Шта је све изгубио Александар Вучић водећи нас у своје ратове којима је себи пунио џепове

Као пиле у кучине, Александар Вучић се уплео у властите лажи и преваре. Слаб и неспособан да се извуче из клопке коју је сам себи сместио, на последњој седници Главног одбора СНС-а признао је тотални пораз. За фијаско својих политикантских авантура оптужио је затуцане Србе, неверне Американце, луде Русе… Изневерили су га, уверен је диктатор, и најближи сарадници. Сам против свих, ипак ће, каже, наставити да се бори. Док га не ухапсе. А милиони грађана Србије жељно очекују тај призор, а ”неверни Американци” на томе раде, а ”луди Руси” се праве луди, а Кинези нам узимају и црно иза ноктију…

– Сад да вам кажем, ми смо доживели пораз! Та моја политика, да Србија доста тога сачува на Косову, доживела је пораз, али ја ћу се борити још снажније и јаче. Срби воле да изгубе све. Више воле да плачу над нечим што остане далеко, него да имају нешто у рукама. Прву рунду је добила Србија плакања, а не Србија коју побеђује – рекао је Вучић саборцима из напредњачког картела.

Помало, био је у праву. Срби воле да изгубе све, то се види по резултатима последњих избора. Но, он је мислио на друге неуспехе, њему много важније.

Најтежи ударац задали су му Американци. Иако је имао информације да администрација председника Доналда Трампа неће пристати на његову манипулативну игру разграничења Срба и Албанаца, Вучић се надао да ће успети да прогура план о размени територије. И сам је јавно тврдио да је косовско питање за Запад, дакле за САД, заувек решено и да Србија нема ни метар Косова и Метохије. Тајно, покушао је да добије зелено светло за трампу у којој би добио Косовску Митровицу, а дао Прешевску долину и новац за аутопут који би повезао Ниш, Приштину и Тирану. Да је план прихваћен, представио би га као свој историјски успех, који би му обезбедио опстанак на власти. Уздао се у помоћ пријатеља, Хашима Тачија и Тонија Блера.

Са Тачијем, братом по туђој крви и криминалу, договорио се брзо и лако. Под теретом оптужнице за ратне злочине, одлазећи председник Косова пристао је да учествује у Вучићевој представи. Тачи није имао шта да изгуби. Ако идеја прође, поред политичких поена, добио би и солидан хонорар. Ако пропадне, баш га брига, биће то Вучићев кикс. Вучић и Тачи су стратегију усагласили на три приватна састанка у марту и априлу, у Паризу, Њујорку и Бриселу. Направили су рачун без крчмара.

Кад је схватио да му лађе тону, Вучић је у помоћ позвао Блера. Тај избор посредника показује да Вучић ништа није научио из претходних грешака. Као што је на председничким изборима у Америци подржао губитничког кандидата, Хилари Клинтон, тако се сад одлучио да подршку Трампових сарадника тражи преко човека чији ауторирет је раван нули. Блер је позицију изасланика Квартета (УН, САД, ЕУ и Русија) за Блиски Исток искористио за мутне послове са прогнаним палестинским криминалцем Мухамедом Дахланом и његовим заштитником Мухамедом бин Зејдом. Крис Дојл, директор Савета за британско-арапско разумевање указивао је да Блер следи личне пословне интересе, а не дипломатске обавезе, које је преузео као изасланик Квартета. Блерове финансијске комбинације нису подржаване ни у време Клинтона и Обаме, а нарочито не сад, под Трампом.

Вучић није могао да изабере горег сарадника, али бољег нема. Зато је, почетком августа, организовао тајни састанк у Београду. Уместо у згради српског Председништва, срели су се у хотелу “Метропол”, у председничком апартману који Вучић назива “Хајле Саласије”, јер је етиопијски “цар царева” одседао у њему.

Савремени српски цар захтевао је од Блера да искористи преостале везе у вашингтонској администрацији за подршку плана о подели Косова и Метохије. За ту акцију обезбедио је два милиона долора, које ће, као и Блеров хонорар, платити преко Абу Дабија. Бивши британски премијер није веровао у успех мисије, али прихватио је да обави свој део посла. Отишао је у Вашингтон, обавио неколико разговара и послодавцу Вучићу јавио лоше вести – Американцима не пада на памет да мењају свој став о Косову.

После Америке, Вучићев план је званично одбацила и Русија. Из Москве је стигло недвосмислено обавештење да Србија може да с Косовом потпише какав год хоће споразум, али Русија неће одступити од свог става да се у Уједињеним нацијама примењује Резолуција 1244.

