Шта је још потребно за улазак српске робе у Русију на велика врата?

И сви главни медији су постали свесни те шансе јер су у њима прострујали конкретни примери који сведоче о наглом повећању руске тражње за српским производима, али очигледно се још увек недовољно пажње посвећује идеји логистичких центара, без којих је тешко замислити масован извоз на Исток. Дакле, чим је постало јасно да је Србија добила могућност да на простору Руске Федерације пласира такорећи све своје прехрамбене производе, због џиновске рупе која је остала да зјапи на тамошњем тржишту после забране за Европљане, у Привредној комори Србије је основан Координациони центар за пружање помоћи српским предузећима приликом извоза прехрамбених производа у Русију, у којем извозници могу 24 часа дневно да добију информације буквално о свему што им треба да би њихова роба успешно стигла на полице у руским супермаркетима.

А само у протеклих неколико дана, сазнало се и који су то домаћи производи за које су Руси појачано заинтересовани. Тако се на пример видело да ће поједине фирме за производњу сира и млека из Шумадије већ до краја године удвостручити производњу због бројних руских поруџбина, а слична је ситуација у Бачкој, где тамошњи узгајивачи јабука дословно кажу да би без проблема на источном тржишту продали и трипут више јабука, него што их сада имају, те да хладњаче у северној Војводини раде пуном паром јер се стално појављују нови руски купци, са којима по њиховом сопственом казивању – немају никаквих проблема са наплатом. Штавише, и на југу Србије су видели своју шансу у пласману на тржиште највеће државе на свету, па су тамо направили план по којем ће Топлички округ бити центар за откуп воћа, Нишки за поврће, а Пиротски за сточарство. И ту долазимо до изузетно важног питања дистрибутивних центара који су неопходни да би цела прича са извозом у Русију имала срећан завршетак.

Већ се ради на томе да се у Алексинцу отвори Дистрибутивни центар, зато што се поготово сада уочава потреба за таквим јединственим логистичким центром који би олакшао испоруку српске робе у Русију, а који је иначе одавно био у плану да се изгради, и то у Москви, а он је требало да има функцију пријема и складиштења, те помоћи у администрирању, одакле би роба била дистрибуирана у разне делове Русије. Иначе, као вероватно најбољи путоказ би могла послужити позитивна искуства оних који су то већ успешно урадили, као рецимо Кинези, који су, доказујући оперативни дух у пословању – изградили зону «Баожун», која ће бити логистички центар за извоз кинеског воћа и поврћа на руски Далеки Исток. Другим речима, та кинеска новоотворена платформа за директан извоз у Русију је простор од 70 хиљада квадратних метара, са хладњачама и целокупном инфраструктуром, у коме се врши прикупљање робе и формирање цена, после чега следи организовано упућивање робе преко државне границе.

Наравно, таквих центара ће сигурно бити још, у шта смо могли да се уверимо током недавне посете руског председника Владимира Путина Египту, када је разматрана могућност отварања египатског логистичког центра у Русији, негде на обали Црног мора, преко којег би се допремало воће из те афричке земље. Према томе, не треба превелика мудрост да би се спознала истина да је и Србији насушно потребна слична платформа ради лакшег извоза прехрамбених производа у Руску Федерацију. А с обзиром да је Србија остала скоро једина земља у Европи која има привилегију приступа руском тржишту – такав логистички центар ће итекако служити сврси. И то на обострану корист.

Ратко Паић, Глас Русије