Шта је ЕУ донела Словенији

Дејан Мировић

Почетком августа 2012. године бонитетна агенција „Мудис” снизила је кредитни рејтинг Словеније за три степена[1]. Медији из Европске уније тим поводом описали су Словенију као „новог европског болесника”, или „економског пацијента” (попут Грчке), коме треба хитно „лечење”[2]. Словеначки пословни дневни лист Фајенс био је још оштрији:

„Словеначки кредитни рејтинг тоне попут камена, животни стандард опада, а људи су приморани да продају имовину како би измирили рачуне.”[3]

Неколико дана касније, „Мудис” је снизила и кредитни рејтинг државног оператера „Телеком Словенија”. Седмог августа цене горива у тој земљи порасле су до рекордног нивоа.[4]

Такође, после оваквих одлука кредитне агенције „Мудис”, постало је јасно да ће Словенија морати да спасава „Нову љубљанску банку”, Нову кредитну банку „Марибор” и „Абанку”. За то ће јој бити неопходна помоћ из Европске уније, у висини од осам до 12 милијарди евра, слично као у случају Грчке, а и неких других земаља ЕУ.

Како је некада најразвијенија југословенска република, са БДП-ом који се, пре уласка у ЕУ, могао упоређивати са средњоевропским земљама (око 70 одсто просека БДП-а из 2004. године) дошла у такву ситуацију? И како је некада „узоран европски ђак” постао „лоша вест” за еврозону, што тврде медији у Немачкој?[5]

Одговори су поново повезани са европским интеграцијама Словеније. Наиме, некада моћну словеначку економију у незавидан положај довело је управо испуњавање економских захтева Европске комисије.

Република Словенија поднела је захтев за пријем у ЕУ 10. јуна 1996. године. Следећа табела показује раст њеног спољног дуга у раздобљу након подношења тог захтева.

Задуживање Републике Словеније пре уласка у ЕУ у периоду 2000–2003. година у милијардама долара[6]

Дакле, просечан становник Словеније је већ 2003. (годину дана пре уласка у ЕУ) дуговао око 5.600 долара, док је дуг становника државне заједнице Србије и Црне Горе у том периоду био је неколико пута мањи.

Негативни трендови у словеначкој економији настављају се и после уласка земље у ЕУ 2004. Другим речима, они постоје и у такозваним срећним, преткризним годинама. Словенија се све више задужује, скоро несхватљивом брзином, чак и у временском распону од 2004. до 2007. – иако у том тренутку у Европској унији није било рецесије.

Следећа табела показује задуживање Словеније након уласка у ЕУ у периоду од 2004. до 2007. године.

Задуживање Републике Словеније након уласка у ЕУ (у преткризном периоду) 2004–2007. у милијардама долара

Дакле, и у такозваним „срећним” преткризним временима Европске уније словеначки дуг премашио је невероватних 25 милијарди долара!

Сличан тренд наставља се и по избијању економске кризе 2008. године. Словенија као чланица ЕУ наставља да се задужује.

Задуживање Републике Словеније након уласка у ЕУ (у кризном периоду) 2008–2011. године у милијардама долара

Дакле, чињеница је да спољни дуг Републике Словеније расте непрестано од тренутка када се ова држава определила за „европски пут”, без обзира на то да ли у ЕУ влада рецесија или не.

„Европски пут” донео је Словенији и раст незапослености. На пример, годину дана после подношења захтева за чланство у ЕУ 1997, стопа незапослености у Словенији износила је 7,1 одсто. Међутим, седам година након учлањења у ЕУ – 2011. године – стопа незапослености порасла је на 11,8 процената. Дакле, улазак Словеније у ЕУ не доноси јој само раст спољног дуга, већ и раст незапослености – а не пад, како се у Србији тврди.

