Чешки премијер Андреј Бабиш изјавио је да ће Холандија и Шведска постати земље са већински муслиманским становништвом у наредним деценијама. Исто је рекао и за Белгију пре три године. Ипак, прогнозе које неодољиво подсећају на сценарио исламизације Европе нису реалне. Оне су само политички изговор за источноевропско неприхватање миграната.
Како је Бабиш проценио, муслимани ће бити већина становништва у Холандији до 2044, у Белгији до 2050, a у Шведској до 2065. године. Његове прогнозе наишле су на оштре критике, а у прилог им не иду ни подаци.
Исламизација Европе — политика, а не реалност
Иако је ислам тренутно друга религија по броју верника у Холандији и Шведској, исповеда је тек пет, односно осам одсто становника тих земаља. У Белгији ту религију исповеда између четири и 7,6 одсто становништва.
Према подацима „Јуростата“ (Eurostat), од 1. јануара 2020. године, држављани земаља које нису чланице, а који живе на простору ЕУ, чине само 5,1 одсто укупног становништва Уније. Њих је 23 милиона од укупно 447,3 милиона становника. Током 2019. године, у Шведској је забележено укупно 115.805 имиграција, у Белгији 150.006, a у Холандији 215.756.
Статистика холандских власти показује да је у периоду између 2010. и 2017. године у ту земљу ушло више од 62.000 људи сиријског порекла. За Шведску и Белгију не постоје званичне статистике засноване на етничкој припадности.
Уредник часописа „Демографија“ и ванредни професор Географског факултета у Београду Александар Кнежевић за Спутњик оцењује да Бабишеве тврдње нису реалне, већ политичке, јер западне земље број имиграната усклађују према потребама националних тржишта рада и строго воде рачуна о томе колико миграната долази и одлази с њихових територија.
„То су озбиљни проблеми о којима се расправља у парламенту. То није препуштено појединцу или неком хиру. Миграцијама се баве у контексту радне снаге, у функцији обављања оних послова које тамошње домицилно становништво не жели да обавља одавно. Зато примају толико људи који долазе из трећих земаља. Ако осете да то код њих мења равнотежу и да постаје опасно по друштво, они ће направити низ корака којима ће то или смањити или решити на неки други начин“, појашњава Кнежевић.
Професор Економског факултета у Београду, који се бави тржиштем рада и миграцијама, Михаил Арандаренко слаже се да је Бабишева изјава политичка:
„Без обзира на то што усељеници кроз друге генерације имају веће стопе рађања, њихове стопе временом такође почну да опадају. Успораваће се тај, условно речено, принос. То је више маркетиншка изјава, да би се оправдало то што источноевропске земље не желе да прихватају мигранте.“
Говорећи о целом свету, Арандаренко истиче да је проценат људи који живе у земљама у којима нису рођени само 3,4 одсто.
„Мислим да Швајцарска има много имиграната, можда до трећине. Евентуално и Луксембург. Сви остали имају доста мање. Шведска је близу, али сигурно има испод 20 одсто“, предочава Арандаренко.
Проблем интеграције имиграната
Кнежевић напомиње да су имигранти који немају држављанство неке од западних земаља стално у неизвесности да ли ће бити враћени у своју земљу и указује на проблем интеграције миграната у западним државама:
„Они имају националне стратегије за интеграцију миграната. Међутим, у реалности се велики број њих никада није интегрисао. Они живе паралелне животе тамо и зато спорадично долази до проблема. То је тежак и дуготрајан процес и више је карактеристичан за високообразовано становништво. Ниже образовано становништво тамо одлази да би остало у социокултурним обрасцима које је донело из своје земље и то важи за све имигранте. То је универзално правило, а да ће их бројчано бити више, то је чиста заблуда.“
Бабиш је, иначе, дугогодишњи заговорник ограничене имиграције. Током миграционе кризе 2015. године, Чешка је одбила да прихвати мигрантске квоте предложене на нивоу ЕУ. Муслиманско становништво данас чини мање од једног процента укупне популације Чешке, што значи да је та земља међу онима са најмање муслимана у Европи.
Стефан Ђурић, Спутник
