Шта је Вучићева пропаганда крила пуних десет година: пуна гробља, празна села и опљачкани грађани

Уочи наступајућег распада Вучићевог режима, слика онога што оставља иза себе постаје све јаснија. Више од две трећине грађана Србије налази се у дубоком сиромаштву, велики проценат њих дословно гладује, а његова „интересна група” још увек држи у поседу новац и имовину вредну десетине милијарди евра отетих из буџета, од европских донација и међународних кредита, које ће враћати следеће генерације овог народа, уколико га уопште буде било до краја века. Kако изгледа слика Србије након десет година Вучићевог свакодневног пропагандног терора о тома како је обећани рај близу? Хоће ли му Србија ускоро са каматом наплатити и пљачке и ширење мржње и хушкање на ратове и бесконачни низ лажи? Хоће ли понижени кренути у јуриш на Вучићеву разбојничку банду и ставити је у дугорочни „забран”.

Лука Митровић

Режим Александра Вучића потрошио је за десет година најмање око четири милијарди евра из државне касе за финансирање својих пропагандних активности. Мањи део тих средстава дошао је из „сиве зоне”, процентима од прања новца и сличним незаконитим „обртима”. Тај новац „поделили” су међу собом такозвани Јавни сервис (РТС) и сви други режимски (Вучићеви) медији, како електронски тако и штампани, разне ПР и маркетиншке агенције те групне и појединачне појаве познате под именом „аналитичари”.

Четири милијарде евра за десет година, дакле, 400 милиона ера годишње или нешто преко 33 милиона евра месечно, можда неупућенима звучи надреално, али ако је познато да само Радио телевизија Србије (РТС) троши месечно чак три милиона евра само на такозване „варијабиле”, онда није тешко замислити колико коштају сва друга задовољства разбојничке дружине у тој кући срама. А, колико тек у десет водећих режимских дневних, недељних и периодичних новина и магазина и мрежи локалних, такође режимских телевизија и билтена. А, неке рачунице говоре да је овде реч о можда и двоструко већој цифри од оне на почетку поменуте.

И, наравно, све то у сврху бестидних свакодневних лажи, бруталних превара и бацања прашине у очи милионима грађана Србије. Јер, лаж је била и остала најјаче оружје Вучићевог режима, чак и кад је била провидна, смешна и трагикомична.

А, истина, кад би је сви једном чули гласно, са ослобођених медија, више него страшна и трагична.

У реалном свету, ван хипнотичког дејства прескупе Вучићеве пропаганде, та горка истина изгледа овако…

Последњих десет година (истине радило се то и деценију раније, али никад овако мафијашки), одлазећи диктатор организовано је протерао из Србије све високо стручне кадрове из свих стратешких области, а на њихова места постављају подобне дилетанте,партијске кадрове.

Јавни тужиоци и судије у Вучићевој Србији, бавили су се организованим криминалом (многи од њих се и даље тиме баве), а негативном селекцијом се врши попуна тих дубоко криминализованих структура. Преко педесет милијарди долара отетих из џепова грађана, за десет година је на криминалан начин „пало” у руке Вучићевих кумова, пријатеља, фамилије и мреже његових криминалаца на власти и поред власти.

А, за тај период, тужне масе сиромашних драматично су се повећавале. Само у главном граду Београду, без свог крова над главом данас живи преко 40 одсто становника (више од пола милиона људи), док се једна криминална класа коју је створио Вучићев режим, шири у вилама, дворцима, гигантским дуплеx становима, вози аутомобиле чија вредност иде и преко 300 хиљада евра „по комаду”.

Истина коју је Вучићев режим покушао да сакрије, каже да у природно богатој Војводини захваљујући његовом режиму, данас нема шта да једе и где да спава преко 20 одсто становништва.

У Вучићевој Србији на једног учитеља разредне наставе има десет запослених полицајаца (истина, са такође малом платом).

Од свих европских држава Вучићева Србија најмање средстава издваја за науку и просвету, што је довело до тога да је последњих година ова држава сврстана међу три најнеписменија друштва у Европи.

Никада раније није Србија била овако девастирана, оборена на колена, исисана до последње капи, разорена, криминализована, распродата и колонизована. Никада из ње нису у овом броју, у овом саставу и на овај начин бежала њена највреднија деца, њене наде за будућност. – Раније су из света на сваку невољу у њу долазили добровољци да је несебично бране, спремни да све своје највредније (и живот) жртвују за њено име. Данас беже од режима који је присвојио право на родољубље и спрда се са тим осећањима на медијима који су задужени да понижавају Србију, вређају је и ругају јој се.

Укратко, Србија је данас земља без закона и институција, земља без функционалних државних органа и одговорне власти

За последњих десет година ове диктатуре, просечан век људи у Србији скраћен је за чак пет година, а здравствено стање сваког другог становника је такво да би та половина нације одмах могла да иде или на дугорочно лечење или у инвалидску пензију.

