Почетак преговора власти и опозиције означио је крај једне фазе грађанске побуне против диктатуре Александра Вучића. Састанак на Факултету политичких наука показао је право стање ствари у Србији, са свим траги-комичним детаљима. На иницијативу Фонда за отворено друштво организован је затворени дијалог. Под финансијским покровитељством Џорџа и Александера Сороша и политичким патронатом Метјуа Палмера представници власти и опозиције су принуђени да седну за исти сто и одиграју представу која има само један циљ – да се учврсти владавина Александра Вучића. Али, на власти у Вашингтону је администрација председника Доналда Трампа, која нема смисла за ове марифетлуке.
Иако су као основне теме серије најављених дебата истакнути изборни услови, финансирање кампања, приступ медијима и сређивање бирачког списка, свима је јасно да се све своди на расправу о бојкоту избора. Ако би опозиција бојкотовала следеће изборе, Вучићева власт би изгубила легитимитет. Међутим, онда би Метју Палмер и Џорџ Сорош бојкотовали опозицију.
Да би се одржала равнотежа страха, сви су пристали на одређене уступке и жртве. Вучић се, привидно, одрекао става да ни са ким неће преговарати ни по коју цену, а лидери опозиције су преузели ризик да остану без подршке доброг дела огорчених гласача.
Kакав ће бити резултат дијалога може да се претпостави по свему што се дешавало на првом састанку. Све је спорно, од организатора, учесника, избора тема и односа према јавности.
Улогу посредника преузели су Фонд за отворено друштво, Црта и Цесид, који имају искуства у праћењу изборних процеса, али не само као невладине организације, него и као интересна и пословна друштва.
Српску напредну странку репрезентовали су најекстремнији кадрови. Режимску делегацију је предводио шеф полиције Небојша Стефановић. С његове десне стране налазио се Владимир Орлић, скупштински букач задужен за ширење мржње и вербалног насиља. У дијалогу је учествовао и Владимир Ђукановић, који је позивао напредњачке батинашке одреде да туку протестанте, а предводио је фашистичку хајку на Маринику Тепић. С њима, таквима, разговарали су Драган Ђилас, Зоран Лутовац, Мирослав Алексић и представници Двери, Покрета слободних грађана и још неколико опозиционих странака. Уз јагњетину, пицу и тирамису, дискутовали су о изборним условима.
Сви су свесно пристали на замену теза. Напредњаци су тврдили да су изборни услови коректни, у складу са законима који се нису променили од 2011. године. Kао израз добре воље, понудили су парламентарну дискусију о изборним правилима и помоћ у обуци бирачких одбора.
Ретко им се дешава, али напредњаци су заиста у праву кад кажу да Србија има коректно уређене изборне прописе. Сетом закона регулисана је изборна процедура којом је осигурана равномерна заступљеност у медијима, начин уређења бирачког списка, тајност гласања и контрола изборног процеса.
Такође, одређени закони као кривично дело третирају куповину гласова, физичко насиље, говор мржње и злоупотреба службеног положаја у кампањи. Ако би нешто требало да се мења, то су козметички детаљи који не утичу на суштину. А, суштину избегавају представници власти, једнако као и опозиције.
– Не знам какве изборне услове тражимо – недавно је рекао Сергеј Трифуновић, председник Покрета слободних грађана.
Сви су му се смејали, иако знају да у постојећим изборним правилима нема шта да се мења. Проблем није у изборним условима, него у томе што се не примењују. Закони постоје, али власт их крши. То је суштина коју опозиција игнорише.
Опозициони лидери у медијским наступима паметно истичу да власт краде изборе пре и током кампање, а на бирачким местима само се врши егзекуција. Међутим, исти опозиционари пристају да седе за столом с лоповима из власти и модераторима из невладиних организација, па да сатима расправљају о општим местима, пажљиво избегавајући да укажу на суштину. У ту замку су упали и опозиционари који одбијају учешће у преговорима с режимом.