Кад је обавештен о томе шта му председник Владимир Путин спрема, Вучић је на све начине покушао да то спречи. Преко Драгутина Матановића, саветника за односе с Русијом, послао је неколико драматичних порука у Кремљ. Није добио одговор. Као дављеник за сламку, Вучић се, на крају, ухватио за Адама Делимханова. Путинов омиљени Чечен, најближи сарадник Рамзана Кадирова, неколико пута је био Вучићев домаћин у Москви. Током пикантних провода, њих двојица су се зближили. То и не чуди, с обзиром да је Делимханов у Русији оправдао надимак “Дон Корлеоне”, баш као и Вучић у Србији. Опчињен Делимхановом, Вучић се једном приликом чак и Путину похвалио како му је чеченски богаташ дозволио да држи његов позлаћени пиштољ. На основу тог другарства, Вучић је замолио Делимханова да ургира код Волође да не подрива идеју о подели Косова. Узалуд. Чечен, вероватно, није ни покушао да Путина замара таквом причом.

Вучићу није остало ништа друго него да призна пораз. У духу хита Шемсе Суљаковић “издао ме пријатељ, издао ме брат, све сам битке изгубила, ал’ још водим рат”, српски диктатор је морао да прихвати чињеницу да су га на цедилу оставили амерички пријатељи, руска браћа, па и стриц Виктор Орбан.

Мађарски премијер је годинама толерисао разлике у односу српског диктаторског двојника према Европској унији, мигрантима и, нарочито, Џорџу Сорошу. Иако су, по свим тим питањима, заступали супротстављене ставове, Орбан је то игнорисао, али не и покушај Андреја Вучића да рекетира Лајоша Чакања, незваничног господара Суботице. Млађи Вучић је прошле године, о чему је писао и Магазин Таблоид, пожелео да преузме ресторан “Бос”. Чакањ је у помоћ позвао свог заштитника Орбана, који је једним телефонским позивом уверио старијег Вучића да се клони Суботице, није му “Бос” исто што и “Франш”. Браћа су подвила реп. Ако су мислили да су тиме решили проблем и изгладили односе с Орбаном, погрешили су.

Иван Тодоров, бивши заменик начелника Безбедносно-информативне агенције, почетком јула именован је за амбасадора у Будимпешти. Прошла су три месеца, а Орбан му још није дао агреман. Тодоров није пожељан због улоге коју је имао у рекетирању Чакања. Према информацијама којима располаже мађарски премијер, Тодоров је злоупотребио положај у БИА и Андреју Вучићу дао компромитујуће податке о Чакању.

Проблем, засад, није успео да испегла ни Александар Вучић. У неколико разговора, Вучић је уверавао Орбана да Андреј и Тодоров нису криви, они никад никога не би рекетирали. Одговорност је пребацио на адвоката Зорана Јаковљевића, кога је оптужио да се лажно представља као Андрејев заступник. Наивни Тодоров му је, ето, поверовао, па му је зато помогао, не знајући да Јаковљевић у свом интересу и на своју руку врши притисак на Чакања. Орбан у то, очигледно, није поверовао, па се на месту амбасадора у Будимпешти и даље налази Раде Дробац, који је одавно стекао услове за одлазак у пензију.

Вучићу је до Тодорова стало колико и до беџа “Стоп хашкој тиранији – слобода Шешељу”. Међутим, на том случају се уверио да нема контролу над БИА. Из разговора с Орбаном, схватио је да он располаже одређеним информацијама које потичу из БИА. Из разговора с неким сарадницима сазнао је да из Службе цуре и други подаци, па и они који се тичу лично њега.

Никола Селаковић је шефа обавестио да се из БИА пронела вест да је Вучић напустио званичну супругу Тамару и вратио се бившој, првоостављеној Ксенији. Информација о председниковој приватности дигнута је на ниво националног значаја, пошто, наводно, угрожава његову безбедност. У конкретном случају, с обзиром на Вучићеву склоност ка насилничком понашању, угрожена је само безбедност Ксеније, али његови сарадници користе сваку прилику да подјаре параноју.

