизам успео да у нечему промени Православље?

Екуменизам никада неће успети да промени Православље, већ само веру православних који верују у екуменизам.

За оне који не верују да екуменизам поткопава темеље православне вере, ниже ћемо дати једну листу са неколико апостасија (дела отпадништва) учињених у Цркви од стране православних екумениста:

1) тринаест песама из Сахрана Господња су уклоњене, зато што су наводно “антисемитистичке”[12];

2)Литургије служене од стране екуменистичких архијереја и свештеника више не садрже јектеније и молитве за оглашене, што даље показује да екуменистички свештеници и архијереји више не виде католике, унијате, протестанте и монофизите који чинећи удео од мноштва оних који су “оглашени“[13], односно позвани од Цркве на покајање и крштење, тачније речено, они који до јуче беху јеретици, преко ноћи, постадоше хришћани.

Видите како се екуменизам не може подићи у Цркви, већ је једини начин да изврши промене оног што је устројено у Цркви? Света Литургија – икона догми је до те мере укорењена у Православље, да је немогуће да буде трансформисана у “екуменистичку литургију” а да при томе не буде скраћена. Избацивање јектенија показује у ствари како је екуменизам најпре избрисао из свести неких од припадника клира, учења вере Цркве. То показује на делу као су “православни” отпочели да избацују и бришу читаве догматске пасусе и одељке свете Литургије.

Светитељи су имали обичај да католике, протестанте, монофизите итд. називају и именују апостатама (отпадницима), како би направили разлику и оделили их од стада правоверних, истовремено овим јеретицима показујући двери крштења, да би ови остали подаље и да се не би причестили на светој Литургији.

3) Молитвеници, штампани до 1992. године садржали су чин одрицања које је требало савршавати и писати пре свете Тајне крштења за оне који пре беху Јевреји, затим дотични католици, лутерани, калвинисти, баптисти или неки од других припадника протестантских јеретика. Избацивањем овог чина одрицања, екуменизам је добио две ствари: да православни свештеници не видећи више овај чин поверују да су латини, унијати и протестанти хришћани и да су “црква”, то јест да не требају да се крсте, и да ни једна од црквених књига не покаже сведочанство Цркве против јереси које хуле на Христа[14].

4) Православни екуменисти су 1982. године у оквиру комисије “Вера и организација” окупљена у Лими, потписали документ Б. Е. М. који установљује базу догматског и литургијског минимума, образац по коме се сада врши уједињење хришћана екумениста, “међусобним” признавањем крштења, Евхаристије и министраната (односно свештенства). Није прошло ни 10 година, а у православним црквеним књигама су почели да нестају читави одељци и службе које се противе одлукама Б. Е. М…

5) Сваке године на крају месеца јануара, у периоду од седам дана, на читавом простору наше државе екуменисти предузимају бројне активности, разне генералне пробе како би навикавали православне на будући лик екуменистичке цркве. У овој, тзв. “Недељи заједничке молитве” чине се свечане литије на улицама у којима се тискају и гурају они који су опчињени духом “јединства у различитостима”, служе се наизменично мешовите службе са јектенијама и молитвама кад у православним црквама, кад у католичким и протестантским храмовима, окончаване примамљивим унионистичким беседама.

Католици и протестанти се никада неће вратити мајци Цркви ако се подржавају и утврђују у уверености да су црква и да поседују свете тајне, учешћем православних екумениста на заједничким молитвама са њима. Свакоме од православних треба да је јасно – јерарси, свештеници, монаси, теолози и мирјани – који се приклањају заједништву и јединству са јеретицима, да себе одстрањују и одсецају од Живог Тела Цркве Христове, дело по коме ће им се судити заједно са јеретицима, са којима су се заједно молили и причешћивали, али ће најпре бити осуђени због смућивања слабих у вери.

6) Житија светитеља из XВИИИ века који су имали мученичку кончину, исповедајући Православље против католичког унијаћења (свети Софроније, свети Опреа, свети Висарион, свети Јосиф, свети Сава) су прерађена и цензурисана; помиње се како ови светитељи бране права носиоца идеологија револуције из 1848. године (тзв. пашоптишта), оберучке пригрљених од стране националистичких масонских ложи: чување државних граница, излазак Румуна из феудалног и кметовског уређења, бољи и квалитетнији живот итд. ни у ком случају као исповеднике Православља пред папинским топовима.

Ево једног извода из неких од унијатских информатора из времена исповедништва светог Висариона Сараја (+ 1701. године) из Трансилваније, цитат из Пролога, том И, едиција 1991. године, година после које је овај пасус био елиминисан… “на његов подстрек (светог Висариона), у многим местима народ не иде у цркву, не служе се услугама свештеника који су ушли у унију (са Римом), своје мртве сахрањују без опела и без духовне утехе, децу крштавају старије жене и дешавају се многе сличне духовно погубне ствари.”

Да су којим случајем исповедници Православља умирали за политичке и заправо националистичке идеале, поштовање ових се не би битно разликовало од поштовања хероја који веома често и нису хришћани.

Међутим, Црква их поштује као праве свете мученике са светим моштима, као оне који су себе принели на жртву, исповедивши веру Православну, чију су смрт узроковали претходници ових са којима екуменисти данас желе да се збратимљујемо.

