Шта је ЕУ донела Грчкој

Првог јануара 2014. Грчка је преузела председавање ЕУ. Тим поводом председавајући Савету министара ЕУ Димитрис Куркулас (грчки министар надлежан за европске послове) поручио је српској јавности да проширење ЕУ ”није празна прича ” и да Србија ”може брзо до чланства”.[1]Међутим, када је требало да изнесе конкретне користи које Србија добија чланством у ЕУ, грчки министар је искрено (и неуобичајено) упозорио српску јавност да је у економском смислу за једну државу кориснији статус кандидата од статуса чланице. (”У некадашњим земљама кандидатима, које су постале пуноправне чланице, најпозитвнији период на економском плану и у погледу инвестиција, био је управо период пре пријема”).

Истовремено, немачки медији од јануара 2014. упућују Грчкој као председавајућој држави ЕУ непрестане увреде. На пример, почетком 2014. радио Дојче веле тврди да је Грчка „Просјак на трону ЕУ”, док Франкфуртер алгемајне цајтунг подсећа на прошлонедељни оружани напад на резиденцију амбасадора Немачке у Атини.[2]

Чланство Грчке у Европској заједници 1981. и средства из Интегрисаног медитеранског програма

Грчко чланство и председавање ЕУ је и пре 2014. изазивало дилеме. Професор (и експерт за ЕУ) Дезмон Динан са Универзитета Џорџ Месон пише да је антиамерички настројени вођа ПАСОК-а и премијер Андреас Папандреу још 70-их година сматрао да је Споразум о придруживању Грчке ЕЕЗ из 1961. донео мало користи грчкој економији. За Папандреуа је Брисел био само продужена рука НАТО која има ”кукавички став” према диктатури пуковника у Атини.[3] Са друге стране, и Европска комисија је 1976. године упозорила да Грчка не испуњава захтеве из Споразума о придруживању (у областима пољопривреде, политике конкуренције и државних субвенција) и да зато не може постати чланица ЕЗ. Ипак, Савет министара није уважио ово мишљење ЕК и дозволио је потписивање уговора о приступању 1979. године, а затим и пуноправно чланство Грчке у јануару 1981. године (три године пре рока који је био предвиђен у Споразуму о придруживању) .

Разлози за такву одлуку Савета министара су свакако били политичке природе и могу се посматрати у контексту хладног рата и доласка на власт прозападног предеседника Караманлиса 1980. године. (Караманлис је закључио са ЕЗ Споразум о придруживању 1961. и није скривао да је он донет ради ”још чвршћег везивања за западни савез”).[4]

Ипак, у другој половини 1981. године највећи критичар ЕЗ и НАТО Андреас Папандреу побеђује на изборима и постаје председник владе. После претњи Папандреуа да ће иступити из ЕЗ и НАТО и да ће протерати америчке базе из Грчке (којима је искључио струју и воду), али и подршке ставовима Москве приликом грчког председавања ЕЗ 1983. године (као и у јавним консултацијама са Бугарском и Варшавским пактом у време кризе са Турском у Егејском мору) Брисел одобрава значајна средства Атини. 

Та средства се одобравају у оквиру Интегрисаног медитеранског програма.[5] (Укупна средства ИМП су износила око 6,6 милијарди екија.) Највећи део средстава је обезбеђен директно из буџета ЕЗ, а мањи део од Европске инвестиционе банке. (Курс је био око 0, 88 америчких долара за један еки.)[6] На основу ИМП програма Грчка је 80-их директно из буџета ЕЗ добила око две милијарде екија.[7]

Грчка након трансформисања ЕЗ у ЕУ

Након пада Берлинског зида и трансформисања Европске заједнице у Европску унију (Мастрихтским споразумом) значај Грчке за Брисел се смањује. Атина је зато принуђена да узима кредите да би одржала привредни раст и високи животни стандард који је био омогућен буџетским средствима из ИМП (програм је званично окончан 1993). Такав измењени однос Брисела према Атини доводи до вртоглавог раста спољног дуга.

Следећа табела показује раст спољног дуга Грчке у том периоду.