У том расположењу, Вучић је кривца пронашао у Братиславу Гашићу. Много је разлога за сумњу. Гашићев долазак на функцију директора БИА непријатно је изненадио Тодорова, који се надао да ће добити то место. Тодоров је урадио све што је могао како би подрио ауторитет новог шефа. Уз помоћ старих кадрова, спровео је интерну истрагу и прикупио неколико занимљивих информација. Поред баналних, као што је она о реновирању базена, нашла су се и сазнања о Гашићевим спорним контактима с троје политичких противника. Директор БИА је, наводно, на два путовања у иностранство ишао у друштву тајкуна који је финансијски подржао председничку кампању Саше Јанковића, а на београдским изборима Демократску странку. Тодоров се упустио у рискантну игру, пошто није могао да зна да ли Гашић то ради с Вучићевим одобрењем или чак по његовом налогу. Углавном, кад је запело с амбасадорским агреманом, сви су оправдано посумњали да је крушевачки газда Сантос умешао прсте.

У међувремену, сакупили су се још многи разлози за Вучићево незадовољство радом БИА. Највећи проблем изазвало је откривање информација о ‘спорној трговини наоружањем, у коју је, наводно, умешан Бранко Стефановић, отац министра полиције. Вук Јеремић, лидер Народне странке, недавно је објавио податке о томе да је Србија у последњих годину и по у Саудијску Арабију извезла војну опрему вредну 220 милиона долара. То не би био проблем да америчке обавештајне службе нису откриле да је српско оружје завршило на ратиштима у Сирији и Јемену.

Српске фирме су саудијским продале старо наоружање, прављено према совјетским војним стандардима. Авиони су робу пребацивали с београдског и нишког аеродрома на саудијске војне аеродроме уз границу са Сиријом и Јеменом. Већ ти подаци били су довољни за сумњу америчких обавештајаца да Србија и Саудијска Арабија крше међународну забрану трговине наоружањем с државама захваћеним ратом. Истрага није окончана, али већ су предузете мере против Србије, која је стављена на црну листу земаља осумњичених за подршку териристичким организацијама. Уз све то, Јеремић је открио да је у том послу највише профитирала фирма “Гим”, чији је власник Горан Тодоровић, који има заједничко предузеће “Унитед БГ” са Бранком Стефановићем. “Гим” има само четворо запослених, а у Саудијску Арабију је извезао војну опрему вредну 67 милиона долара. С обзиром да дозволе за трговину наменском робом даје Министарство унутрашњих послова, испада да је син Небојша дозволио свом оцу Бранку да се бави тим уносним послом и то на штету државног предузећа СДПР-Југоимпорт, које је, у истом периоду, у Саудијску Арабију извезло опрему вредну само 14 милиона долара. Дозволу, ипак, даје друго министарство, а не унутрашњих послова.

Гашић је уверавао Вучића да те информације нису процуреле из БИА и да их је Јеремић добио од својих познаника из америчких обавештајних служби. У томе има логике, али она не занима Вучића, важно му је само да се сакрију трагови спорних послова који, напослетку, воде до њега.

Један од таквих трагова открива да је Влада Србија недавно купила авион “Ембраер Легацy 600 ЕРЈ-135”. Због лошег стања “Фалцона 50” и “Леар Јета 31А”, које Влада има у својој флоти, још пре три године најављена је набавка нове летелице. “Ембраер” није сасвим нов, произведен је пре 11 година. Подаци, објављени на холандском порталу “Сцрамбле”, потврђују да је тај авион, са серијским бројем 14501006, био је у власништву бразилске фирме ЕМС С.А. Управо тај детаљ указује да ни у овом случају нису чиста посла.

Компанија ЕМС С.А. у новембру прошле године постала је власник “Галенике”, па се сад претпоставља да је уступила свој “Ембраер” Влади Србије као неку врсту компензације. Такође, спекулише се да је извесни Карлос Санчес само фиктивни власник бразилске фирме, иза које стојисрпски бизнисмен. Другим речима, он је део цене за “Галенику” платио у натури, авионом. Углавном, Влада Србије је већ преузела власништво над “Ембраером”, који се тренутно налази у француском Ле Буржеу. Авион је почетком септембра офарбан, на трупу му је написана ознака “Републиц оф Сербиа”, остало је само да се среди ентеријер, па да министри више не морају да се злопате у “Фалцону”, за који су тврдили да је обичан летећи аутобус.

Није познато зашто Влада није обавестила јавност о куповини авиона. Једино логично објашњење упућује на намеру да се не открије позадина нове пословне комбинације Вучића. На Вучићево незадовољство и та информација је исцурела из Безбедносно-информативне службе.

