Шта је на површину избацила најгора поплава која је икада задесила Србију?

Време блата и ината

Ужасна трагедија која је задесила Србију половином маја месеца 2014. године, општи потоп, непребројане жртве, масовне евакуације, немерљива материјална штета и дубоке трауме, имају вишеструке узроке и несагледиве последице. Гигантски циклон, неприродног изгледа и димензија, „монтиран“ изнад Србије, данима је потапао градове и реке (Морава је проширила корито за лак два километра!), све док, мање или више, свако живо биће и свака ствар није била потопљена.

Многи су ово протумачили као заверу и климатски рат против православне Србије и Републике Српске, што не би било тешко доказати (руски војни стручњаци то одавно знају) а неки су све схватили као ретку природну катастрофу, што је најшира јавност тако и разумела. Али, шта год да је био узрок масовној несрећи и разарањима, застрашујућа поплава са неба и из земље, избацила је на површину истинске хероје, храбре и одлучне људе, војнике, полицајце, ватрогасце, анонимне јунаке, спасиоце…Дошли су у помоћ и прави, проверени, истински пријатељи.

Моћни спасилачки тимови из Русије, али и мале, оперативне спасилачке екипе из Словеније. Са друге стране, овај армагедонски потоп избацио је на површину и све лицемере и лудаке који владају Србијом, чија је персонификација Александар Вучић, најопаснији међу њима. Неизвесно време које је пред Србијом, застрашујуће сиромаштво, огромна стопа смртности и криминално-бирократска машинерија која ломи људски дух, донеће до природног отпора. Или још природнијег затирања читаве нације. Избор је на свакоме од нас.

Петнаестог маја 2014. године, док је Србија била под библијским потопом, од кога ће се годинама, дуго и тешко опорављати, из администрације надлежне службе у Европској комисији, тврдили су да „о поплавама у Србији ништа не знају“, те да „још нису примили захтев владе Србије за помоћ у отклањању последица од поплава“. Такву изјаву је дао Дејвид Шерок, портпарол европске комесарке за хуманитарну помоћ.

Истог дана, по хитном одобрењу владе Руске федерације, из Москве је на аеродром у Нишу (у 23,30 х) стигао специјални авион „Иљушин 76″, са деведесет специјално обучених људи за ванредне ситуације, које су предводили помоћник министра за ванредне ситуације и цивилну одбрану Русије, Александар Дробишевски и командант руског спасилачког тима, Едуард Чижиков, заменик министра за ванредне ситуације.

Наредних дана, из Русије је и даље радио „ваздушни мост“ са специјално обученим људима и хуманитарном помоћу, док из Европске уније није ништа стизало. Частан изузетак је била Словенија, чији је министар одбране Роман Јакић, већ првог дана катастрофе, наредио хитно слање специјалне јединице цивилне заштите и специјалне пумпе за испумпавање воде и муља.

У петак (16. маја), увидевши да је у Србији на сцени (не)природна катастрофа, министар за ванредне ситуације и цивилну одбрану Русије, Владимир Пучков, послао је саопштење медијима да ће Русија спровести опсежну међународну операцију помоћи и подршке српском народу у поплављеним областима.

Бољим разумевањем његове поруке, јасно је да су Руси правилно схватили појаву необичног и за ово поднебље потпуно неприродног циклона (оваква његова активност је типична само за области атланске обале Кариба, Пацифика, али не и за континенталну Србију).
Српски хидрометеоролози су били шокирани чињеницом да се „циклонска активност“, односно фронт кишних облака, чак четири пута враћао на појас централне Србије. Русима је, очито, било јасно да је из неке америчке злочиначке „лабораторије“ направљен овај убитачни циклон и да је смишљено центриран изнад Србије и Републике Српске (са околином).

Руски војни стручњаци ниједног момента нису имали дилему о чему је реч, него су одмах применили своје „противоружје“. То је постало очигледно, одмах након што су авиони типа „Иљушин 76″ надлетели потопљена подручја. Убрзо се небо изнад Обреновца (нешто раније и изнад Ниша) појавило, а облаци се повукли. Дан касније, разбијења облака „по систему звона“, показао је ефекте на целој територији Србије.

