Европска унија је прибежиште дегенерисане националне идеје о српском друштву као оправдано здробљеној, непроизводној заједници примитивизма

Хаос предизборне трагикомедије, ван контекста партијског маркетинга, пред грађане Србије ипак износи једно суштински важно питање: шта је мисија државе у XXI веку? Србија се у XIX и XX столећу руководила идејом националног ослобођења и уједињења. После Другог светског рата, усвајала је са променљивим успехом идеје несврстаности, индустријализације, братства и јединства. У Милошевићево време, руководила се правом на одбрану југословенског федералног оквира. После петог октобра, мисија Србије сведена је на идеју о ступању у Европску унију, по цену саме државе и њених интереса.

Жалосно је једини придев, који може да се надене циљевима и политичкој техници опште предизборне кампање у Србији, са бескрајним, а поврх свега штеточинским преговарачким процесом са Бриселом као јединим хоризонтом. Та кампања, узета уопште и уз часне изузетке, језиво је сведочанство непостојања било чега јединственог или политички оригиналног у Србији. Страначки корпоративизам попут киселине разједа институције државе. Јер, Европска унија је прибежиште дегенерисане националне идеје о српском друштву као оправдано здробљеној, непроизводној заједници примитивизма. Србија ван тог стереотипа није кандидат за члана.

Све што се данас приказује у кампањи одавно је виђено и отрцано: Београд на води је преименовани „Европолис“ Мирјане Марковић. Роба из пакета са храном и хигијенским средствима, намењена ад-хок куповини гласова од врата до врата, такође је реприза репризе. Лаже се без последица као и пре десет, двадесет година. Уочи петог октобра биле су приправне четири милијарде долара са запада. Данас сличан износ очекују са Блиског истока. Наслаге лажи прекривају наслаге неиспуњених обећања.

Стваралачки потенцијали Србије могу се обновити, рецимо на истоку, али по цену коју зомбирано српско друштво, овакво какво је, није спремно да плати. Систем страначких корпорација, које делују за свој рачун, а у туђем интересу, усисао је превише људи, метастазирајући по државним институцијама.

Државно задужење и дрска предизборна интерпретација дуга, врхунски је домет српске политике. Да поседује мисију, држава би била принуђена да размишља о њеном остварењу. Остварење мисије тешко је замисливо без производње и разумне штедње, а то је већ корак до одговорне националне економије. Таква држава размишља о количинама и вредности произведеног. Дужничка философија јој је страна, а то такву државу искључује из преговарачког процеса који је данас једина идеја српске политике.

Нова власт у Србији после ових избора неће још дуго моћи да се позива на претходну, због све горег живота грађана. Опстанак државе и у оквиру њега економнски развој једина је мисија Србије у овом веку, а не бајковити економски напредак, који је у садашњим, европским околностима Србије, сам за себе, потпуно немогућ. Ко први буде имао храбрости то да саопшти на политичкој сцени, биће на корак од властитог политичког прочишћења.