Оставка Крамп-Каренбауерове на место лидера ЦДУ доводи у питање не само опстанак немачке владе, већ и судбину комплетног политичког наслеђа Ангеле Меркел

План наследства који је немачка канцеларка Ангела Меркел пажљиво покренула пре годину дана, пропао је у понедељак када је њена жељена замена, Анегрет Крам-Каренбауер, изненада објавила да ће поднети оставку на место лидера Хришћанско-демократске уније (ЦДУ). Једина преостала извесност у немачкој политици је та да се Меркелова неће кандидовати за реизбор. Све остало – датум следећих избора, платформе главних странака, сами кандидати – подведено је под општу збрку продужене владавине Меркелове као „хроме патке“ (енг. „lame duck“ – неформални израз који се односи на председника који се спрема да напусти свој положај и чије одлуке више немају снагу; прим. прев.). Ево кратког подсећања на то како је најмоћнија земља Европе доспела довде – и куда ће се даље кретати.

КО ЈЕ АНЕГРЕТ КРАМП-КАРЕНБАУЕР?

Крамп-Каренбауерова је током већег дела своје каријере била минорни играч у немачкој националној политици. То је још увек био случај и током избегличке кризе 2015. године, када је Меркелова на долазак стотина хиљада миграната са Блиског истока одговорила чувеном политиком привремено отворених врата. Та одлука Меркелове је отворила нове поделе по питању миграција у немачкој политици – као и унутар њене сопствене странке десног центра ЦДУ. До 2018. године канцеларка више није била у могућности да изађе на крај са поделама у странци, а Крамп-Каренбауерова је постала њено решење преко којег ће покушати да обезбеди стабилан силазак са политичке сцене и осигура своје политичко наслеђе.

Крамп-Каренбауерова је била премијерка мале западнонемачке савезне државе Сарланд када ју је Меркелова одабрала да буде заменик лидера странке у Берлину. То је Крамп-Каренбауеровој омогућило добру позицију да се мање од годину дана касније успешно кандидује за лидера странке (Меркелова ју је потом именовала за министарку одбране у кабинету који је саставила 2019. године). Крамп-Каренбауерова је члановима ЦДУ обећала да ће излечити страначке поделе без одбацивања широко популарне политичке агенде Ангела Меркел, балансирајући између идеологије и прагматизма на начин који би задовољио страначку базу без отуђивања немачких гласача. Чинило се да Меркелова и Крамп-Каренбауерова деле крајњи циљ: долазак АКК на канцеларску функцију.

ШТА ЈЕ ИЗАЗВАЛО ОСТАВКУ?

Оставком Крамп-Каренбауерове у понедељак дошло је до кулминације катастрофалне недеље. Протекле среде, у источнонемачкој савезној држави Тирингији, ЦДУ је прекршила послератни табу сарађујући са крајње десном Алтернативом за Немачку (АфД) како би се изабрао нови покрајински премијер. Одлуку да учествује у овом избору, који је изазвао огорчење широм земље, донео је покрајински огранак ЦДУ-а, и то у знак противљења Крамп-Каренбауеровој, која је била изричито против.

Непослушност се наставила у данима који су следили, јер је Крамп-Каренбауерова тражила нове изборе у држави, док су локални страначки лидери одбили да на то пристану. Суочена са свешћу о недостатку ауторитета да повлачи црвене линије унутар своје странке, није имала пуно избора осим да поднесе оставку. Остаће министарка одбране.

КАКО СЕ ДОШЛО ДОВДЕ?

Иако је њен крај дошао изненада, ауторитет Крамп-Каренбауерове је почео да опада од момента када је постала лидер странке. То је делом била последица њених погрешних потеза које је било могуће избећи. Више пута је морала да појашњава своје изјаве – било да је реч о правима трансродних особа или лажним вестима – које су у јавности тумачене запаљивијим него што јој је била намера. Такође, није успела да испуни обећања дата економски конзервативном крилу своје странке.

Међутим, што је још важније, она није успела да развије ефикасну стратегију за своју главну амбицију: стишавање подела око питања миграција у својој странци. А не може се рећи да се није трудила. Изнова и изнова је покушавала да посредује између конзервативних фракција и либералног крила странке. Ови напори остварили су супортан ефекат од намераваног, будући да крајњој десници и мултикултурним зеленима, судећи према анкетама, расте подршка – што ствара још дубље размирице унутар странке, посебно у источној Немачкој, где је бунт АфД-а претио да потисне ЦДУ са места водеће партије десног центра. И даље није јасно може ли било која стратегија успети тамо где Крамп-Каренбауерова није.

КО ЋЕ ВОДИТИ ЦДУ?

Крамп-Каренбауерова је имала неколико ривала унутар партијских редова који ће вероватно ускоро почети да се међусобно надмећу око питања ко ће је наследити. Најистакнутији је Фридрих Мерц, који се на прошлогодишњим унутарпартијским изборима позиционирао као конзервативнија алтернатива Крамп-Каренбауеровој, тесно изгубивши од ње у другом кругу. Тамо где је она обећала да ће посредовати између све непослушнијих фракција у странци и држави, Мерц је наговестио да ће једини пут ка напретку бити заузимање принципијелног става у питањима економске и културне полтитике, чак и по цену поларизације.

Кандидат од којег се највише очекује да заузме умерену позицију у ЦДУ је Армин Лашет, премијер Северне Рајне-Вестфалије, најнасељеније немачке савезне државе. Тридесетдеветогодишњи Јенс Шпан, министар здравља у кабинету Меркелове, најмлађи је од водећих кандидата и могао би понудити поруку о неопходности смене генерација која има потенцијал да се покаже као привлачна. Иако популаран међу конзервативцима, он се у широј јавности истакао и као један од најкомпетентнијих и најенергичнијих министара у влади која није била нарочито успешна.

У сваком случају, ЦДУ ће вероватно морати још дуго да чека – страначка конференција за избор новог лидера се можда неће одржати све до децембра.

ПОСЛЕДИЦЕ ЗА МЕРКЕЛОВУ

На најосновнијем нивоу, оставка Крамп-Каренбауерове може убрзати одлазак Меркелове са власти. Недостатак ауторитета од којег је патила Крамп-Каренбауерова делимично је био одраз објективне реалности да она није имала контролу над политиком владе. Ниједан наследник вероватно неће желети да буде у сличној позицији. (Сваки покушај да се Меркелова свргне пре времена би готово сигурно изазвао колапс владајуће коалиције са социјалдемократима, што би изазвало превремене изборе).

Ипак, у ширем смислу, неуспех Крамп-Каренбауерове вероватно ће поново покренути питање оцене наслеђа Ангеле Меркел. Нико не може довести у питање у основне чињенице необичног вођења немачке политике од стране Меркелове. Али све већи број Немаца поставља питање зашто се њени лични успеси више не рефлектују (ако икада и јесу) на институције којима је управљала, почевши од њене сопствене странке.

Крамп-Каренбауерова се кандидовала за лидера странке обећавајући тактичке промене у одговору на мењајуће околности у земљи. Мерц је, међутим, окривио целокупну теорију лидерства Меркелове: канцеларкина стратегија избегавања сукоба и контроверзи у питањима која се крећу од јавне потрошње до културних промена, тврди Мерц, пригушила је политичку енергију, која су се на крају поново појавила у форми реакционарне крајње десничарске Алтернативе за Немачку.