Шта спаја Макрона и Вучића?

Председник Француске Емануел Макрон морао је да одложи раније најављену посету Београду у децембру, због немира у Француској. Иако су француски медији ову посету најављивали као потврду оснаживања пријатељства Париза и Београда, јасно је да се ради о чистој пропаганди режимских медија. Тврдње о француско-српском пријатељству су део романтичарско-идеолошког погледа везаног за Први светски рат. Он је заснован на уважавању које су француски војници имали према српској армији и заједничкој борби на Солунском фронту. Ипак ствари су се од тада много промениле и не постоји никаква основа да се француско-српски односи данас гледају кроз призму Првог светског рата. То је потврдио и сам председник Француске када је на прослави поводом стогодишњице од завршетка Првог светског рата сместио председника Србије у магарећу клупу, док је такозваног председника самопроглашеног Косова ставио међу најважније званице.

Многи Срби су били зачуђени и незадовољни таквим поступком, али то је управо због тога што су индоктринирани идејама о некаквом француско-српском пријатељству, које су заступљене у нашој јавности. Морам да истакнем да у Француској заиста постоји часних и поштених људи који уважавају Србију као што је Жак Огар или велики хуманитарац Арно Гујон, али они нису представници званичне Француске, већ су и сами изложени неприликама у Француској, због става који имају о Србији и Србима. Бивши командант француских снага КФОР-а на КиМ је из моралних разлога прекинуо своју службу у француској војски јер се дубоко није слагао са политиком која потпуно преокреће улоге жртве и тероросте. Своје искуство је описао у књизи „Европа је умрла у Приштини“. Арно Гујон је више пута био мета напада француских медија али и неких из Србије, због свог хуманитарног рада на Косову и Метохији.

Међутим не ради се само о сукобу званичне француске политике која подржава косовску независност и оних који се рађе држе истине по сваку цену, ради се о сукобу много ширег опсега.

Наиме званична Француска је имала велику и (са српског становишта) срамну улогу у свим сукобима на простору бивше Југославије, а посебно у Босни и Херцеговини. Француска обавештајна служба је дубоко умешана у многе специјалне операције које су организоване на том подручју и због којих до дана данашњег Срби трпе озбиљне увреде и клевете. Француска је имала значајног учешћа на релацији Клинтон-Изетбеговић где се јасно сврстала на страну против Срба. Међутим да не буде забуне, не треба да сматрамо да смо ми посебно и специјално оштећени, јер Француска је исту, ако не и гору улогу имала и у Либији, Сирији и на другим местима, где је логистички и материјално помагала побуњенике и терористе. У том смислу Француска није стриктно заузела анти-српски став из неких посебних разлога које има против Срба, већ због тога што је пратила америчку спољну политику. Такав правац се јасно може пратити од Босне преко Косова затим Либије и Сирије.

Фото: Вучић и Макрон

Није толико страшно што је Емануел Макрон понизио Вучића стављајући га у магарећу клупу на обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата, јер председник Србије реално и нема углед на међународном нивоу. Страшно је што је понизио Србију која је у Првом светском рату поднела највећу жртву од свих земаља по проценту погинулих у рату.

Међутим то неће спречити Вучића да Емануелу Макрону приреди величанствен дочек у Београду, како сам истиче. Потврђено је да ће Макрон овог пута доћи у Београд  15. и 16. јула, иако му је земља и даље у ванредном стању. Додуше званично није, јер је оно после две године укинуто у октобру 2017. године али сем формалности ништа друго се није променило. Ево само кратког прегледа шта се дешавало претходних пар дана у Паризу. У петак 12. јула је велика група од неколико стотина миграната из Африке заузела Пантеон у ком су сахрањени француски краљеви и захтевала је да добију право да остану у Француској, односно да сви нелегални имигранти добију документа и боравак у Француској. Претходне суботе 13. јула је одржанан протест „жутих прслука“ 35. недељу за редом. Полиција је по обичија употребила силу против демонстраната. На дан обележавања пада Бастиље 14. јула, Макрон је организовао војну параду у Паризу. Док је он сав важан парадирао у војном џипу, могле су да се чују пароле „одлази Макроне“, звиждање и негодовање, а демонстранти су након тога почели да дижу барикаде на Јелисејским пољима. Поново је дошло до конфликта између полиције и оних који су негодовали.

Александар Вучић је засигурно већ припремио активисте из аутобуса (и сендвиче), који ће одушевљено пљескати француском председнику у Београду испред споменика Француско-српском пријатељству, што ће се у многоме разликовати од дочека на које је Макрон навикао у Француској. Истом оном споменику који је за време бомбардовања 1999. био украшен црном траком, у симболичком смислу исказивајући смрт српско-француског пријатељства.

Александар Вучић ће још једном понизити Србију, као што ју је понизио и седењем у магарећој клупи, али то њему не представља ни најмањи проблем уколико може да заради неки ситни политички поен на тој представи. Вучић ће Макронову посету представити као веома значајан корак ка зближавању Србије и Француске (иако то нема везе са реалношћу) и искористиће је за промовисање свог непостојећег угледа. Са друге стране, Макрон ће исто тако посету Србији искористити за пројектовање своје важности на међународној сцени, иако он сам нема подршку ни 10% гласача у Француској сада. Ситуација у Француској је више него озбиљна и она је измакла контроли. Пре свега финансијско-социјални систем није више у стању одрживости а нарастајуће незадовољство грађана не дозвољава да оно буде реформисано и стављено у оквире реалних могућности. Још већи проблем је безбедност земље која није у стању да се избори са терористичким претњама, неинтегрисаним мигрантима из колонијалног периода и неконтролисаним новопридошлим мигрантима. Потпуно игнорисање грађана Француске од стране владајућих политичких елита доводи до још већег конфликта у друштву. Због тога, владајућа политичка елита у Француској није само опасна на међународној сцени у вези са њеном улогом у интервенцијама и ратовима, већ и за сопствене грађане. Континуирани протести у Француској неће нестати сами од себе и очигледно је да Француску тек чекају бурна времена.

Фото: Скуп у Паризу поводом стоте годишњице завршетка Првог светског рата

Оно што сигурно спаја Макрона и Вучића је представа сопствене величине и жеља за влашћу. Међутим и у једном и у другом случају она се држи на танким ногама, посебно у светлу смене политичких елита на међународном нивоу. Не постоји превише основа за оптимизам да ће и један и други успети да опстану игнорисањем већине својих грађана као ни то да ће имати капацитета да реше проблеме који се усложњавају, а за које су и сами одговорни. Једноставно њихово време пролази. Још једна чињеница која их спаја је да и један и други срамоте државе које представљају. Ако говоримо о Макрону довољно је да кажемо да су фотографије које су се појавиле са његовог путовања на Сен-Мартен, на друштвеним мрежама означене као сексуално узнемиравајуће.

Због тога иако не можемо да говоримо о српско-француском пријатељству, јер оно реално не постоји, можемо да говоримо о разумевању оног дела српског и француског народа који разуме кроз какву срамоту и понижење пролази због амбиција једног или другог председника.

И на крају иако Александар Вучић стално говори свим његовим пријатељима од Шредера преко Блера, Бајдена и Столтенберга, да Србија не може да заборави али мора да опрости 1999. годину морам да истакнем да Србија не сме ни да заборави ни да опрости већ да се избори за то да се утврди правда као и одговорност. Време свакако ради за нас, само је потребно да будемо доследни.

Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

15. Јул 2019.