Пре десетак дана штампа је објавила вест која можда није преживела ни онај један загаранотвани дан: “Ципрас пукао на изборима у Грчкој: Опозициона Нова демократија прогласила историјску победу, Сириза признала пораз”.

Па шта – рећиће се – ако је вест прошла незапажено? Имамо ми својих проблема, шта нас брига што је у Грчкој Нова демократија заменила Сиризу на власти?

Није тако. Пре четири и по године, када је Сириза фуриозно освојила власт у Грчкој, то је била главна тема српске политичке аналитике, без обзира на све наше мигрене. Памет се разливала на све стране, а егзалтација је повремено добијала оргазмичне манифестације. Чак ни “Пешчаник” није могао одолети зову грчке сирене. У низу наслова издвајамо један симпатичан: “Kако су Ципрас и Сириза надиграли Меркел и Еврократе”. Да, баш тако! Ни мање ни више него Ципрас изшевио ЕУ.

Ципрас и Сириза беху златни пресек српског политичког генија. Када ће “Србиза”, питаху се политикуси? Почело је лицитирање за српског Ципраса, ко би то могао бити?

Дакако, одмах је иступио оштроумни Војислав Шешељ, чије геополитичке анализе ваља читати са особитом позорношћу:

” Победа Сириза најозбиљнији ударац Европској Унији

Kад погледате и Српску радикалну странку, могао би човек рећи да у програму имамо доста левичарских елемената, јер се боримо за социјалну правду, а пошто смо национална и националистичка политичка партија, називају нас десничарском, али ми, заправо, не подлежемо таквим поделама. Ми смо странка националистичка, странка која се бори за социјалну правду и која се бори против глобализма и ту смо на подударној линији са Сиризом, са странком, пре свега, грчких патриота, који желе добро свом народу и који се супротстављају глобализму, хегемонији и доминацији водећих сила Европске уније у својој земљи.

Ми знамо каква је ситуација и у Румунији и да ће тамо народно незадовољство да буде све јаче изражено и желимо да се тај процес убрза, како би се Грчка, Србија, Бугарска и Румунија одрекле чланства у Европској унији, садашњег или будућег, и како би се оријентисале на интеграцију са Русијом.

Сириза је већ отворено ставила до знања да жели максималну сарадњу са Русијом. Убеђен сам да је Сириза странка српских пријатеља. Она се и до сада тако понашала у европским институцијама, поготово у Савету Европе и у парламенту Европске уније.”

Не мора нам Шешељ објашњавати да је његова идеологија национал-социјалистичка. По дефиницији, оваква идеолошка позиција даје му право на неограничено лупетање. Шешељево лупетање би се могло поднети као природно стање сарајевског оратора, да се није нашло на истој фреквецији са медоречивим Ђорђем Вукадиновићем:

“Вучић, криза и Сириза

…Зато је победа Сиризе у Грчкој изазвала праву пометњу у српским владајућим круговима јер је угрозила мантру о „безалтернативности“ из Брисела зацртаног економског и политичког пута. А аналогије са грчком ситуацијом, укључујући и лицитирање са кандидатима за „српску Сиризу“ и „српског Ципраса“, напросто се нису могле избећи… Ма колико то понекад могло бити болно, избор се мора направити. Или безалтернативни пут у ЕУ, или борба за какав-такав суверенитет на Kосову. Или Самарас, ММФ и приватизације, или Сириза ренационализација и ресуверенизација. Или Ципрас или Ангела Меркел. Избор је наш. Или можда није?”

Пословично опрезни Ђоле-Вуна се изгледа жестоко гризао за језик да нам отворено не поручи “Избор мене за српског Ципраса је ваш!”

Или /цитат са једног ‘панела’/: “…На питање да ли, у случају да Сириза доведе до напретка Грчке, постоји бојазан да се промене правила игре која у ЕУ важе последњих шест-седам година, Ђорђе Вукадиновић је рекао да је то за некога бојазан, а за некога нада. По његовом мишљењу, симболички значај победе Сиризе далеко превазилази конкретан политички значај који та победа има за Грчку….”

Ако је Ђорђе Вукадиновић био уљудно уздржан, Богдана Кољевић, “српски политички филозоф” и, бар номинално, члан уредништва НСПМ, како и приличи њеној титули успела да у тексту “СИРИЗА И ПОЧЕТАK „НОВЕ ЕВРОПЕ” сажме сву српску левичарску брљивост у густу сплачину. Цитираћемо само једну њену китицу:

“…Kада је у ноћи изузетне изборне победе – чији су резултати превазишли сва истраживања јавног мњења – лидер Сиризе Алексис Ципрас саопштио да су Грци одлучили да напишу историју и узму судбину у сопствене руке било је то далеко више од „обичног“ тријумфалног поклича.

Јер, управо супротно од анализа тзв. „експерата“ – који већ данима инсистирају да су представници нове грчке владе „политички аматери“ – Ципрас врло добро зна и шта је политика и колики је улог борбе у коју се упустио.Ово важи у троструком смислу.