Спољни дуг Грчке након трансформисања ЕЗ у ЕУ у периоду 1989-2002 [8]

Дакле, спољни дуг Грчке се неколико пута повећава у периоду након усвајања Мастрихтског споразума почетком деведесетих.

Међутим, грчка економска ситуација постаје критична након увођења евра као званичне валуте 2002. године. Долази до ”метастазе” спољног дуга.

Спољни дуг Грчке након увођења евра као званичне валуте у периоду 2004-2009 [9]

Претходна табела показује да је периоду након увођења евра као званичне валуте у Грчкој спољни дуг порастао за (скоро невероватних) неколико стотина милијарди долара. Тачније, Грци купују робу из западног дела ЕУ (највише из Немачке), а то се плаћа кредитима из немачких и француских банака. Или, увођење евра 2002. омогућава раст продукције индустријских роба великих извозних привреда и држава као што је Немачка. Са друге стране, расте вртоглаво задуживање малих увозних привреда и држава, као што је Грчка, које нису биле у стању да издрже конкуренцију у еврозони без самосталне монетарне политике.

Након 2009. и фактичког банкрота Грчке, ЕУ одобрава такозвану помоћ Атини. Али, она нема никакве сличности са буџетским средствима из ИМП које је Грчка добила 80-их. ЕУ и (ММФ) у суштини, након 2009. одобравају само нове кредите Грчкој ради враћања старих. Зато дуг Грчке наставља да расте. Једина разлика у односу на претходни период је у томе што се раст дуга не броји стотинама милијарди, већ десетинама милијарди долара. Следећа табела показује ту тенденцију која стоји иза ”помоћи” ЕУ.

Спољни дуг Грчке након одобравања ”помоћи” ЕУ[10]

Да би се прикриле ове (непријатне) чињенице, Грци су од стране немачких и ЕУ медија оптужени да су ”корумпирани”, ”просјаци” и “преваранти”. Помињали су се и трошкови Олимпијаде у Атини као узрок грчког слома, иако се процењује да је заједно са трошковима изградње инфраструктурних објеката Олимпијада коштала око 15 милијарди долара, а то је сума упоредива са грчким једногодишњим приходом од туризма. [11]

Међутим, неутрални економски подаци показују да је грчки слом имао озбиљније узроке од ових олаких медијских тврдњи. Тачније, огроман дуг од неколико стотина милијарди долара је изазвао и велики раст спољнотрговинског и буџетског дефицита. Следеће табеле то показују.

Буџетски дефицит Грчке у периоду 1999-2012.[12]

Спољнотрговински дефицит Грчке у периоду 2001-2012.[13]

Дакле, огромне паре су одлазиле из Грчке ка западној Европи. Истовремено је растао буџетски дефицит. Раст стопе незапослености је била само логична последица претходно наведених података

Незапосленост у Грчкој у периоду 2001-2012.[14]

Овакви катастрофални економски показатељи су довели грчко друштво на ивицу понора. Или, земља која има прелепих 13.000 километара морске обале и огромне приходе од туризма, као и једну од највећих трговачких флота на свету, није могла да издржи штетно увођење евра и вртоглаво задуживање након трансформисања ЕЗ у ЕУ. Тачније, у периоду 2009-2013. око 900.000 људи је у јавном и приватном сектору изгубило посао, према подацима Грчке агенције за статистику (ELSTAT).

Штрајкови већ неколико годинама потресају ту државу. Само у новембру 2013. су широм Грчке биле затворене школе и болнице, отказани авионски летови и железнички и градски саобраћај. Социјални немири (у којима учествује велики број људи) у градовима су праћени жестоким нападима на парламент, министарство одбране, банке и полицију. У њим редовно има на десетине повређених на обе стране, али и погинулих, као што се десило у мају и октобру 2010. Плате и пензије су само у 2012, опале за 18%. У истог години порези су повећани за 52%.[15]Због економске кризе је угашена је и државна телевизија ERT. Године 2013. распламсао се и политички тероризам и почињено је неколико убиства у сукобима између левице и деснице. Коначно, стопа незапослености је без обзира на ”помоћ” ЕУ наставила да расте и достигла је крајем 2013. скоро 30 % .[16]