Шта је ЕУ донела Летонији?

Летонија (или Латвија тачније Latvijas Republika) је као независна држава призната од стране Европске комисије 1991. Године 1992. Летонија је укључена у PHARE фонд и потписала је први трговински споразумса ЕЗ.[1] Године 1995. све политичке странке у парламенту су гласале за придруживање ЕЗ и сходно томе 12. јуна је потписан Споразум о придруживању са Бриселом. Године 1996. слично као и у Србији после потписивања ССП, влада је одговорила на неколико стотина типских питања ЕУ а затим је донела национални план за интеграцију земље у ЕУ. Године 1997. Летонија отвара још једну амбасаду у Бриселу (која независно делује од  постојеће у Белгији). У наредним годинама  се одвијају преговори о поглављима и коначно, првог маја 2004. године, ова балтичка  држава постаје чланица ЕУ. У западним медијима постаје позната и под називом Балтички тигар.

Дакле, Летонија је много испред Србије у такозваним европским интеграцијама. Шта су те интеграције донеле Летонији у економском и социјалном смислу и какве се поуке могу извести из искуства некадашњег такозваног Балтичког тигра или регионалног лидера?

У периоду након уласка у ЕУ, 2004. па до краја 2012, спољни дуг ове државе је порастао за скоро невероватних 32 милијарде долара. Или, сваке године након уласка у ЕУ, Летонија се задуживала за скоро8 милијарди долара годишње! О каквом се колосаном спољном дугу ради најбоље говори податак да се целокупна популација Летоније може упоредити са Београдом (2,1 милиона становника ). Следећа табела показује раст дуга након уласка у ЕУ

Спољни дуг Летоније  након уласка у ЕУ [2]

Посебно је забрињавајуће што спољни дуг Летоније расте иако за  отплату камате и главнице ова држава одваја сваке године огромна средства. Следећа табела показује темпо отплате спољног дуга Летоније.

Обавезе у вези са отплатом спољног дуга Летоније у периоду 2012 -2014. [3]

Док је дуг растао, банкарски систем Летоније је прелазио до 2007 године (као и у Србији) у руке странаца из ЕУ. На пример, само у рукама шведских банака је било  око 53 % свих кредита у Летонији. (Године 2009LatvijasKrajbankaје прогласила банкрот.)

Поред раста спољнoгдуга, након уласка у ЕУ је расла и незапосленост у овој балтичкој земљи. Тачније, у периоду 2004-2012, порасла је стопа незапослености у Литванији са 8 % на 14 % .

Стопа незапослености у Летонији након уласка у ЕУ. [4]

У каквом се контрадикторном положају нашла некада најразвијенија република СССР (испред које су по економској моћи били само центри као Москва и Љењинград) показују следећи подаци[5] Летонски економиста Ајнар Комаровскистврди да и поред дугогодишњег чланства у ЕУ, Летонија и даље зависи од Русије. По њему ,Летонија у потпуности  зависи од транзита руске нафте, угља и пољопривредних производа. Ако би се десило да Русија прекине тај транзит кроз Летонију, у земљи би дошло до ”глади”  уверен јеКомаровскис. (Зато је потупни апсурд што власт те земље проводи русофобску политику сматра литвански економиста). Његов колега ЕјнарсГраудиншсматра да се на примеру Летоније јасно види како је лако купити читаву државу и да је остало још само неколико лука и фабрика  које нису  продате. Тим поводом,  председник Савеза новинара Летоније Јурис Пајдерс сматра да је власт после распродаје државне имовине током преговора са ЕУ, ступила у ту организацију под геслом задужимо се и пустимо да нам Брисел све  проблеме реши.

У Летонији опада и БДП по глави становника. Некада је БДП по становнику био на 49 месту у свету (на почетку деведесетих ) и био је већи од истог  економског показатеља у Ирској. Међутим 2011. године срозао се на 79 место у свету као да Летонија уопште није у Европи.  (Само у 2009. години БДП је опао за 17, 8 % што је био најгори показатељ у свету).