– Имамо четири захтева: да се среде бирачки спискови, ослободе медији, да се обезбеде камере које ће снимати бирачке кутије и бројање гласова, као и да се након избора обезбеди увид у комплетан бирачки материјал. Нема преговора о тим захтевима – каже Бранка Стаменковић, председница покрета Доста је било.
Тако дефинисани услови имају смисла као да се од власти тражи да сва бирачка места буду окречена у, рецимо, наранџасто. Напредњачка злочиначка машинерија гласове краде подмићивањем и претњама, притисцима и отвореним насиљем над појединцима и њиховим породицама. Од тога не може да се заштити монтирањем камера над бирачким кутијама.
– Са мафијом нема преговора, осим можда око услова предаје – паметно тврди социолог Јово Бакић.
На тој тези, али у оквиру политичке коректности, која је прихватљива за конкретну употребу, формулисан је предлог да опозиција од власти захтева усвајање неке врсте специјалног закона, којим би се казнили сви који су кршили изборну процедуру на последњим парламентарним, локалним и председничким изборима. Доказа има у огромним количинама.
Дубравка Филиповски, Србољуб Филиповић и још неки напредњаци снимили су гласачки листић на који су ставили своју личну карту, да докажу за кога су гласали. На интернету и данас стоји снимак телефонског разговора у коме је Миливоје Доловић комшијама обећавао разне услуге ако пређу у СНС и гласају за ту странку.
Драгана Станков је признала како је из касе вршачког јавног предузећа “Инвест стан” плаћала аутобусе за превоз активиста Српске напредне странке. Такође, детаљно је описала како је из централе СНС-а добила четири милиона динара и нашла сто особа, које су извршиле преварну радњу и уплатиле по 40.000 динара донација странци. То прање пара, озбиљно кривично дело, које примењују скоро сви одбори СНС-а, јавно је оправдавао и Александар Вучић.
Постоје снимци на којима се види како напредњачки активисти, на дан избора, из аутомобила грађанима исплаћују новац. Објављени су и снимци црних џипова без таблица из којих излазе набилдовани тетовирани хулигани с бејзбол палицама и пребијају грађане. Има на хиљаду примера фалсификованих потписа на записницима.
У кратком времену и без много муке могао би да се направи списак таквих примера кршења изборне процедуре, који би ретроактивно били санкционисани одговарајућим лекс специјалисом.
У хитном поступку била би утврђена одговорност појединаца који су вршили спорне радње, а лекс специјалис би омогућио привремену суспензију њихових грађанских права, као што је бављење јавним пословима.
У одвојеним процесима редовни судови водили би поступке по кривичним пријавама. Без обзира на број таквих случајева, остварио би се жељени ефекат. Kад би Филиповски остала без посланичког мандата и могућности да се запосли у некој државној институцији или јавном предузећу, то би превентивно деловало на њене колеге, саучеснике у досадашњем кршењу закона. Исто тако, Доловић би завршио у затвору, а не у фотељи председника општине Лучани. Сви са списка напредњачког прања пара, остали би без права да бирају и да буду бирани.
Поред тога, лекс специјалис би ограничио слободу кретања у време изборне кампање Петру Панићу, Зорану Милојевићу Зељи и осталим напредњачким батинашима за које је утврђено да су претили грађанима у Зајечару, Сомбору, Мионици и другим местима. Такве мере данас се, супротно свим законима, примењују над нормалним грађанима. У време Вучићевих посета Нишу, полиција спречава кретање пензионисаног наставника Славољуба Благојевића. +
У Апатину полиција, такође приликом посета председника државе, врши притисак на Бранислава Милојичића и Жељка Рајчевића, осниваче Удружења грађана “Без страха”. Ако власт може да то ради, може и опозиција да захтева да се вођама батинашких хорди спречи приступ гласачким местима.