Ови руски „растеривачи“ облака и претеће олује и кише, нису од јуче. Наиме, још у време совјетске државе, за време Олимпијаде у Москви 1980. године, Руси су први пут јавно демонстрирали „растеривање“ облака (за ту прилику, само изнад московске области).

Због свега овога, важно је рећи да је страшно зло, које се са небеса надвило над Србијом овог маја месеца, уразумило и онога ко још није веровао у искрену, братску помоћ коју модерна руска империја већ дуже времена покушава да пружи Србији, упркос чопору малих, локалних, али бахатих властодржаца, све самих евроамеричких плаћеника. Врхунска, најстручнија руска помоћ која је стигла, показала је према коме Србија треба у будућности да се орјентише.

„Ел Команданте“ и српски медији у ноћи катастрофе

У ноћи страве и ужаса, 16. и 17. маја 2014. године, српски електронски медији показали су своје наказно лице. Најважнија и за грађане најскупља Радио телевизија Србије (РТС), такозвани „национални сервис“, потпуно је игнорисао пакао који се одвијао у целој држави (са изузетком основних вести на „Дневнику“). У студију РТС, изнервирали су се очајничким покушајем дописнице из Лознице, да детаљно обавести јавност о размерама катастрофе. Мрак је био гушћи него за време „вунених“, деведесетих година.

Врхунац срама и бешчашћа дешавао се на телевизији „Хепи“, где је дословно целе ноћи тресла музика, као да је у Србији на сцени невиђено славље, а не национална катастрофа. Власник телевизије, Предраг Ранковић звани Пецони, параноични тајкун под режимском заштитом, закључан у свом луксузном забрану, као Проклета Јерина, издао је наређење да буде весеље! У једном моменту, зачула се песма: „…Дунаве, Дунаве, моје море, крај тебе освићу најлепше зоре!“
Ова најцрња спрдња у време националне трагедије, дошла је као логична последица трагичног циркуса који је те ноћи и сутрадан предводио Александар Вучић, полудели „Ел команданте“, који је у кафанском стилу „стао ногом за врат“ и начелнику Генералштаба Војске Србије, генералу Љубиши Диковићу, обраћајући му се на седници Владе, као ђаку из основне школе. Због свега тога, и „господин“ Пецони и његова телевизија, правилно су схватили Вучића, па су одлучили да трагедију претворе у бруталну спрдњу и понижавање читаве нације. Само неколико дана пре ужаса који је задесио Србију, режимски медији су објавили како је „господин Пецони“ платио највећи порез у Србији. Али, нигде не рекоше колико је узгред профитирао, како му радници гладују, падају у несвест од умора, како су перманентно шиканирани на послу и како живе горе од робова у средњем веку.

Врхунску професионалност је показао само информативни програм телевизије Пинк, као и сва техника ове куће, распоређена од централних делова Србије, па све до Шапца (где је постављен и сателитски линк) и Обреновца, где је двадесет сати дежурала једна екипа, касније замењена другом.

У ноћи између 16. и 17. маја ове године, телевизија Пинк је поставила озбиљне информативне стандарде непостојећој конкуренцији, радећи комбиновани пренос са лица места, практично из свих градова потопљене Србије. Ово треба признати, упркос свим „гресима прошлости“ који леже на души власнику ове куће.

Немоћна, без правих људи и одговарајуће технике, била је телевизија „Студио Б“, која је као „градска информативна кућа“ морала да буде уз градске оце. Челни људи овог медија били су, очигледно, суочени са чињеницом да је нови градоначелник Београда Синиша Мали, знатно мањи него што је изгледао неколико дана раније. Свако је у овој ванредној ситуацији могао да види његово одсуство ауторитета, става, харизме, предузимљивости…Мали је то што јесте: ситан хохштаплер кога је „Ел команданте“ поставио да му буде отирач испред градске скупштине.

Дивљање на води

У ноћи страшног суда, док је Александар Вучић постројавао своје министре, вукао их за нос и завртао им уши, београдски сплавови на Сави, били су по обичају пуни бахате, пијане и дрогиране младежи, јефтиних старлета-проститутки и „жестоких момака“, лаких на пиштољу. Неко је заборавио да забрани рад ових простачких јазбина, које је неки прогласио „туристичком атракцијом“. Забрана је стигла тек сутрадан. Те ноћи, испред једног од сплавова, убијен је и Велибор Дуњић, један од „поглавица“ навијача Црвене Звезде. Кажу, уредно је сарађивао и са управом клуба и са полицијом. Тужилаштво није имало ништа против, упркос његовој „импресивној“ биографији.