7) Данашњи минеји, синаксари и црквене књиге уопште не помињу житија и поуке светих архијереја исповедника и победоносаца у борби против католичке јереси, св. Фотија Великог (6. фебрура) и св. Марка Ефеског (19. јануар). Више не помињу њих, који теолошким искуством и знањем победише папу, витешки претрпевши сва присиљавања и све до смрти одбацивши бројне предлоге да уђу у унију, саслуживања и “братимљење” са Римом, данас етикетирани као “ултра-православни” или као “анти-екуменисти”, односно они који нису достојни да остану у календаре или да буду помињани на службама. Све се то чини, да како праволсвни род познавши њихов живот не прозре намере или се успротиви екуменистичким оријентацијама.

8) Сетимо се само изопаченог комплекса из Вулкана-Баји, округ Дмбовица, где је финансијском помоћу Светског савета цркава у оквиру екуменистичког центра подигнута синагога, џамија и православна црква. Овим подухватом међурелигиозни екуменизам у Румунији одлучно поставља темеље “религије наде” по нормама јудаиста и муслимана, односно “религије дуге”, символ синкретистичког њу- ејџ покрета.

9) У десет од укупно четрнаест теолошких факултета у Румунији, од 1996. године, као обавезна је постала једна нова материја: “Екуменизам” који – профитирајући на изопаченим и кривим историјским тумачењима, због чега долази до затварања катедри за апологетику, духовност и мистику – поновно уређује Православље усмеривши га на неке нове ставове и гледишта. Настоји се да се Православље одвоји и растави од догматског “баласта” и “застарелих” канона, за промену се промовишу халуцинације “светих јеретика” са запада или се легализује “испуњење” Цркве, једино кроз приступање и припајање Православља отпадничким нормама и етици других “цркава”.

10) Поред најпознатијих теолошких факултета, оформљени су и “екуменистички институти”, где се значајним финансијама које долазе са запада, ударају нови “теолошки” темељи и креира се инфраструктура будуће православно – католичко – протестантске – екуменистичке цркве. Екуменистички институти који разним интерконфенсионалним саветовањима и курсевима, штампањем новина, узајамним излетима и посетама ради упознавања и приближавања, бројним семинарима, камповима и ходочашћима, пројектима, ТВ емисијама дезинформише, цензурише, пропагира поруке и објаве које имају за циљ да обмане истинито православно схватање и поимање;

11) Васељенски патријарх Атинагора заједно са папом Павлом ВИ су 7. децембра 1965. године, објавили да више не постоји никаква разлика између Православља и католицизма, затим је директно уследило узајамно “скидање” анатема које су обострано бачене 1054. године када је дошло до велике шизме Истока и запада. Међутим, оно што нам екуменисти не казују јесте да су анатеме Православне Цркве које су бачене на римо – католичке јереси, биле дате саборно, са свезом која се не може разрешити и са силом “Маранате”, односно проклетство може скинути и разрешити само Христос на свршетку века[15].

С оне стране театралних радњи и дела екумениста у “скидању” и поништавању анатема и канона, Црква види велику обману и превару оних који верују да су хришћани тиме што за један дан, својим делом омаловажавају и “поништавају” сведочанство Православља које траје хиљадама година.

12) Екуменизам је нашао и “позитивност и недискриминацију” у присуствовању и “богослужењу” жена – свештеника и жена – епископа у англиканизму, а у новије време и у лутеранизму, као и “венчања” хомосексуалних и лезбејских парова. Тако ССЦ одлучно и свом силом ову праксу препоручује и осталим “црквама”. Није случајно што ове либералне и отпадничке “хришћанске цркве” чине “већину” у Светском савету цркава.

Ухваћен у чељустима “слободе говора” и “равноправности” “хришћански” екуменизам нема слуха, нити жели да чује о било којој речи Светог писма која говори о “противприродној” (Рим. 1, 26) сексуалној склоности. Али, директно подржава и озакоњује изопачености као признавање моногамних “породица” и брак “хомосексуалаца хришћана”, на штету истинске и праве хришћанске породице и људске природе саздане по лику и подобију Божијем.

Уједињење “религијских различитости” са “сексуалном разноликошћу” је и за очекивање, толико времена, колико је циљ “плиралистичког” екуменизма да увелико уједини под именом “хришћанство” све могуће јереси, богохуљења и светогрђа, апостасије, гностицизме и паганизме у историји овог света.

Већина православних не препознају ове неприродности и прекршаје који се догађају у Цркви, што их не чини мање кривим када је реч о отпадништву, пошто већ живе у време апостасије. Будући савладани грехом незнања, ови постају причасници видљивих “врлина” и скривених грехова екуменизма, осудивши на тај начин душу на одвајање од Христа и на вечну смрт[16].

Да ли екуменизам учи неком другом учењу, различитом од оног у Православној Цркви?

Екуменизам промовише тзв. “теорију разгранатости“, упоређујући са тиме Црква може бити поимана као једно стабло, од кога су се временом одвојиле “гране” (римокатолицизам, протестантизам, монофизитизам, унијатство итд.) те свака од њих појединачно поседује истину, светост, благодат и спасење.

Са аспекта овог новог гледишта и поимања, многи од православних долазе до тога, да верују да једна света апостолска Црква може да буде “преправљена” (односно поново састављена) у својој пуноћи кроз глобално уједињење свих религија, групација и секти које имају везу или су у непосредном додиру са хришћанском идејом.

На срећу, за све време свог труда да је поново саставе, сви ови екуменисти искрени и отворени, али у прелести и обмани, ништа друго не чине него да нам покажу кроз ово залагање и напор, да “цркве” које су ван Цркве, тј. “цркве” у ССЦ нису ни у ком случају Једна света апостолска Црква.