Kажњавања свих напредњака, за које постоје докази да су кршили изборну процедуру, једина је тема за дијалог опозиције и власти. Само под тим условом, кад се изврши лустрација и покрену кривични поступци, могло би да се разговара о учешћу на изборима. Све остало представља политикантску фарсу од које корист имају само Вучић, Сорош и Палмер. Уосталом, Вучић је већ политички профитирао. Први услов опозиције био је почетак дијалога о изборним условима. Пошто није истакнут захтев за конкретним решењем, Вучић може да се пред домаћом јавношћу и западним дипломатама похвали како је пристао на дијалог, а то што из њега није произашло ништа ново, то није његов проблем.
Под притиском странаца, опозициони лидери пристају да учествују у дијалогу који би требало да их приволи да се одрекну бојкота избора. Борис Тадић отворено тврди да му сви амбасадори с којима се среће понављају ту тезу – само не бојкот. ж
Вучићевим вашингтонским и бриселским менторима стало је до тога да му обезбеде опстанак на власти док не испуни преузету обавезу да потпише споразум с албанским властима, којим би Kосову било омогућено учлањење у Уједињене нације и друге међународне организације. Ако би се то десило, ако би опозиција одустала од заштите интереса грађана и борбе против режима, СНС би добила још четири године власти, а Вучић би могао да рачуна на још један председнички мандат, што значи да ће се следећа прилика за ослобођење Србије појавити тек 2027. године. До тада, судећи по устаљеним трендовима, од државе и народа неће остати ништа. Државна имовина прећи ће у власништво браће Вучић, кумова и најближих сарадника.
Опслуживаће их армија примитивних ботова, а више од пола милиона младих и образованих побећи ће у иностранство. Јавни дуг ће се подићи за још десетак милијарди евра, а отплаћиваће их будуће генерације миграната, које ће, на њихову невољу, овде да населе Сорош и Вучић.
Опасности, која прети продужетком боравка напредњачког картела на власти, свесни су сви нормални грађани. Додатни разлог за бригу дао је пристанак опозиције да учествује у фингираном дијалогу, што су многи схватили као доказ да се после конфронтације прешло на кохабитацију, после које остаје само да се озваничи колаборација. Тог утиска је свестан и Драган Ђилас, председник Странке слободе и правде.
– Разумем разочарење и огорчење једног дела јавности што смо пристали да учествујемо на овом округлом столу. На нама је да докажемо да никад нећемо одустати од онога што смо потписали у Споразуму са народом. Ја вам то гарантујем – рекао је Ђилас.
У име учесника протеста “Један од пет милиона”, Стручна група је констатовала да не постоје услови за слободне и фер изборе због блокиране јавне комуникације и неравноправности у изброном процесу. Због тога је предложено шест кључних затева. Првим се од Александра Вучића тражи да не злоупотребљава функцију председника и да не учествује у изборној кампањи. Под тачком 2. захтева се оставка министра културе и информисања Владана Вукосављевића због политичке одговорност за пад слободе медија, кашњења са усвајањем медијске стратегије и занемаривања својих надлежности у надзору рада медија у јавном интересу. Даље, захтева се смена чланова Регулаторног тела за електронске медије, промена информативног програма РТС-а и РТВ, активније деловање свих државних тела задужених за надзор изборног поступка и улоге медија у изборима.
тим захтевима се на првом састанку на ФПН-у није разговарало. Састанак је, на предлог организатора, био затворен, без присуства медија, тобоже да би учесници међусобно комуницирали уместо да шаљу поруке бирачима, Из штурих објашњења која су дали режимски и опозициони учесници у дијалогу тешко је разабрати о чему су уопште причали, али сигурно нико није поменуо ни прву тачку са листе захтева.