У Бору, који је данас потпуно колонизована територија кинеских рударских компанија, умире природа, расељавају преостале становника, потапају околна насеља трујући житеље половином свих хемијских елемената из Мендељејевог система. УМајданпеку, минирају, руше и кидају природне биљне и животињске врсте.

Из некада богатих и живих сеоских насеља у Србији, из чијих су здравих потекли неки најумнији људи, нема више ни људи ни птица, ни траве ни расада.

У апсолутном сиромаштву данас, 2023. године, живи око 500.000 људи, а на ивици сиромаштва (имају минимум за преживљавање на месечном нивоу) у току 2021. и 2022. године било је преко милион и по становника. У првих два месеца 2023. године, тај број драматично расте.

Из тога произилази да ће до краја ове године, више од једне трећине свих грађана Србије живети на ивици егзистенције, и неће може да планира живот ни три дана унапред.

Јер, већи део становништва, кад плати све државне глобе, на располагању за живот месечно има највише 15.000 динара.

Званична статистика грубо тврди да у најугроженије групе спадају млади који имају између 18 и 24 године, али и старији од 65 година. А, права истина каже да сиромаштво и безнађе у Србији осећа свако људско биће од 7 до 77 година.

У Србији живи преко милион и по пензионера, а од њих чак милион прима чек мањи од 30.000 динара, колико званично износи просечна пензија.

Минималну пензију прима чак 260.000 пензионера, а 2022. износила је око 11.000 динара за пољопривреднике и око 15.000 за остале осигуранике. А, поређења ради, минимална потрошачка корпа, у којој око половине трошкова одлази на храну, коштала је око 44.000 динара у априлу 2022. Данас, у првом кварталу 2023. године, прешла је 50.000 динара.

Чак 12 одсто пензионера у Србији умрло је чекајући да им Вучић „врати позајмљено”, тачније отети део пензија у име некакве економске реформе иза које се крила пљачка века.

Анализа Популационог фонда Уједињених нација (УНДП) из 2018., 2019. и 2020. године показивала је да у Србији око 150.000 људи старијих од 65 година не испуњава услове за примање пензије, због чега живе у сиромаштву или на ивици сиромаштва. Данас је тај број „попуњен” са нових десетак хиљада који до пензије не могу доћи јер не испуњавају услове. Јер, многи од њих су провели пола радног века и више, без могућности да се запосле на дужи период или ако су радили било је то без пријаве, на црно.

Нико од ове највеће групације угроженог становништва не може себи да обезбеди најосновније намирнице и лекове, а да при том не оштети кућни буџет за биолошко преживљавање.

Сви артикли су поскупели, неки и преко 100 одсто, већина прехрамбених производа произведених у Србији јефтинија је кад се нађе на тржиштима земаља региона, због вештачки одржаваног курса евра и због најопасније трговинске мафије у савременој Европи која хара под заштитом Александра Вучића.

Чак и бездушна државна статистика која „лакира стварност”, тврди да тек око осам одсто грађана може да релативно лако покрива месечне трошкове.

Од почетка сукоба у Украјини, цене у Србији су за годину дана повећане до нивоа који није могуће реално израчунати. Вучићев режим преко своје пропаганде тврди да је то између 14 и 20 процената. Реалност каже да су цене основних потреба у Србији у истом периоду повећане и до 90 одсто.

И да би било јасније колико је одлазећи диктатор згазио грађанина Србије, колико пута је уринирао на њега са свих телевизијских канала, колико пута му се насмејао у лице, треба подсетити само на један од његових „ванредних обраћања” у коме је тврдио да у Србији има „празан фрижидер” највише 0,1 или 0,2 одсто.

Ради веродостојности онога што је говорио ругајући се сиромашнима и гладнима, треба погледати само пар реченица из једног транскрипта критичног дела једног његовог ТВ „излагања” које је диктатор дао у алкохолисаном стању (а трезан касније и потврдио рекавши да у Србији нема сиромаштва):

“…Не можете више да причате људима приче: е празни су вам фрижидери! Сећате се оних шупљих, свих политичких прича… Прво, ником није празан фрижидер, или су за 0,1, 0,2 посто људима фрижидери празни. А ми се трудимо да једемо две травке са једном капљицом неког соса, пошто више нећемо ни да једемо месо, јер смо сви много дебели и пошто бацимо милионе тона хране. И код вас постоји осмех, али је ово чињеница. И најскупље су нам те две травке, које не разумем. Неки кажу рукола, неки кажу овако… То сад постало главно јело. Две травке овако вам ставе, укрсте у тањиру. Огроман тањир, две травке ставе и сад…”