Прво, промена је суштинска јер је на власт дошао дословно човек из народа, тј. после дуго времена на челу једне европске државе налази се неко ко није припадник политичке класе, политичке олигархије коју чине носиоци неолиберализма и неоколонијализма….”

Јесте Богдана баш докторски упрскала, али Бошко Обрадовић је истом приликом показао да политичари од заната увек могу за класу боље. Елем, наречени лидер Старешинства Двери се најпре обрушио са крајњим презрењем на “жуте”, а нарочито Бојана Пајтића, и СНС “који су врхунац досовске политике”, затим је објаснио да Двери као права српска десничарска партија размишља исто као и Сириза, да би поентирао:

“…Разумљиво је зашто се Вучић јежи од овог програма – зато што добро зна (а по сопственом признању то му показују и истраживања јавног мњења у које само он има увид) да Србиза, као својеврсна Српска Сириза, несумњиво долази на власт у Србији након следећих републичких избора. Због једног простог разлога: неолиберални економски модел је мртав и води нас у комплетан банкрот, и на његово место мора доћи економски патриотизам. Још више се од овога плаше странци, који ће сада „дизати из мртвихˮ и Пајтића, и Тадића, и Живковића, и Чеду Јовановића, и измишљати бројне друге нове преваре на српској политичкој сцени – само да засене долазак патриотске алтернативе. Али то је немогућа мисија – Србиза незаустављиво долази….”

Бошко Обрадовић се уз помоћ неолибералних амбасада и проклетих “жутих” само годину дана касније батргао за проклетих 0,10% гласова да би прешао цензус. Овог пролећа је био ударна песница Бојана Пајтића.

Међутим, први пик за српског Ципраса је био, веровали или не, Борко Стефановић. О тој појави писале су и заупокојене “е-новине”:

“… Једна од најсмешнијих тужних појава на домаћој политичкој сцени где даске не значе ништа, свакако је Борислав Стефановић, код лепшег пола познатији као Борко, некад Тадићев мали од кужине који је помислио да је право време да се вине у политичке висине и ратосиља се општеприхваћеног утиска обичне политичке “стрине”. У остварењу тог заумног наума Стефановић се определио да, на све муке, још зеза кризу, најављући оно чега не може бити – некакву српску “Сиризу”

“Зато је у току велико престројавање, опипавање пулса и програмско и идеолошко профилисање нове политичке групације или коалиције која ће покушати да буде нека врста српске ‘Сиризе’, али проевропски профилисана”, пише новинчина погана.

А докле сеже новинарство у изведби дотираног листа, говори и ова реченица из мозга који као да притиска циста: “Јер, истраживања неколико западних агенција за испитивање јавног мњења, показала су, наводно, да Стефановић има најмање негативних поена међу виђенијим опозиционим играчима, па је то један од његових адута”.

Подразувема се да је ову новинарску фрљоку, на маљаве груди уштоповао Вукадиновић Ђоку, играч у тупом шпицу који се од левичарског узбуђења зацрвенео и у лицу: “У Србији постоји потреба за снагом која би била пандан Сиризи. Свакако да Србија жуди за алтернативом неолибералној мантри. Идеја Сиризе може бити примамљива и за опозициона окупљања али сама власт за то прави простор. И разне спољне силе вуку политичке конце, али Запад никад овде не би правио аутентичну Сиризу, која се не би појавила ни у Грчкој да су се они питали”, подлегао је семантичком шоку модро-црвени Ђоку.

Борко је, наиме, наговестио да би у неком политичком фронту, налик Сиризи, волео да у блатњавом рову види Србијанку Турајлић, Весну Пешић, Сашу Јанковића, Слободана БИРН Георгијева, Јову Бакића…”

Сириза се као мехур од сапунице распукла пре 100 дана своје владавине. Јавно су показали да су политички аматери типа Бели Прелетачевић, који су народу понудили типичну левичарску популистичку мачку у џаку*. Од грлатог европског десперадоса, Ципрас се претворио у послушно бриселско ђаче.

“…Треба ли се онда чудити српским демократама што би и они да скину кајмак? Хајде да признамо: Сириза је јасно показала пут којим се долази до парламентарне већине, ко би томе одолео!

И сад, да се тамо цела ствар није урушила за сто дана, па да се не чудимо. Али овако, после тоталног фијаска грчке преговарачке стратегије, најава потпредседника ДС-а да прави исти такав програм (повећаћемо плате и пензије, удружићемо се са земљама западног Балкана ради мораторијума на исплату спољног дуга) стварно звучи – надреално.

