Шта спаја порнозвезду Чичолину и србомрсца Бернар-Анриja Левија? Па Вучићево Министарство “културе”

Шта спаја Чичолину – прву звезду порно-филмова у историји демократије и Бернар-Анрија Левија – француског филозофа и писца?

Политички ангажман који повремено поприма чак и обрисе политичке порнографије, статус европских медијских звезда и Београд.

Тачније, београдски фестивал дугометражног документарног филма Белдокс који у овом свом десетом јубиларном издању, како је најављено, угошћује и ове две необичне фигуре.

Чичолину, што је алијас Илоне Ане Шталер – Мађарице митолошке сексуалности, 1956. избегле у Италију у којој је остварила завидну порно-глумачку, певачку и политичку каријеру, кажу чак и шпијунску. И Левија, контроверзног Француза јеврејског порекла рођеног у Алжиру, за чије се име везује чврсто заузимање страна и гласноговорништво у готово сваком рату и кључним кризним жариштима у најновијој светској историји, укључујући и онај у Босни када је Алију Изетбеговића сматрао „босанским Де Голом, борцем за космополитизам и слободу“ и овај сада, у Сирији, када се још у самом почетку позиционирао као нека врста пи-ара антиасадовских снага, парадирајући са њиховим представницима и на фестивалу у Кану.

И Чичолина и Леви не долазе у Београд тек тако. И једно и друго на 10. Белдоксу представљају своје документарне филмове. Чичолина као јунакиња италијанско-француског документарца Алесандра Мелацинија који у наслову уз њено уметничко име садржи и наставак „кума од скандала“ (ЦК „Влада Дивљан“, 12. маја у 21 сат). Леви као редитељ дневничког документарца „Пешмерга“ (ДКЦ, 10. маја у 17 сати), у којем је забележио себе у свиленим кошуљама и своје путовање дуж хиљаду километара границе која раздваја ирачки Курдистан од трупа Исиса и борбе курдских ратника пешмерги против џихадистичког фундаментализма. И Чичолина и Леви имаће после филмских пројекција и разговоре са публиком. Чичолина у друштву редитеља Мелацинија, а Леви у друштву нашег редитеља Горана Марковића којем је својевремено помогао да сними документарни филм „Србија, године нулте“ (био је представљен у Венецији 2000).

Мелацинијев филм „Чичолина, кума од скандала“ и духовито и иронично, али и истраживачки темељно, расветљава феномен једне необичне и веома комплексне жене која је у потпуности искористила свој статус како би у сваком послу којим се бавила била и остала прва. Било у својој уметности и јавним наступима на ивици вулгарности, било у раду у италијанском парламенту у који је својевремено изабрана за члана симболишући једну еру у политичком животу ове земље, било у градњи свог уметничког лика који је користећи секс у сваком животном сегменту од своје сексуалне фигуре направила и име и бренд.

Међу занимљивијим гостима 10. Белдокса је још једна политичка фигура – бивши председник Републике Хрватске Иво Јосиповић у чије се композиторске вредности београдска публика могла уверити синоћ у Дворани Културног центра на премијери документарног филма Ирене Шкорић „Нежељена баштина“. У овом филму у којем Шкорићева темељно истражује туробну, заправо трагичну судбину антифашистичких споменика у Хрватској, подигнутих од 1945. до 1990, а посвећених народноослободилачкој борби и жртвама фашизма, Иво Јосиповић је и један од саговорника, али и композитор музике за филм. Филм Ирене Шкорић у којем учествује чак 30 саговорника није само потресно сведочанство о рушењу и девастацији антифашистичких споменика током деведесетих година у Хрватској (око три хиљаде уништених или оштећених), већ и прича о друштву које корача уназад и о вредностима које су се опасно урушиле…

Међу 89 филмова (из 40 земаља и у 13 програмских целина), колико их је на менију овогодишњег Белдокса до 15. маја, јесте и немачко-аустријски филм „Атос – укус неба“ Петера Бардела и Андреаса Мартина синоћ виђен у КЦ „Влада Дивљан“. Аутори филма фино и стрпљиво, а синематички издашно, урањају у свет једне од преосталих европских тајни, у свет грчке планине и полуострва Атос где бивствује манастирска република у којој је приступ женама строго забрањен. Место ходочашћа, посвећења богу и трагања за пуним смислом живота. Предели у којима се живи у складу са природом и њеним ћудима и лепотом. Вешто укомпоновавши неколико заплета Барделе и Мартин уводе гледаоце у манастирски свет и живот пун свакодневне борбе, позивајући их на размишљање о кључним животним стварима. О правим искуствима свакога животног тренутка и о доживљавању других и опхођењу према другима са поштовањем…

Десети Белдокс уз међународни нуди и такмичарски и ревијални програм домаћих документарних филмова, као и мини-ретроспективу ангажованих документараца Горана Марковића међу којима су „Коме је бог створио браду“ (1972), „Полудели људи“ (1997) и „Неважни јунаци“ (1999).

Аутор: Дубравка Лакић, ПОлитика.рс