Шта је поскупело и зашто

Цене основних животних намирница у последњих пет година су се у појединим категоријама мењале, чини се, супротно економској логици. Истраживање „Политикиног ” „Потрошача” показује да су на списку од 15 производа константно расле цене млека и млечних производа, уља, шећера, кафе, воде, смрзнутог поврћа и пилећег и јунећег меса. Са друге стране, у односу на 2010. годину, данас купујемо само јефтинији хлеб и то због тога што је то намирница чију цену и даље контролише држава.

– Ни ограничена цена хлеба неће ускоро бити могућа, због притисака ЕУ која не дозвољава било каква условљавања на слободном тржишту – каже наш саговорник близак Влади Србије.

Највећа поскупљења основних намирница бележена су између 2010. и 2012. године што је логично будући да је у том периоду збирна инфлација износила готово 30 одсто. Управо 2012. година, која је била преломна и за српску макроекономску слику, била је кључна и за већину произвођача који су од тог тренутка почели и да обарају цене хране. Не чуди, јер су се после те године, Србија, али и регион суочили са ниском инфлацијом, а ни други инпути, попут енергената, нису расли него, напротив, падали. Цена шећера је тако, од тада снижена за више од 10 одсто, док је свињско месо појефтинило са 490 на 400 динара. Појефтинили су и детерџенти за веш.

Агенција УН за храну и пољопривреду (ФАО) почетком ове године објавила је да цене хране на светском тржишту узастопно падају већ четири године. Као главне разлоге наводе велику понуду, ниску тражњу и јачање долара. Прошле године, рецимо, цене житарица су пале 15 одсто, а биљних уља достигле деветогодишњи минимум. Регистрован је и најнижи просек цена млечних производа још од 2009, док је шећер био за 20 одсто јефтинији него у 2014. години. Храна је, дакле, појефтинила у целом свету.

Међутим, наше истраживање показује да су оваква кретања најмање имала утицаја на млечну индустрију. Откупна цена млека у Мађарској је, рецимо, 22 евроцента за млеко екстракласе, а код нас са премијом достиже и 34 евроцента. И поред тога што већ годину и по дана штитимо тржиште прелевманима, наше цене млека су и даље неконкурентне, а потрошачи нису имали никакве користи од заштите тржишта.

Аналитичар Војислав Станковић каже да млекаре, нажалост, своју неефикасност покривају дизањем цена.

– Ту цену потрошачи све мање могу да плате па пада потрошња. Зато се вртимо у круг. Да је цена нижа и потрошња би била већа што би повећало ефикасност млекара – тврди Станковић. И примарна производња, додаје, није ефикасна, много фармера има мали број животиња. Србија у просеку има око 3.800 литара млека по крави, док је просек у ЕУ од 8.000 до 10.000 литара. Он, ипак, сматра да би укидањем прелевмана домаћа производња млека (али и јунећег меса) била тотално уништена и да треба да остану на снази док се не подигне ниво продуктивности у производњи.

У Србији постоји око стотинак прерађивача и око 20 великих млекарских индустрија које запошљавају око 4.300 људи.

– То је права армија људи. Али заиста је потребно да се рационализују трошкови у целом ланцу, јер су прерађивачке цене изузетно високе. Међутим, ту постоји и социјални моменат, јачи него у било којој другој домаћој индустрији, због чега се обазриво приступа овом проблему – сматра овај аналитичар и додаје да је контрола трговачких маржи за основне намирнице, које су веће него у другим државама, још један од начина да се повећа потрошња.

То видимо код брашна, уља, шећера, млека и прерађевина, а посебно код прерађевина свињског меса. Не постоје тржишта са тако високим маржама. Држава мора да пронађе начин да их контролише. Због ниске куповне моћи марже основних намирница не могу да буду препуштене тржишту. Уставна обавеза је да се омогући довољан обим производње, по прихватљивим условима, како би покрила потребе домаћег становништва. Станковић истиче да је контрола маржи пре четири године, када је влада донела уредбу која је трајала два пута по шест месеци, дала позитивне резултате.

– И поред јаких притисака и негодовања трговаца Министарство пољопривреде ограничило је тада марже за свеже месо, пастеризовано млеко, брашно, уље и шећер. И то је имало позитивне ефекте – истиче наш саговорник. Србији такође предстоји да направи мапу примарних пољопривредних произвођача који ће моћи да издрже утакмицу док остале треба препустити тржишту.

Међутим, ограничавање маржи је нешто на шта Србија не може да се ослони. Како сазнајемо, Европска унија није била благонаклона на те потезе ни пре четири године и снажно је притискала нашу владу да се то прекине.

– Цене хране су код нас и даље високе, међутим једино што може да помогне је конкуренција, а то се у малопродаји припрема са доласком „Лидла“ који, како је планирано, следеће године отвара објекте широм Србије. Већ сада је јасно да ће цене у овом дисконтном ланцу у Србији бити ниже и до 30 одсто у односу на најниже цене у Србији, због чега већина домаћих трговаца стрепи пред овим конкурентом – каже наш саговорник из владе.

Просечна породица у Србији више од трећине месечног буџета троши на храну и безалкохолна пића (35,5 одсто). Ово је огроман издатак у поређењу са домаћинствима у земљама ЕУ која на намирнице у просеку издвајају свега 19,4 одсто. Ни на овом тржишту благостање није подједнако распоређено. Најмање новца за храну издвајају Британци (12 одсто), а највише Румуни, који на одлазак у радњу по потрепштине дају половину месечних примања.

Поражавајуће је и када видимо шта данас претежно купујемо и колико је сваком члану домаћинства месечно на располагању. Статистика показује да нам за храну месечно у просеку припада по 61 евро, што је око два евра дневно за сва три оброка.

Како је „Политика” већ писала, у односу на вишегодишњи просек (2008–2014), потрошња свих прехрамбених производа током прошле године је у паду. Уколико се посматрају прошла и претпрошла година, евидентно се мање купују производи такозваног вишег стандарда у потрошњи, што су рецимо месо и млеко, њихове прерађевине и воће. У прошлој години потрошња меса је износила око 39 килограма по становнику, што је изузетно скромно у поређењу са земљама ЕУ које троше 65,5 килограма у просеку. Слично је и са млеком – потрошња у нашој земљи двоструко је мања у односу на просек у Унији. Заостајемо и у куповини воћа и поврћа.      

Аутор: Ивана Албуновић Јелица Антељ, Политика.рс

Фото А. Васиљевић