Кандидат за председника Србије који не жели или не добије подршку странка нема пуно шанси за озбиљан резултат на предстојећим председничким изборима…
Уколико нема бар два милиона евра, 20.000 људи на свим бирачим местима, “свој глас у кафани”, односно људе који ће у малим местима преносити његове поруке, или бар “тиху” подршку неке од странака која ће му дати део своје инфраструктуре, кажу саговорници Данаса.
Ђорђе Вуковић, програмски директор Цесида, за Данас каже да би кандидат морао да има око 20.000 контролора, велику армију људи у свим местима, озбиљан тим који ће се бавити организацијом кампање али и до два милиона евра ако мисли да уђе у други круг.
– Осим контролора, кандидат мора да има развијену мрежу људи који ће по малим местима директно у разговору са грађанима преносити његову поруку. У месној заједници или у кафани испред сеоске задруге или продавнице. Ти људи су, може се рећи, и најбитнији јер су они ти који могу да провоцирају разговор о политици, заступају идеје кандидата у тим разговорима, лепе плакате и шире кандидатову поруку у локалним медијима и ван њих. Тако се освајају гласови у малим местима, што никако није мала ствар – објашњава Вуковић.
Он додаје да осим те мреже, самостални кандидат мора да има оне који ће организовати јавне наступе, митинге и скупове.
– Странке некада немају довољно својих присталица у неком месту па организују долазак људи из других градова. То ће морати да ради кандидат, односно његов тим. Отежавајућа околност самосталног кандидата је и то што је тешко људе, који су страначки опредељени, придобити на своју страну ако их странка није позвала да гласају за њега, што је значајан губитак гласова. Није немогуће али захтева улагање доста времена и ресурса. Људи обично тада иду у апстиненцију – указује наш саговорник.
На питање на чију подршку може да рачуна Саша Јанковић, који сада обавља функцију заштитника грађана, ако се одлучи за кандидатуру а не добије подршку странака, он одговара да су ту вероватно невладине организације и цивилни сектор који опет не може да буде довољан у анимирању људи, у малим местима. Питање је, како каже Вуковић, да ли ће Јанковић моћи да изведе озбиљну теренску кампању, чак и под условом да има мрежу оних који су спремни да раде за њега. Вуковић подвлачи да је теренска кампања ипак и даље најбитнија. Према његовим речима, немају ни све странке озбиљну инфраструктуру, осим СНС, СПС и СРС. ДС је, како наводи, некада имала, али је разбијена одвајањем најпре ЛДП, СДС и појавом ДЈБ.
Социолог и истраживач Срећко Михаиловић истиче да је за појединца који нема подршку једне или више странака и неопходан новац за кампању озбиљнији резултат а камоли улазак у други круг немогућа мисија. Он ипак указује на једну реалну могућност.
– Треба имати на уму реалну могућност да тај кандидат ипак има “тиху” подршку неке од странака која ће му дати део своје инфраструктуре. Али и даље остаје проблем са новцем за кампању, сем ако тај појединац није неки велики капиталиста – закључује Михаиловић.
Саговорници Данаса који су учествовали у реализацији многих кампања али нису желели да говоре под именом за наш лист саветују кандидатима без подршке странака да спреме бар пет милиона евра за кампању ако мисле да трче и други круг, 20.000 људи за контролу избора, 10.000 људи за кампању, велико окупљање волонтера, јасну политичку платформу и избегавање негативне кампање ка другим кандидатима, односно без кукања уколико буде напада на њих.
Данас