Хајде сада да видимо шта Господ Христос каже у Јеванђељу о овим екуменистичким “гранама”, о младицама и изданцима који ничу ван Тела Цркве:

“Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако и ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и сакупиће је, и у огањ бацити, и спалити” (Јн. 15. 4-6)

Пракса православних екумениста очигледно крши и не поштује учења Цркве, представљена у Канонима светих апостола и светих Отаца:

10. канон светих апостола

Ако се неко моли, макар и у приватној кући, са особом која је екскомуницирана, нека такође буде екскомунициран.

45. канон светих апостола

Нека епископ, презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима, буде свргнут; а ако им је дозволио да врше неку званичну службу, нека се одлучи од Цркве.

46. канон светих апостола

Наређујем да епископ или презвитер, који је прихватио крштење или жртву јеретика, буде свргнут, јер какву заједницу има Христос са Велијаром, или какав део има верник са неверником.

65. канон светих апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

6. канон Лаодикијског помесног сабора (343 г.)

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији.

32. канон Лаодикијског помесног сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

5. канон Цариградског сабора (861 г.)

Они који јавно проповедају јерес или га уче у Цркви, нека буду одстрањени од заједнице верних и екскомуницирани као кривци који чине шизму и уништавају јединство Цркве.

Још од својих почетака, екуменизам је дефинисао нове идеологије и концепте, “лепо” описане и презентоване, увијене у “љубав”, тако да не изгледа да противурече светом Предању, речима Светог писма, одлукама светих апостола и учењу светих Отаца. Зато, једним вијугавим и колебљивим речником разарајући учења Цркве, екуменизам је данас дошао до тог степена да буде помешан са Хришћанством. Када је реч о православним екуменистима, они уместо да проповедају промену екуменизма у правцу православног учења, започели су да сецкају и комадају учење Цркве, како би дошли до једног догматског минимума[17], неопходног за испуњење планова о “уједињење у различитостима“.

Екуменизам говори о миру и љубави, извештавајући о својим остварењима која се базирају на хуманистичко – рационалистичким принципима, те уместо да дају предност духовном животу, они испред свега стављају способности, могућности и организацију. Међутим, ово ни у ком случају није јеванђелски мир, мир који је Господ Христос донео на земљу: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје” (Јн. 14, 27).

Човеково измирење са Христом а не човека са човеком јесте срж и извор истинског мира у свету. Унутрашњи човек сједињен са Господом Христом не може да буде бунтовник, отпадник, човек овога света, већ човек из кога извире мир. Утопија екуменизма стоји у ствари да Господ Христос није борац за мир и благостање у свету, већ напротив, вера у Њега јесте разлог за лудост, раздор и ратове, за непрестане прогоне верних од стране богоборних. За оне који су дужни да окрену и други образ, Господ Христос није успоставио и увео “хришћански џихад”, некакву “борбу за мир”, већ Хришћанство које ће многима из овог света изгледати као безумље: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине” (Мт. 10, 34-35).

Зато, тражећи мир и љубав кроз спољашње и привидно уједињење, између људи, екуменизам крши и гази на срж унутрашњег помирења човека са Христом: “Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн. 16, 33).

У ком се стадијуму налазе покушаји екуменистичког унионизма у односу на Православље?

Журним корацима ка великом религиозном збратимљавању, “представници” и издајници Православља дају обећања и ангажмане све необичније у погледу уједињења вера.

Сада следи прихватање тзв. Цхарта Оецуменица, са настојањем и жељом да то буде закон Закона и догма Догми, једна врста статута (“демократски” изабран од стране ССЦ), по коме ће бити руковођена будућа “екуменистичка црква”.

Цхарта између осталог садржи, све одлуке којима су се “православни представници” током времена удаљили и одбацили учења светих Отаца и праву веру и лукаво потписали отпадништво (апостасију) у наше име, у име правоверног народа Цркве Православне!

Другим речима речено, учинили су “тајну безакоња” за све ово време, скривено од очију верника, да ови немају појма о донешеним одлукама, него тек онда када се буду отрезнили и пробудили “збратимљени” са јеретицима да више не могу ништа учинити.

Ако говоримо о лицемерству екуменизма, у Трансилванији се примећују политичке уцене и изнуђивања и на стотине подигнутих судских оптужби. Ови судски спорови су подигнути и воде се од стране грко – католичких (унијатских) парохија са православним манастирима (подигнутим пре 1700. године), а са аспекта поновног препуштања имовине пређашњем власнику – непојмљиво, зар не?!- на бази потписа који су под тортуром принуђени од православних за време аустро – угарске окупације. И на само малој просторној раздаљини, према истоку, ови католици се целивају и грле, моле се и саслужују заједно са православним јерарсима из Молдавије.

Ево само неколико од хиљаде лица и наличија екуменизма и велике обмане православних екумениста.

Зашто се екуменизам назива јересју свих јереси?

Удаљавање и одвраћање од истинитог учења вере православне, јесте пад у јерес, односно проповедање некаквог учења потпуно различитог од оног истинитог. Ово не значи да се здраво учење умањује, подноси промене или да престаје да постоји, већ да је неко друго учење, ново и противно, проповедано уместо овог здравог. Јереси карактерише подмуклост и перфидност, јер се директно не противе јеванђелским речима, већ се показује у изузетној сагласности са Светим писмом, само што их тумаче по њиховој вољи, не по расуђивању Саборне Цркве.