…Варуфакис /који за себе каже да је “либертијански марксиста”, бори се за социјализам и саветник је једне капиталистичке компаније/, додуше, признаје да Грчка тиме не решава ниједан од многобројних проблема, па их онда редом наводи. То су, дакле: „срамна спрега тајкуна и политичара, скандалозне процедуре јавних набавки, клијентелизам, трајно урушени медији, прекомерно дарежљиве банке, слаба пореска администрација и деградирано и плашљиво судство”. Варуфакис даље каже да ће све то излечити „јака светлост демократске транспарентности”, што у преводу значи – нико…”

Дакле, срамни фијаско левичарске Сиризе је кључан за нас, јер би нас требао привести памети. Све оно што се у нас провлачи од Шешеља до Борка па до владајуће СНС је тако типично левичарско. Сладуњаво за масе али тим поквареније и похлепније.

Међутим, како имамо задовољство видети, сви наши “србизаисти” су и данас у савршеном поретку, спремни да нас воде у ону праву, једино истинску, светлу левичарску будућност. Шешељ, Вукадиновић, Кољевићка, Обрадовић, Стефановић… све до револуционарног Јова Бакића. Сви су ту, само Сириза, којом су покривали своје колективно јеномисленије, пропала. Немају они зато рачуна да помињу њезин фијаско, будућу да би признали да је спао и тај јадни смоквин лист који је прикривао левичарску јаловост.

….

* Програм Сиризе у 40 тачака говори да желе повисити порезе, избацити приватни сектор из здравства, вратити минималну цијену рада која је постојала прије кризе, те повући грчку војску из свих НАТО мисија. Дословно, ништа, ни једну тачку свог програма нису реализовали. Односно, само су дозволили истополне бракове.

1. Ревизија јавног дуга и поновни преговори о каматама и суспензија исплате док привреда не оживи и док се не врати запосленост.
2. Захтевати од Европске уније да промени улогу Европске централне банке, тако да она финансира државе и програме јавних улагања.
3. Повисити порез на приход на 75% за све приходе изнад 500.000 евра.
4. Промена изборног закона и увођење пропорционалног система.
5. Повишење пореза на велике компаније до нивоа који је европски просек.
6. Усвајање пореза на финансијске трансакције и посебног пореза на луксузна добра.
7. Забрана спекулативних финансијских дериватива.
8. Укидање финансијских привилегија (Грчке православне, прим. прев.) Цркве и бродоградилишне индустрије.
9. Борба против тајних мера банака и бега капитала у иностранство.
10. Драстични резови војних трошкова.
11. Повисивање минималне плате до нивоа од пре резова, 750 евра месечно.
12. Kоришћење зграда владе, банака и Цркве за бескућнике.
13. Отварање мензи у јавним школама за давање бесплатног доручка и ручка деци.
14. Бесплатно здравство за незапослене, бескућнике и оне са ниским платама.
15. Субвенисање до 30% отплата хипотека за сиромашне породице које не могу да испрате рате.
16. Повећање издатака за незапослене. Повећање социјалне заштите за породице са једним родитељем, старије особе, особе са инвалидитетом и породице без прихода.
17. Фискалне редукције за добра од примарне неопходности.
18. Национализација банака.
19. Национализација бивших јавних (услужних и комуналних) предузећа у стратешким секторима за раст земље (железнице, аеро-транспорт, пошта, водовод). 20. Преферирање обновљивих извора енергије и заштита животне средине.
21. Једнаке плате за мушкарце и за жене.
22. Ограничавање прекаријата и подршка уговорима на неодређено.
23. Проширење заштите рада и плата радника који раде пола радног времена.
24. Обнова колективних уговора.
25. Повећање инспекција рада и захтева за предузећа која дају понуде за јавне уговоре.
26. Уставне реформе које гарантују раздвајање цркве и државе и заштиту права на образовање, здравство и животну средину.
27. Референдуми о уговорима и другим споразумима са Европом.
28. Укидање привилегија парламентарним представницима. Уклањање посебне судске заштите за министре и дозвола судовима да процесуирају чланове владе.
29. Демилитаризација Обалске страже и против-побуњеничких специјалних јединица. Забрана полицији да носи маске и ватрено оружје током демонстрација. Промена у обуци полиције тако да се подвуче социјална тематика попут имиграције, дрога и друштвених чинилаца.
30. Гарантовање људских права у центрима за задржавање имиграната.
31. Олакшавање поновног сједињавање имигрантских породица.
32. Укидање казни за конзумирање дрога, у корист борбе против шверца дроге. Повећање финансирања центара за одвикавање.
33. Регулисање права на приговор савести у законима о регрутацији.
34. Повећање финансирања јавног здравства до просечног европског нивоа. (Европско покривање је 6% БДП-а, у Грчкој је 3%)
35. Укидање плаћања здравствених услуга од стране грађана.
36. Национализација приватних болница. Укидање приватног учешћа у националном здравственом систему.
37. Повлачење грчких војника из Авганистана и са Балкана. Да нема грчких војника ван наших сопствених граница.
38. Укидање војне сарадње са Израелом. Подршка стварању палестинске државе унутар граница из 1967. године.
39. Преговори о стабилном споразуму са Турском.
40. Затварање свих страних база у Грчкој и иступање из НАТО.