Док је Дуњић лежао мртав на кеју поред Саве, ова река је нарасла до историјских граница, а са неба је падало све што је могло да падне, осим бомби и осиромашеног уранијума (тај експеримент је Србија већ преживела).

Дивљали су и разуларени трговци, продајући гумене чизме по троструко већој цени од реалне. Цене обичне воде, али и хлеба су почеле да скачу. Скакао је и Вучић на свакога ко му је поставио погрешно питање или га мрко погледао. Током пре поднева, 16. маја, у бесу је истерао и новинаре који су га пратили током обиласка Обреновца. Председник градске скупштине Београда Никола Никодијевић, у студију телевизије Пинк, правдао је овај гест Вучићевом „урођеном скромношћу“, јер, како рече, није хтео да себе приказује као хероја. Била је то лекција градоначелнику Синиши Малом, који се, дан раније, сваког часа појављивао на информативним програмима свих телевизија. Вођи је то, очигледно засметало. „Ел команданте“ не трпи веће јунаке од себе самога.

Чињеница је да је већина министара била „на терену“. Неки су се нашли окружени водом, попут новог министра полиције, Небојше Стефановића, кога су морали да евакуишу из поплављеног подручја. Министар војни, Братислав Гашић, два дана је „веслао“ Обреновцем, правећи друштво спасиоцима. Вођа их је похвалио на отвореној седници Владе, увече, 16. маја, док је повремено претио њиховим колегама министрима да „ућуте“ или ће бити избачени напоље.
Ужас и погром који се дешавао вани, био је исувише велики да би Вучић икоме био тема. Али, он се упорно трудио да покаже како пати за сваког грађанина понаособ. Црногорским хумором речено: ђе год је био, свуђе је погинуо!

Вучићу и његовом естрадном лицемерју, придружио се и популарни певач Џејмс Блант, који је још деведесетих година служио на Косову у оквиру међународне војне заједнице. Рекао је да дубоко жали због трагедије у Србији. Али, док је био на Косову, „прославио“ се изјавом да је „врло задовољан што је Србија бомбардована“. Касније је то демантовао. Клео се да није. Као и Вучић и слични кривоклетници који су се некадашњим вођама заклињали на верност.
Али, време је блата на улицама. Моралног на врху државе. И народног ината.

Чекајући смену Кризног штаба у Шапцу

Како сам одговорио на Вучићев позив (Исповест Душана. П. добровољца који се јавио исте ноћи кад је уследио премијеров позив за одбрану Шапца од поплава, написана 17. маја ове године и упућено и Таблоиду)

Управо сам се вратио из Шапца, отишао сам заједно са сигурно висе од 1.000 људи из Београда. Могу само да кажем и ако не знам да ли ће ико ово објавити: ово је највећа срамота и разочарање које смо доживели…

Без икакве организације, међу првима су отишла деца, клинци са пуним рукама пива у аутобусима које су јурили по аутопуту…Са њима и људи видно пијани. У Шапцу нас нико није сачекао, мучни возачи аутобуса су возили по граду не знајући куда да иду. На крају је нас више од хиљаду одвезено у село Драгојевац одакле смо без икакве информације ишли пешке 10 километара, до села Шеварице. Тамо је пар људи као нешто организовало, али то је био један ужас, у мрклом мраку, на сеоском путу, аутобусима који су се заглављивали покушавајући да окрену аутобусе пијаним људима који су се само дерали-најтеже је било сачувати своју главу.

Неки људи су чак не знајући попадали у делове поплављених насипа. После два сата хаоса и бежања по њивама од једног трактора са приколицом који је као послат да са више од 1.000 људи „брани Шабац“ људи су бесни почели да напуштају тај хаос и да пешке се враћају за Шабац, јер другачије нису имали како.