Међутим, божанском бригом, за време појаве и трајања неке јереси, здраво Тело Цркве не постаје болесно и оштећено, већ само личности или групе, као бивши удови Тела Цркве, и тако се учињеним хулама одвајају- као какви увели изданци- од “животног сока” Духа Светога, доводећи у велику опасност сопствено спасење.

Јерес представља замаскираност, деформисаност, негирање истине једне једине Цркве. Овде је био велики камен спотицања свих утемељивача јереси: чињеница је да је истина Цркве, поред учења и догми, практично сам Христос. Христа, опет, можеш да сакријеш, да Га негираш, да Га бичујеш, да хулиш на Њега, али Га не можеш победити или Га одвојити од Његове Цркве. Покушај да се “легализује” јерес у Цркви, исто је као и да гледаш да на сваки начин одрубиш главу Господу Христу.

Због немоћи да промене Православље и Цркву, екуменисти су утемељили на бази сопствених новина и хула, једно ново хришћанство, стварајући једну нову цркву, уједињујући лажне цркве, у име једне вере у једног лажног христа.

Све време док један скуп – или како би се већ именовао – отворено одриче одлуке седам Васељенских сабора Православне Цркве, за верне не представља православни глас и расуђивање Цркве. Заправо, Црква сматра да су они који не исповедају православно веру у Господа Христа, изван Цркве, као што се за отпаднике од Цркве сматрају и групације екуменистичких јеретика.

С друге стране, екуменисти су најопаснија група јеретика до данашњег дана у историји Цркве. То је зато што су многе православне навели на то да верују да примајући оно што им се чини да је “хришћанско”, од јеретика, а ови опет примивши некакво нашминкано и окречено “православље”, могу да буду “браћа” у Христу!

Али, да ли одбацивши љубав према Христовој истини постајемо “убедљивији” да имамо љубав према човеку?

Разумљиво је и то да по схватању данашњег света, везивање Бога за догме, каноне и религиозне препреке, значи застарелост и варваризам. Сматрати да само у Православној Цркви постоји спасење, за данашњи свет значи ограниченост и мржњу.

Да ли онда Господ Христос дела изван Своје Цркве? Наравно, како би и друге људе привео Својој Цркви. Као што водена пара постоји свугде у ваздуху ради одржавања живота, ипак човек ће утолити жеђ тако што долази и пије са извора. Тај извор из кога једино извире “вода жива” (Јн. 4, 10) – односно свете Тајне, јесте Једина Црква.

Између протестантизма, који говори да је Христос негде на небу и католичког Христа, који једино делује преко папе из Рима, Православље вели да Господ Христос видљив на икони јесте жив, овде међу нама, у светим Тајнама. Како би хлеб и вино били претворени у Тело и Крв Христову, неопходно је да свештеник (савршитељ Тајне) и верник (онај који се причешћује св. Тајнама) исповедају једину свету, истиниту и апостолску веру. Толико једноставно, и ништа више од тога. Где је ту онда мржња, биготизам, фанатизам, осим у устима екумениста који по сваку цену желе да оклеветају и омаловаже, односно потцене уређење Цркве.

Да ли је анатемисање екуменизма доказ мањка љубави од стране Православне Цркве?

Напротив, анатема је једна од најјаснијих доказа љубави Цркве, која испред свега гледа на спасење душе. Анатема свима показује различитост јереси од правоверних, оних који су унутар Цркве и они који су ван Цркве, баш онако као свети апостол Павле учи у Светом писму:

“Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!” (Гал. 1, 8-9)

Подобно светим апостолима, Оци светих Васељенских сабора Цркве су користили ове неразрешиве клетве, назване анатеме како би зауставили и онемогућили јеретике који су желели да растргну стадо Христово. Анатема осуђује јерес а не човека и ограђује праву веру од оне лажне.

Ако неки, у свом слепом поимању, нису могли да разумеју тајне Божије и због тога су одмах уводили промене у вери, то значи да је тамо ишчезла љубав, јер су истина и љубав једна вера. Док истинита и жива вера не може да постоји у два, три, десет или хиљаду облика, већ је она само једна једина: вера у Господа Христа и Господ Христос у вери. Допуњавање “Вјерују” Цркве или Светог писма личним објашњењима и људским разумом, представља атентат на светост и девственост Цркве.

Грешка неке теолошке теорије није нека лингвистичка или историјска несугласица третирана на нивоу катедре, неког саветовања или теологија. Заблуде протурене у учења о Божијој природи и делима ствара једну нову и отровну веру, која је достигавши до тог ступња да се у њу верује и да се исповеда, води у вечну погибао и до губитка спасења душе.

Црква, једина која се заправо брине на првом месту за човеково спасење, сматрала је за директно сведочанство љубави, оповргавање, сузбијање и анатемисање свих јеретичких вера и расколничких учења, које лажно говорећи о Богу, удаљују од пута спасења.

Екуменизам пада у смртни грех, јер одбија да прихвати и скрива истину Цркве, истину за коју се многи неправославни старају да је нађу. Ваистину, реч Господа Христа упућена фарисејима односи се и на екуменисте: “Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели” (Мт. 23, 13).

Како верују и шта кажу православни екуменисти о проклињањима, анатемама и екскомуницирањима дате од стране Цркве за све “религије”, “деноминације” и сва “хришћанства”?

