Аранжман с Међународним монетарним фондом (ММФ) стална је тема још од формирања прве владе у којој је Српска напредна странка. Већ је две године како се о томе прича, али преговора и споразума нема на видику. За то време с представницима ММФ-а за преговорачким столом седела су два министра финансија – Млађан Динкић и Лазар Крстић. Да ли ће Душан Вујовић бити следећи? Видећемо ускоро.
Ипак, Вујовић је потврдио да Србија жели да ове године постигне споразум о трогодишњем зајму, а његова очекивања су да ће преговори битизавршени до краја септембра или почетка октобра. То би се, како је рекао, поклопило са тренутком када треба да буду потврђени ребаланс државног буџета за 2014. и буџет за 2015. Аранжман би, како је Вујовић изјавио, допринео остварењу циљева у вези са државним дугом и дефицитом буџета, а с аранжманом би се олакшало смањивање потрошње и ублажиле последице буџетске штедње.
Министар наводи да влада треба да направи укупну уштеду од око 1,4 милијарде евра током три године како би мањак у државној каси био сведен на око милијарду евра.
Иван Николић са Економског факултета у Београду каже да не може да прогнозира какав ће бити исход најављених преговора, али да по њему није толико важно да ли ћемо ми испунити услове које они траже, већ да се прекине тренд повећања минуса у државној каси.
– Био бих задовољан када бисмо успели да фискални дефицит смањујемо за по 0,5 процентних поена бруто домаћег производа годишње. Ми ћемо ове године имати већи минус у јавним финансијама него прошле године. Предстојећи ребаланс, који ће се радити у јесен, само ће то формализовати. То је крај економске године и само ће се потврдити да су нам приходи били мањи од планираних уз несмањене расходе – каже Николић.
По њему је потребно да се донесе реална фискална стратегија која ће за циљ имати смањење дефицита и заустављање узлазне путање јавног дуга. Ми ћемо, каже Николић, уз одговарајућу фискалну стратегију тек пред крај ове деценије стабилизовати удео јавног дуга у БДП-у.
На питање да ли ће влада испунити познати захтев ММФ-а, да се смање плате и пензије, Николић одговара да је против те мере и да не очекује да то влада и учини.
– Нема ниједног доказа да ће смањење пензија и плата уравнотежити буџет. Тиме би се направиле уштеде, али се дефицит не би смањио па чему онда такве мере. Морају се сагледати и негативни ефекти те мере, а то је да су расходи за ниже плате и пензије мањи, али су зато нижи и приходи по том основу у буџет. Мере се не могу посматрати изоловано. Тако смо очекивали већи приход од повећања ниже стопе ПДВ-а, а то не да се није остварило, већ имамо и номинални пад прихода од ПДВ-а. На другој страни постоји простор за преокрет и то у борби против сиве економије и у јавним предузећима – сматра Николић.
Он додаје да ако немамо привредног раста нема тих мера штедње које ће уравнотежити буџет и баш зато Душан Вујовић који је задужен и за финансије и за привреду има деликатну улогу.
Милојко Арсић са београдског Економског факултета каже да су сада можда изгледи да склопимо аранжман већи, јер нам је стање све горе па нам је зато ММФ потребнији.
– Нама ММФ треба да донесемо програм фискалне консолидације, као и да га спроведемо. Нама солидних програма ни до сада није недостајало, али је проблем било спровођење. У периоду 2009-2010. када смо имали аранжман с ММФ-ом имали смо једну од бољих фискалних политика у Европи и дефицит међу најнижим у Европи. Сада имамо највећи – каже Арсић додајући да смо у протеклом периоду водили политику која је далеко од оног што је за њих прихватљиво и да зато успеха није било.
Иначе, минус у државној каси прошле године је износио шест одсто БДП-а, а ове године повеликих 8,7 процената.
Крстић је пре неколико месеци навео да Србија тражи суму два пута већу од њене квоте у ММФ-у, односно око 1,5 милијарди долара. Ми остајемо при томе да тражимо аранжман из предострожности, а да паре не повлачимо, односно да кредит не тражимо. ММФ, иначе, паре не даје за буџет, већ за попуну девизних резерви.
– Ми тренутно немамо проблем с висином девизних резерви, али није искључено да се тај проблем испољи у наредне три године. Поготово зато што банке и предузећа више износе новац из земље него што га уносе. Једини генератор прилива девиза у земљу је држава, а питање је докле ће то тако моћи да траје – каже Арсић.