Прикупљали смо једни друге и покушавали да се некако извучемо из тог хаоса. Током пута, аутобуси који су наилазили заустављали својим телима да би нас повезли бар до првог насеља, 2-3 км. У једном шумарку стајало је више од 150 полицајаца, који су нам рекли да „не смеју да раде ништа док се не смени Кризни штаб у Шапцу“.
Како смо сазнали од људи тамо све је саботирано…

Већина људи је успела да оде из Шапца, а они који нису, вероватно још ходају по селима околним и граду покушавајући да се врате. Никоме није јасно зашто се позвало и одвело више хиљада људи из Београда и оставило по њивама препуштено само себи угрожавајући и те људе, па зар је мало угрожених тамо?

Туга је међу свима била и тамо и у повратку. Људи су у шоку. Само моја група је пронашла и повела више малолетника уплашених који не знају ни где су ни како ће кући.

По смени тог Кризног штаба, одједном се појавила и полиција и кипери са песком али огорчени људи су оставили џакове на улицама и спасавајући сами себе кренули назад кући.

Све ово могу да вам потврде сви возачи „Ластиних“ аутобуса који и сами нису знали куда да се врате и били у чуду шта се дешава.
Послушали смо премијера и позив да помогнемо и овим путем му се захваљуљем и нека нас никада више не зове, срам га било! Захваљујем се Богу што сам се вратио својој кући и молим га да сачува оне људе у Шапцу, јер ови који их као спасавају боре се за власт у граду и у оваквој ситуацији угрожавајући додатне животе.

Ово ће те чути и прочитати од још много много људи који су се са горчином у устима напустили Шабац, блатњави и посрамљени! Хвала Влади Србије, и срам вас било! Хвала вам ако ово објавите, а распитајте се мало и све ћете и сами чути.

Убиство с предумишљајем

У сред једне од највећих масовних трагедија Србије у њеној историји, редакција магазина Таблоид добила је из Ваљева писмо од врло упућеног извора, у коме је до детаља описано како је пукла проблематична и никада отворена брана на акумулационом језеру „Ровни“ код Ваљева (одакле је и кренуо обреновачки потоп).
Да би било јасније о чему је реч, треба рећи да је брана „Ровни“ саграђена на само 15 километара западно од Ваљева, са намером да прикупља воду од речица Сушице, Јабланице и других, и служи за водоснадбевање општина Обреновац и Лазаревац. Брана „Ровни“, у коју је до сада уложено више од 70 милиона долара, једна од највећих пропалих инвестиција у Србији и гради се још од 1988. Никада званично није прорадила. То је, без икакве сумње, једна од највећих праоница пара у Србији.

Кад је почео ужасни потоп у другој недељи маја месеца ове године, проблематична брана попустила је под теретом воде, поплавила је Ваљево, а попустио је импровизовани затварач на њој, јер такву врсту затварача „мајстори“ нису могли на време и стручно да направе. На тај начин је скоро три милиона кубика воде протутњало кроз Ваљево и продужило на свој коначни, рушилачки циљ: Обреновац. Овој невиђеној воденој стихији придружило се још тринаест притока- Градац, Тамнава, Турија, Јабланица, Сушица, Убача и друге речице и вододерине…Био је то ударац који су животима и имовином платили грађани Обреновца и околине, али и цела Србија која ће годинама испаштати последице ове масовне трагедије.

Много година раније, брана „Ровни“ је код учених људи била виђена као велики промашај који, још у изградњи треба хитно конзервирати. Дугогодишњем таложењем муља, тешких метала, лишћа и грања, брана је била осуђена на умирање, али је остала као вечита еколошка претња ваљевском крају.

Према тврдњи више добро упућених стручних лица, кључни људи из Ваљева, један саветник Александру Вучићу, а други Томиславу Николићу, најодговорнији су за оно што се десило у обреновачкој трагедији, јер нису ништа учинили да регулишу питање бране „Ровни“, него су, напротив, наставили (у духу претходника) да користе ову „инвестицију“ као праоницу пара преко Јавног предузећа „Колубара“, која се и старала о овом чудовишном „пројекту“.

Некада славни професор хидрологије, Јован Перић, упорно се противио изградњи бране „Ровни“, говорећи: „Шта ви у Ваљеву радите? Шта ће вам брана? Имате најбоље воде на свету, а хоћете да пијете са баре!“

Мудре речи старог професора, нису тада за озбиљно схваћене. Као ни друге паметне мисли, паметних људи, који су или помрли или одбегли из Србије пред навалом моралног и професионалног блата.

Никола Влаховић

Таблоид