Екуменисти не верују да Сам Господ Христос, преко уста Својих светитеља, јесте Онај који екскомуницира, проклиње анатемише било коју “религију”, “клањање”, “указивање поштовања” и “службу” која је мимо и изван апостолске, Православне вере. Обично, избегавају ове теме, или кажу да ови “људи” (а не светитељи), јесу они који су донели свете каноне Цркве, установљене у службу интереса касте, религиозног прозелитизма, жеље за доминацијом и експанзионизмом, инспирисане политичким амбицијама итд., а не да су били надахнути од Духа Светога, ови носиоци божанске истине.

Екуменисти верују да проклињање, анатеме и екскомуницирања немају истинску, пуну и делатну моћ и силу и да су ове духовне свезе и запечаћења једноставни црквени споразуми, “застрашивања” и “поповска злоупотреба”, које треба одмах укинути у циљу “измирења” и “уједињења” православних са јеретицима и паганима.

Сви православни екуменисти не верују да су проклињања, анатеме и екскомуницирања пуноважне у наше дане. Другим речима, они образлажу да очигледни пагани и јеретици оног доба који су од светих Отаца Цркве сматрани отпадницима (апостатама), нису исто са паганима и јеретицима као ови данашњи, иако су сачували непромењено и потпуно истоветно отпадничко уређење.

Православни екуменисти верују да су проклињања, анатеме и екскомуницирања заблуде за жаљење, грешке историје, сведочанства фанатичног екстремизма, непромишљена и лакомислена дела, исхитрени ставови.

Међутим, Црква је дала анатеме како би направила разлику између Православља и било које друге јереси, односно новина и промена у учењу о Пресветој Тројици, Рођењу, Распећу и Васкрсењу Спаситељевом; о Мајци Божијој, апостолима и светитељима, светим моштима, Часном Крсту, светим иконама; суду, спасењу, рају и паклу, греховима, демонима – тумачења која одвлаче душе од пута спасења.

Православна Црква јесте Црква светих Васељенских Сабора. Ко не прими ову чињеницу, одбацује себе од Сабора Цркве, од светитеља који овим Саборима дадоше печат, од светог Предања и њиховог учења.

Црква је дала анатеме како би одбранила Православље, управо зато што јерарси, свештеници и теолози привидно православни, одбијају да га данас бране од измирења и помирења, од збратимљавања и симбиоза, од заједничких истина и измешаних доктрина, од конфесионалних међуконтаката, заједничких напора и плуралистичких гледишта, итд. – сва лица јереси, мноштво отмених и лукавих форми једног те истог дела јесу: одрицање и отпадништво од Господа и Спаситеља Христа и Његове Цркве.

Добро, да ли онда само православни имају “монопол” над хришћанством, или ће се само православни спасити? Да овде није реч о једном ограниченом, ускогрудом, дискриминаторском, егоцентричном и искључивом гледишту?

Ако компаративно посматрамо ствари, између секташа који тврде да ће се само они спасити и екумениста који говоре да ће се сви спасити, управо је православни став уравнотежен и стабилан, онда када каже да се неће сви православни спасити и да неће сви остали бити осуђени. Црква не оставља спасење душе људском резону, већ тајанственим судовима Божијим.

У другом реду, не православан човек, већ Господ Христос има кормило Хришћанства. Дакле, Господ Христос није негде на небу, одакле је оставио вођење хришћанства у руке папи, или Лутеру, јеховистима, мормонима или екуменистима из ССЦ. Господ Христос је међу нама, Он је овде у свету, од самог стварања до апокалипсе, Он је живо Тело у Тајнама Цркве.

Оно што екуменизам не жели да покаже свету, јесу крајње врлине Хришћанства: да оно није људско, да није партија или фондација, или да је нечија својина. Хришћанство, утемељено од Господа Христа није некаква борба људи са људима, већ је оно позив на живот, оно је васкрс, обнова изнутра, то је једна борба човека са сопственим страстима да “буде” или да “не буде” у Христу, оно је поновно рођење обновљеног човека у благодати Духа Светога.

Ваистину, у Хришћанству постоји један “монопол”, међутим, он није човечији, већ је то видљиво дело (чудо) благодети Божије, савршавано само и једино кроз праву веру. Тако, ЈЕДИНО у Православљу имамо светитеље са светим и нетљеним моштима, САМО у Православљу освештана вода (агијазма) се не квари и САМО И ЈЕДИНО православнима за Васкрс силази Благодатни огањ. Да ли је онда Православље “ускогрудо”, “фанатично” или “искључиво” ЗАТО ШТО ЈЕ Бог благоволео да чини таква чудеса само кроз њега?

Правоверно Хришћанство је јединствено, као многоцена ризница коју добијаш или је не добијаш, као свадбена хаљина (крштење) коју ћеш обући или је нећеш обући, оно је уље (добрих дела) којим ћеш обасјати кандило своје душе или га нећеш обасјати. Да ли је онда Црква крива зато што је Господ Христос утемељио само један пут, само једну истину, и једну једину веру, или ће само они који су крштени и причешћивани Господом Христом задобити спасење?

Када реч објаве постане страна, а глас смрти позива на живот, када је Јеванђеље преварено а речи светих апостола фалсификоване, онда више не можемо говорити о аутентичном Хришћанству, о истинитом Христу, не можемо више говорити о спасењу.

Као што поједини људи, за неки предмет од стакла кажу да је дијамант, када су потпуно наги, а верују да су обучени, када за воду кажу да је уље, када антихристу кажу Христос, онда сматрамо да ту није реч о ускогрудости или егоизму. Ваистину, говоримо истину када им се успротививши кажемо да су лаж свих лажи, јерес свих јереси, отпадништво свих отпадништава, а Господа Христа да именујемо животом, док антихриста смрћу.