Као у свим државама новим чланицама ЕУ из источне Европе, дошло је и до масовног исељавања становништва. Млади и образовани дословно беже  у западни део ЕУ где раде најтеже послове. Истовремено пада и наталитет у овој држави. Све се то одражава на број  становника. Следећа табела то показује.

Пад становништва Летоније у периоду 1997-2013. [6]

Дакле, у периоду након отпочињања преговора са ЕУ, Летонија је изгубила преко 10 % своје популације, без обзира што се у државу вратило уз помоћ САД   око 30.000 људи, углавном русофобичних колабрациониста и потомака нациста, који су добили непокретности и бројне привилегије.[7] У том контексту, познати амерички економиста Рубини је на свом блогу 2010. изнео тврдњу да је власт 5-10 пута  умањила у званичним статистичким извештајима обим исељавања из Летоније. Такође, и руски експерти сматрају да је реалан број становника Летоније 2012. године износио између 1, 8 до 1, 9 милиона људи.

Сматра се да је у 2012. години око 300.000 Летонаца радило у западној Европи. На пример,  велики  број исељеника из Летоније је радио у Великој Британије на најтежим и најмање плаћеним пословима (слично као и њихове источноевропске колеге које су им иначе, жестока конкуренција ). У Лондону Летонци раде као конобари, кувари, ђубретари или као радници на грађевини. У провинцији углавном раде на пољопривредним добрима као надничари или као радници у фабрикама.[8] Радни дан углавном почиње у 5 а завршава се у 18 сати.

У периоду уочи (и након) ступања у ЕУ, уништен је и велики део индустрије. Некада моћна индустрија, која је правила и делове за космички брод ”Буран” се постепено угасила. ЕкомистаГраудиншнаводи да је је уништена фабрика за произвоњу космичке електронике ”Алфа” као и електронски гигант ЕВФ који је извозио производе у 42 државе и који је некада запошљавао око 20 хиљада радника. Летонски бизнисмен Јурис Савицкиснаводи да је ЕУ тражила од Летоније да угаси своју индустрију зато што је наводно неконкурентна, и Летонија је то урадила (ради такозваних виших европских вредности). Исто је тражено (и урађено) и у вези са пољопривредом и риболовом. Како резултат, уништене су делатности које су могле акумулирају новац: ”Сада ми ништа не умемо нити можемо” а кредити који се добијају од повериоца из ЕУ и ММФ не смеју се употребљавати за покретање производње и самостално зарађивање истиче овај летонски бизнисмен.

Када се претходно има у виду, нису изненађујући резултати истраживања које је урадила компанија SKDSи “Populares Latvija”  под називом ”Спољнополитички митови у Летонији: ЕУ и Русија. Према овом истраживању урађеном 2012. године, око 42 %  испитаних грађана у Летонији сматра да ова држава није уопште способна да буде самостална. Око 54 % сматра да је Летонији било добро у СССР, а 64 % да је Летонији неопходна ради спасавања економије већа сарадња са Русијом и државама ЗНД.
Песимистички нису настројени само грађани, економски експерти и бизнисмени у Летонији. Високи државни фукционерИнгуна Судрабаје економску ситуацију у Летонији упоредила са тешком наркоманском кризом: ”Ја ту ситуацију могу упоредити са наркоманским стањем, када се већ не може самостално,  без туђе помоћи, изаћи са муком из јаме, тог дна у коме се налазимо. Надамо се  само такозваним  инекцијама. У суштини, то је само даљи пут земље у економску пропаст”.[9]
У том реалном контексту(а не виртуално пропагадном)треба посматрати  оцртануфразу о ”великој подршци Летоније европском путу Србије” коју су наизменично и нападно изговарали српски премијер и летонски министар иностраних послова после сусрета у Риги 2011. године. Стварност се ипак разликује од ових лепих ЕУ жеља и самозаваравања.