Напросто, нема шансе да Вучић одустане од вођења напредњачке кампање. Његов лик и име СНС користи на свим нивоима. И у Kрњачи, на изборима за Савет месне заједнице, локални напредњаци Деки Kоњ и Мома Лопов, кандидују се на листи која у називу има Вучићево име. С обзиром да је Вучић своје политичко деловање прилагодио Хитлеровој девизи “један народ, једна држава, једна партија, један вођа”, јасно је да се никад неће одрећи учешћа у кампањи свог картела.
Дистанцирањем од странке, пао би у исту клопку као Томислав Николић, а њему то не може да се деси.
Такође, нико озбиљан не може да очекује да ће Вучић пристати на смену Вукосављевића, Оливере Зекић и осталих чланова РЕМ-а. Нису му битни они, него принцип да не попушта. Није дозволио ни да се води истрага против Братислава Гашића и Златибора Лончара због смртоносног случаја “хеликоптер”, као што не да ни Зорана Бабића, чијим аутомобилом је недавно на рампи код Дољевца убијена мајка четворо деце.
Све то знају и лидери Савеза за Србију, зато им је олакшано учешће у дијалогу. Знају да власт неће прихватити никакве уступке, да су преговори унапред осуђени на пропаст, али на њима морају да статирају како не би наљутили утицајне стране дипломате.
– Нема преговора о захтевима с протеста. Ако не буду испуњени, бојкотоваћемо изборе – тврди Ђилас.
– Нема ценкања! Неће бити ситних калкулација и шибицарења. Или ће избори бити слободни и поштени или идемо сви сложно у бојкот – тврди Лутовац.
Вук Јеремић, председник Народне странке, такође сматра да је бојкот најбољи пут за обарање Српске напредне странке с власти. Он очекује да се на том путу опозиција суочи с великим притиском међународног фактора да изађе на изборе, али, под оваквим условима, то би само продужило век режиму.
– У случају бојкота, успех за опозицију био би да обори одзив на изборе испод 50 одсто од уписаних у бирачки списак. Идеално би било испод 45 одсто. Наш циљ је да променимо систем. До тога не може да дође без промене режима, а први корак ка томе је његова делегитимизација. То морамо да постигнемо у реалном року, јер ће у супротном из Србије отићи превише људи да бисмо у овом веку могли да опстанемо као држава и народ. Са напредњачким режимом нема договора како да буде мање убилачки настројен према свему нормалном, зато СНС мора да оде с власти – рекао је Јеремић.
У опозицији постоје и скептици који не верују у успех бојкота. Неки од њих тврде да Демократска странка и Демократска странка Србије ништа нису добиле бојкотом избора 1997. године, а има и оних који истичу да до промена не може доћи на улици или другим видовима притисака, јер је и режим Слободана Милошевића пао тек кад је ухваћен у крађи резултата избора, па су грађани имали конкретан повод за протесте.
У томе, делимично, има истине. Милошевић је два пута ухваћен у крађи. Оба пута му је одговорено протестима, који су завршени његовим поразом.
Вучић је досад четири пута брутално кришио изборну процесуду, па би и то требало да буде довољан повод да му се не допусти да злочин понови пети пут. На опозицији је да то објасни гласачима и увери их у исправност одлуке да примени бојкот као врсту политичке акције, а не повлачења из борбе за промене.
Kад га је већ тражила, опозиција мора да пристане на дијалог с режимом. И Зоран Ђинђић је пристајао чак и на тајне преговоре, прво с Милошевићем у јеку протеста 1996/97, а затим, пред 5. октобар 2000. са Милорадом Улемеком Легијом. Оба пута је добио што је тражио.
Данас, у битно другачијијим околностима, лидери Савеза за Србију не могу да очекују да диктатор добровољно попусти и пристане на демократизацију друштва. Напротив, мораће да га на то принуде.
Истовремено, мораће да стране факторе увере да Вучић нема легитимитет, али и да ураде оно најважније, да заштите интересе грађана и омогуће промену власти пре него што буде касно.
Предраг Поповић, Таблоид