Наравно, овај свет свагда види једини пут спасења у Христу, као пут “искључивости”, зато што тражи од човека праву веру и добра дела. Само пакао не врши “дискриминацију”, као једини који смешта јеретике поред содомиста и убица, заједно са паганима.

Толико времена колико древно Православље представља жртву, распињање, јединство са једном светом апостолском Црквом, побуну против греха и непомирење са духом овог времена, толико ово ново Православље представља промену древних правила, увођење нових учења у вери, преображај Хришћанства у многобројна хришћанства и једну свету Саборну Цркву у мноштво цркава, неисповедање истине, измирење са отпадништвом и отпадницима (апостатама) овог века. Увидевши све ово, са лакоћом можемо направити разлику између истине и лажи, светлости и таме, уског пута који води у Царство небеско и широког, универзалног “недискриминаторног” пута који води у адске дубине.

Како би Васкрсао, Господ Христос је морао да умре распет од руку оних који Га очекиваше да му се поклоне и да Га признају. Да би био распет, Господ Христос је био издат од онога који Га је требао проповедати свету. Ако је Истина остала утамничена у име “права”, ако су хуманисти убили Сина Човечијег и Створитељ је био пљуван и шамаран од својих створења, то значи да је Православље у свом хришћанству најдрагоценије “безумље”, “побуна”, оно је практично извртање “нормалности”, “врлина” и “вера” овог света.

Зар својим изјавама нису антиекуменисти, фанатици, зар нису ултраправославни ти који се супростављају дијалогу, отварању вера, што су апсолутно нормалне вредности једног еманципованог друштва?

Ако изрази као што су анти-екуменисти и ултра-православни најпре означавају поштовање, чување и проповедање учења вере и уредби светих Отаца, одговор на питање је негативан. Православни се не противе дијалогу Православља са различитим култовима и религијама, већ се противе продаји вере и промени Православља.

Нажалост, наивни православни хришћани чују информације из иностранства, филтриране, измешане, неразумевајући баш понајбоље шта значе “плодови” дијалога, “међупричешћивање”, “цхарта оецуменица”, на тај начин поимајући да је то “нешто добро”. Православни, напросто, не схватају да не могу имати реално и објективно поимање ове проблематике, зато што не могу учествовати на екуменистичким скуповима, дебатама и преговорима, нити им се показују званични документи које “представници” потписују.

Исто као и у масонерији, структура екуменизма је пирамидална, тј. они у дну пирамиде немају појма какве одлуке доносе они са врха, они мајушни “знају” само оно што им се каже. Ова манипулација је толико очигледна, за све време колико су држани у густој тами незнања и подстицани да “слушају” и да се потчињавају, ма шта то значило.

Православни, као по обичају, не примећују да лавина ових скупова, симпозијума, верских мисија и дијалога постоји само у једном правцу, између “изабраних” православних и екумениста, док се између православних екумениста и православних “традиционалиста” не организује макар само једно предавање. Почиње да се осећа овај гнусан дух у коме “изабрани” говори са трибине, док сви остали френетично аплаудирају изговореним изопаченостима и бесмислицама.

Ако се православни екуменисти хвале на сав глас новим идејама, спасилачким теологијама, нека онда са њима дођу у ареопаг, нека кажу онима који расправљају, да видимо да ли ће издржати патристичким аргументима, а не да нам саопштавају једним тешким, озбиљним, “званичним” и немилосрдним тоном, како се иначе у пракси чини. Ово би, верујемо, било једно коректно и здраво понашање и држање у једном “еманципованом” хришћанском друштву.

Видимо како се у редовима православних намерно одржава једна тајанствена и магловита атмосфера, ћутање са осећајем кривице, као за време

комунизма, у коме нико није хтео да пише, да говори или да мисли “супротно”. Према томе, наша жеља је да позовемо православне екуменисте на дијалог са православнима, иначе нисмо далеко од најкрвавијег тоталитаризма религиозног “хришћанства”. Ако православни екуменисти желе да наставе, као и до сада, да управљају и воде стадо Цркве ка прогресу, еволуцији и променама, довешће до тога да ће се догодити велики расколи и узроковаће тешка отпадништва у Цркви.

Вера у Господа Христа се не уговара и преговара, већ се живи. Истина у Христу се не демонстрира, већ се исповеда. Љубав у Христу не води у грех и раздор.

Управо, измишљање појмова анти-екумениста и ултра-православан, а који се везује за оне који називају екуменизам јересју, само показује велику промену у менталитету и начину мишљења “прогресивног” хришћанина. Промена у поимању, показује и промене у вредностима, односно, досадашњи нормалан став свих светитеља који су били за Православље, за одбрану Цркве и вере, постао је анти или ултра, док становишта оних који су издали Православље или оних наивних постала су нормална, коректна и “православна”.

У Православљу, последњу реч свагда имају светитељи, они који су аутентични обрасци вере и љубави према Господу Христу. Шта они кажу о екуменизму?

Учења светитеља су саборна, сви су подједнако сагласни и саопштавају исте догме вере. У времена када су прогони и страдања, Црква свагда ради одбране свог правоверног стада уздиже и задужује достојне и одлучне јерархе који из корена одсецају сваку јерес и сејање раздора.