Раст незапослености у Републици Словенији пре и после уласка у ЕУ

Након уласка у Унију, расте и спољнотрговински дефицит Републике Словеније. Године 2002, спољнотрговински дефицит износио је мање од милијарде долара (650 милиона), што је, узгред, био сасвим солидан економски резултат када се упореди с другим источноевропским земљама у том раздобљу. Али посреди је био резултат који је генерисала размена с бившим југословенским републикама. У размени с бившим југословенским републикама суфицит Словеније износио је 2001. године око милијарду долара.[7] (Исте године дефицит Словеније у трговини са земљама ЕУ био је око милијарде долара.) Међутим, по уласку у ЕУ, спољнотрговински дефицит земље убрзано расте и у 2011. години већ достиже две милијарде долара.

Спољнотрговински дефицит Словеније пре и после уласка у ЕУ у доларима

У том, претходно наведеном контексту све већег спољнотрговинског дефицита, интересантно је да након уласка у ЕУ 2004. у Републици Словенији расте чак и увоз струје. Следећа табела то показује.

Увоз струје у Словенији пре и после уласка у ЕУ

Уз овакве негативне показатеље, распродају се словеначка предузећа. Тачније, Европска комисија отворено, као и у Србији, протежира фирме из богатих чланица ЕУ приликом продаје словеначког капитала. Пример продаје највеће љубљанске пиваре „Унион” то јасно показује. Словеначки произвођач „Лашко” из Цеља хтео је да купи пивару у Љубљани, али је Брисел то осујетио, наводно због спречавања монопола. Нешто касније, Брисел је присилио словеначког премијера да отпусти шефа Фонда за реституцију и на тај начин једној белгијској фирми ослободи пут за инвестирање у пивару „Унион”, којој припада и познати погон за производњу минералне воде „Раденска”. Такође, нама познати француски „Лафарж” 2002. године увећао је број својих акција у цементари Трбовље са 23 на 62 одсто. (Слично томе, у 2000. преузео је 10 словеначких фирми, у 2001. – 15, а само у првој половини 2002. једанаест предузећа.)[8]

Интересантно, тај процес задуживања и распродаје у Словенији пратио је, као и у Србији данас, скоро апсолутни политички проевропски консензус. Горазд Древеншек из Нове странке објашњавао је такав проевропски консензус словеначке политичке елите као последицу „обичне корупције”[9] јер је у Бриселу отворено 400-500 радних места за чиновнике који треба да воде процес проширења ЕУ на Словенију.

Такође – слично као у Србији данас – процес задуживања и распродаје пратило је и „проевропско” информисање и усвајање „европских” закона. На пример, закон који је у Словенији важио од 1994. до 2001. прописивао је да странци могу поседовати највише трећину медија. Са уласком у ЕУ 2004. године, ова одредба је укинута, наводно због „равноправног положаја” свих на заједничком тржишту Европске уније. У пракси је та примена европских закона значила да су три највеће медијске куће у Словенији „Дело”, „Вечер” и „Дневник” прешле у власништво странаца.[10]

Ипак, и тада, пре ступања у Европску унију, у Словенији је било неколико усамљених гласова који су изражавали сумњу у исправност „безалтернативног” пута. На пример, најпознатији словеначки економиста Јоже Менцингер сматрао је да ширење ЕУ не доноси позитивне економске ефекте домаћој привреди:

„Проширење на исток доноси огроман процеп између најразвијенијих и мање развијених земаља (…) Општа је претпоставка да нови чланови морају бити доведени на исти ниво, али то ни у ком случају није сигурно. Њихов просечан годишњи раст до сада је мањи од удела њихових буџетских дефицита у бруто производу земље.”[11]

Буџетски дефицит Словеније пре и после уласка у ЕУ

Да ли ће словеначки пример бити поучан за Србију? Хоће ли Србија успети да избегне негативне тенденције на „европском путу”, које су Словенију у августу 2012. довеле у незавидан положај, скоро на ивицу банкрота? Не знамо. Али једно је сигурно: Србија се данас у економском смислу налази у много тежем положају него Словенија на почетку својих европских интеграција. Зато ће јој бити много теже ако понови словеначки сценарио.