С много више успеха БИА обрађује представнике власти. Служба вредно пази на све државне функционере, директоре јавних предузећа и локалне моћнике из Српске напредне странке. На Вучићев сто свакодневно стижу извештаји о политичким и приватним поступцима његових најближих сарадника. Вредни диктатор ужива у тркељању по том контејнеру. Све га занима. Од тога ко је издао грађевинску дозволу инвеститору Петру Панићу, до података о донатору сперме коју је, у Шведској, за вештачку оплодњу искористила Милица Ђурђић, девојка Ане Брнабић.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић на својој кожи је осетио последице рада Службе. Комичним изгледом и ставом, Вукосављевић је у Влади изазвао подсмех. То је и заслужио, али не због недостатка интелигенције, него карактера. Откад се појавио на политичкој и медијској сцени, држао је висок гард, пун сујете, коју је подржавало само велико ништа. С Драганом Ђиласом 2004. основао је недељник “Европа”, који је уређивао данас покојни Жељко Цвијановић. Медијски бизнис је пропао, баш као и маркетиншка агенција с којом је Вукосављевић водио катастрофалну кампању Зорана Дракулића, кандидата ДСС-а за градоначелника Београда. Иста судбина задесила је и његово лоби-удружење.

Неуспеси нису обесхрабрили Вукосављевића. Кад је Војислав Коштуница напустио ДСС, учинило му се да је то прилика коју може искористити за своју политичку промоцију. Кад је Коштуничина наследница Санда Рашковић-Ивић одбила да уђе у владајућу коалицију са СНС-ом, Вукосављевић се пребацио у табор Андреје Младеновића. Догурао је до министарске фотеље. Пажњу јавности привукао је својим нерадом. Нису га занимали скандали у култури, прогон неподобних медија и све остало што је везано за његов ресор. Заинтересован само за властите бенефиције, ниједну реч није изговорио о медијском мраку и монтираним суђењима новинарима. Да постоји, показао је тек пре неколико дана, кад се усудио да критикује Пинков ријалити “Задругу”. Док је трајала прва сезона тог ријалитија, као и оног на Телевизији Хепи, министар је ћутао као заливен. Простаклук у том програму приметио је тек кад је схватио да му је спремна шут-карта. С намером да се, пред цивилизованијим делом јавности, бар мало оправда за сарадњу с напредњачким примитивцима, одлучио је да критикује “Задругу”. Смета му телевизијски ријалити, у коме се безначајни ликови бију и воле, а пристао је да учествује у Вучићевом злочиначком ријалитију, који уништава народ и државу.

Добио је што је тражио. Жељко Митровић га је одмах оптужио да је добио “излив опере у мозак”, па се “прави глупљим него што јесте”.

– Министре, ви изговористе, у вашем журном и нервозном саопштавању како сте инквизитор вербалне и телесне порнографије, а пошто тих садржаја нема на Пинку, а и видим да коментаришете програме које нисте ни гледали, није ми преостало ништа друго већ да разумем да ви ноћу, а легенда каже и дању на послу, гледате неке друге плаћене и скрембловане адулт-филмове. То није никакав проблем, јер то понекад радимо сви, али то, господине министре, нису уметнички филмови, осим ако ви мислите да је познавање глумаца и глумица у тим филмовима значајно за човека који управља културом у једној земљи – навео је Митровић у отвореном писму министру “фасцинираном порно-индустријом”.

Вукосављевић редовно чита Магазин Таблоид, али без разумевања. Да је био пажљивији, на време би схватио колико су тачне информације о томе да је владар све министарске кабинете покрио камерама и прислушним уређајима. Овако, Вукосављевић се у то уверио тек кад га је Митровић офирао да на радном месту гледа порниће. Прекасно му је, постао је предмет спрдње и у Влади. Подршку је добио само од Александра Антића, који га теши причом да нема ништа лоше у томе што гледа еротске филмове с бабама, боље и то него с педерима.

Избор Вукосављевићеве интимне забаве је његова ствар. Но, оспоравањем програма који емитује Пинк, показао је да уопште не разуме у шта се уплео. Прави власник те телевизије није Митровић, него Вучић. Ко дирне у Пинк, дирнуо је у Вучића, а онда мора да страда. Зато су на Вукосављевића насрнули сви из власти, предвођени Аном Брнабић, Александром Вулином, Небојшом Стефановићем, па чак и Оливером Зекић, чланицом РЕМ-а, дугогодишњом Вучићевом миљеницом. Нападом на порно-министра доказали су лојалност вођи и медију преко кога он свакодневно шири шизофренију.

Вучић признаје да је изгубио све битке, али још води рат. У пропаст, са собом, повући ће многе чланове фамилије, кумове и сараднике из напредњачког картела. То ће бити најбоље што ће урадити за Србију.

Предраг Поповић, Таблоид