Позната су нам житија и чуда света Три Јерарха – светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоустог који су у ИВ веку водили тешку и непрестану борбу, за правилно поимање и чување истините апостолске вере, са нарочитим освртом на догму о светој Тројици, назначајнија Тајна хришћанске вере. Тако је њихово учење остало православно учење, од тог времена, до данас и за свагда.

Оног тренутка када је у XИ веку епископ Рима пао у јерес, а заједно са њиме читав запад, Црква је опет установила неустрашиве учитеље праве вере, нова три јерарха- свети Фотије Велики (+ 898), свети Марко Ефески (+ 1444) и свети Григорије Палама (+ 1362). У њихово време нико ко је био обучен и искусан у католичкој философији – од стране папе уздигнута на ранг теологије – нису успели да се успротиве њиховој вери и љубави, трпљењу и правом исповедању истините вере, ” И више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха” (Јевр. 11, 25).

За овај век, век највећих обмана и отпадништва од вере, Црква је поставила нове стубове Православља, уздигла је ова три јерарха – светог Јована Шангајског и Санфранцинсканског (+ 1966), светог Нектарија Егинског (+ 1920) и светог владику Николаја Жичког и Свесрпског (+ 1956) – они који су са радошћу положили своје душе за словесне овце, који нису били поколебани људским страхом, не повлачећи се када је у питању реч истине и служећи вољи самога Христа. Сви ови беху неустрашиви и добро су изобличавали бесмисао земаљских унија и јереси у чијим се чељустима копрца екуменизам.

Ако већ сви светитељи исповедају да је екуменизам јерес у правом смислу речи, то значи да су сви данашњи јерарси и свештеници који су екуменисти да су уједно и јеретици и да требамо да избегавамо цркве у којима ови служе?

У свему што чинимо требамо да имамо писана дела светитеља која су права помоћ и поука ради испуњавања апостолских заповести: “да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени” (Фил. 2, 2).

У Православљу, од суштинске је важности борба за очување јединства Цркве у правој вери. Ако бежећи од једне јереси, разарамо јединство Цркве, на том другом путу, циљ ђавољи би био постигнут: раскол и раздељивање Цркве.

Горе поменути свети јерарси у почетку нису одмах санкционисали неправилности, како се пре времена не би правила смутња, већ проливаху потоке суза и са кротошћу поучаваху и исправљаху, пре него што су устајали да из корена изваде осушене изданке. Светитељи су били први који су се заузимали против неканонске и јеретичке праксе, али никада нису чинили раскол у Цркви. Средњи пут спасења јесте онај пут који не води ни у равнодушност или спокојство и безбрижност, али нити у строго суђење и зилотизам.

Свето писмо учи да “Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио” (Тит. 3, 10-11).

Епископ или свештеник екумениста веома лако својим недуховним ставовима утиче на своју околину, те тако и остале сопственом слабошћу и неуредношћу повлачи у слабост.

Међутим, Свето писмо поучава најпре путу икономије, “по првоме и другоме саветовању” онога који је привремено пао у слабост, а за његово поновно подизање и враћање истини од које је отпао. Само једна реч је довољна онима који су искрени да би се поново вратили на пут спасења.

Веома је лако уочити њихову грешку у Цркви, али пре што осудимо, упитајмо се шта смо учинили да би смо спречили ове грешке. Нико да нема права да одсече осушени изданак ако претходно није ништа учинио за његово оздрављење, да како не би постали подобни онима који су са добром ревношћу али без исправног расуђивања, о којима свети апостол каже: “Јер им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму” (Рим. 10, 2).

Фанатични зилотизам, иако се бори за праву веру, јесте исто тако опасан као и гажење истине.

“Удаљи се“, јесте пут акривије остављен тамо где икономија није успела, како не би опстала и како се не би озаконила слабост екумениста, као некакво начело. Удаљавање не значи бег, већ борбу.

Власт великих над мањима јесте дата као правило послушности свих према светим канонима Цркве. Они који су непослушни светим канонима и одлукама, себе лишавају ауторитета. Дакле, у Цркви за вернике и клир, епископ не може да одреди, односно да реши противно канонима. Из тог разлога прави православни хришћани не требају да беже из цркава где служе екуменисти, већ екуменисти треба да буду истерани из православних цркава.

Како се нико не би пре времена саблазнио и погрешио или учинио по сопственом расуђивању, показујемо границу која одваја икономију од акривије, саветовање од одвајања, трпљење од борбе, у случају јеретичког екуменизма: причешћивање јеретика из истог путира са православнима.

Када будете видели јеретике (католике, унијате, протестанте, монофизите) да се причешћују из православног путира[18], тад схватите да се тамо чини сва хула и отпадништво (апостасија).

Са великом су лакоћом јеретици опчинили многе тако што читају формуле православних молитава, а да при томе уопште не верују у њихов садржај, исто као што екуменисти репродукују цитате светих Отаца, али реално не примају њихов садржај и смисао.

Као пример, поред неког православног хришћанина, неки католик или протестант могу заједно да се помоле молитву “Оче наш”, чак и ако не верују у истог “оца”, јер да заиста верују, они би одбацили њихове јереси и пришли би крштењу Православне Цркве. Међутим, постављени да заједно читају Символ вере Цркве, сигурно ће се сви јеретици повући назад, будући да “Говоре да знају Бога, а делима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело” (Тит 1, 16), зато што се у овом кратком исповедању Символа вере показује не само форма већ и Христова суштина у светој Тројици.

Са великом су лакоћом јеретици опчинили многе тако што читају формуле православних молитава, а да при томе уопште не верују у њихов садржај, исто као што екуменисти репродукују цитате светих Отаца, али реално не примају њихов садржај и смисао.

Као пример, поред неког православног хришћанина, неки католик или протестант могу заједно да се помоле молитву “Оче наш”, чак и ако не верују у истог “оца”, јер да заиста верују, они би одбацили њихове јереси и пришли

би крштењу Православне Цркве. Међутим, постављени да заједно читају Символ вере Цркве, сигурно ће се сви јеретици повући назад, будући да “Говоре да знају Бога, а делима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело” (Тит 1, 16), зато што се у овом кратком исповедању Символа вере показује не само форма већ и Христова суштина у Пресветој Тројици.

Зато је екуменизам најперфиднија објава јереси, будући да чини добра дела у хришћанској форми, али у једном тотално другом духу, тражећи једно друго јединство, изопачено “причешћујући” из православног путира оне који не исповедају Символ вере и не верују Христа вере православне.

Издаја јерараха и клирика екумениста јесте Јудина издаја, чинећи себе подобнима ономе који “сагреши што издаде крв невину” (види Мт. 27, 4). Издаја јерараха и клирика екумениста јесте Јудина издаја у правом смислу речи, издај оног који је “даровао” Господа Христа “религиознима” оног времена: “Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребрника” (Мт. 26, 15). Они нису “миротворци“, већ они “кроз које долази саблазан” (Мт. 18, 7) у Цркву, то су они за које Свето писмо сведочи: “Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их” (Мт. 7, 15- 16).

Зато заједничко причешћивање православних са јеретицима интерцомуниум јесте највиши ступањ пада и сметња и саблазан за почетак борбе за одбрану истините и праве вере у Цркви.

Нажалост, настојање православних екумениста да тамо исправе, потпада под поругу Спаситељу онда када буду “из љубави” принели бисер причешћа јеретицима. Неће добити венце врлина и праведности, већ ће патити баш као они о којима свето Јеванђеље сведочи: “да их не погазе ногама својим, и окренувши не растргну вас” (Мт. 7, 6).

НАПОМЕНЕ:

1. Где су тзв. православни једна обична “мањина”.
2. “Ја сам им (апостолима) дао реч твоју; и свет их омрзну, јер нису од света, као ни ја што нисам од света” (Јн. 17, 14).
3. “Исус му рече: Ја сам пут, истина и живот” (Јн. 14, 6).
4. Већ напротив, оном малом остатку правоверујућих: “Н е бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лк, 12, 32).
5. У ствари, православни екуменисти верују у једну овакву грозоту и ужас, без икаквог поимања, будући да су највише обманути “лепотама” идеја, не идући логиком до краја.
6. “као што је и Христос глава Цркви, и он је спаситељ Тела” (Еф. 5, 23).
7. Само наизглед налик са јединством вере, али толико различита у свом значењу и суштини…
8. Веома слично са јединством вере, када се чује, али, толико различито по својој суштини …
9. Учење по коме Дух Свети не исходи само од Оца, већ и од Сина (филиоqуе), у потпуности јеретички додатак који противуречи речима Господа Христа из Светог Писма: “А кад дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене” (Јн. 15, 26), на тај начин је католицизам зачео једно ново учење о новом божанству.
10. Такозвано католичко јеванђеље је модификовано тако да оправдава јерес Филиоqуе и остале новине, као што су папски примат и врховна власт папе.
11. Ови практично и немају Јеванђеље, већ само један етички приручник у коме су сви секташи већ спашени, без да чине дела вере, од једне посебне личности Исуса, од њих побркан са Христом.
12. Данас православни из Румуније не осећају и нису свесни да су стигли да на Велики Петак читају цензурисане Статије. На пример, у 24. Песми, Статија трећа у којој се говори да су изгинули они који распеше Цара свих, Божанског Сина, односно христомрзци Јевреји
13. Оглашени, помолите се Господу; Верни, помолимо се за оглашене; Да их Господ помилује; Да им открије Јеванђеље правде; Да их присаједини Својој светој, саборној и апостолској Цркви
14. Онако како налазимо у Требнику: “Проклињем све јереси и раскол католичке скупштине… (видите како се каже у чину одрицања који је састављен од светитеља – католичка скупштина, а не црква) или “Одричем се свеколике лутеранске јереси (или осталих секташа)…” и наставља: “као оне које су противне Богу и истини, као оне које су душегубне, одричем их се и проклињем их”.
15. Сетимо се да кршење одлука прва два Васељенска Сабора Цркве из Никеје и Константинопоља, на којима су састављена 12 чланова Символа вере, баца на оне који не исповедају исправно православни Символ вере (без Филиоqуе) анатеме које немају разрешења.
16. Постоје још неки који се варају говорећи да “нису знали”, “нису чули”, да “не познају”, тиме практично показавши да су савладани незнањем, смртним грехом попут прељубе. Екуменизам није ништа друго до духовна прељуба.
17. Јерес по којој ће уједињење “хришћанстава” бити могуће ако би се ова “разблажила” и приступила заједничкој бази теолошких учења, на други начин једна јефтина имитација њу ејџ холизма
18. Могу се причестити једино ако су примили крштење Цркве са троструким погружењем и исповедањем божанског Символа вере.

ЈЕРОМОНАХ НИЛ АРКАШУ, ЈЕРОМОНАХ ВАРВАР МОРОЈАНУ