Борба која се шири светом биће: ко ће кога одсећи од будућности и који део светског становништва ће у ту будућност доспети. Наш задатак сада није да градимо будућност, него да уђемо у њу.
Дипломатски сукоб Русије и Запада око гаранција безбедности представља колач са много кора. Реч је о изградњи нових правила игре у условима када САД више нису апсолутни хегемон, када се Европа налази у расулу… Довољно је погледати људе који су дошли на власт у Немачкој! У поређењу са њима Меркелова је просто – гигантеса! Иако, у поређењу са Колом, Шредером изгледа као Пигмеј… Погледајте и Макрона… То јест, Европа се, заправо, распада. Нејасно ко ће овакву Европу окупити. Али свето место никад није пусто. Морају се успоставити нека нова правила. И руско руководство је врло добро осетило овај тренутак, када се може говорити не само о проблемима безбедности. Иако је безбедност веома важна, посебно у условима када у Европи нема намесника САД за Европу, нема гаулајтера. Ето, Меркелова је била амерички намесник, са Макроном нису успели. И у овој ситуацији, наравно, потребна су нова правила. Логика је једноставна. Децо, распадате се, распадате! И код нас је ситуација врло сложена. Но, ми смо навикли да стегнемо каиш. А код вас ће то бити врло, врло проблематично, Зато, хајде да договоримо нека правила.
Пише: Андреј Фурсов
Ствар је у следећем: епоха стабилности се завршава. И та постсовјетска епоха – 30 година после рушења Совјетског Савеза – била је инерциона. Ми смо живели по инерцији епохе која је претходила паду Совјетског Савеза. Још пре неколико година сам рекао да се постсовјетска епоха у свету, не само у бившем СССР-у, завршава и почињу нове игре. Свет ступа у период, који споља, подвлачим, споља… јер све историјске аналогије имају површан карактер; но, споља та ситуација подсећа на такозвани „дуги XVI век”. „Дуги XVI век” је период између 1453. године, завршетка Стогодишњег рата, рушења Константинопоља и 1648. године – Вестфалског мира, када су одређена нова правила за наредних неколико стотина година. Иако је после Вестфалског мира дошао Бечки мир, затим Версајски мир, затим Јалтски… Малтски није успео. Новинари су, пошто је Горбачов у Ватикану и на Малти предао соцлагер и Совјетски Савез, рекли: „Ево, наступа Малтски мир уместо Јалтског…” Но Малтски мир, испоставило се, није био мир, није био поредак већ хаос. И ту се период инерције завршио. Ми ступамо у потпуно нови свет. У њему ће се играти по новим правилима. Традиционална дипломатија заиста одлази у прошлост. Може бити да ће се некада успоставити стабилан свет, биће свега… Све ће се вратити у неко стабилно стање. Али, мислим, неће скоро. Ако не дође до глобалне катастрофе, цео XXI век ће се трести.
Последњи пир света који одлази
Ствар је у томе што је капитализам, као систем, своје одрадио. При томе, као економски систем, одрадио је своје још почетком ХХ века. Лењин и Кауцки су били апсолутно у праву. И обратите пажњу, током целог ХХ века војно-политичка динамика доминира над економском. То јест, Први светски рат уништава индустријски потенцијал неколико држава, и двадесетих и тридесетих година покретач економије је била обновљена индустрија Немачке и Совјетског Савеза. Други светски рат уништава потенцијал Немачке, Италије, Јапана и Совјетског Савеза. И до средине шездесетих година текао је бурни светски развој – обновљена је индустрија ових земаља. Узгред, од 1945-1975 произведено је производа и услуга колико од 1801-1950. То је заиста било – тридесет година, Французи су их назвали Три славне деценије (Les Trente Glorieuses), тридесет срећних година… Био је то последњи пир одлазећег света, који је направио врло лошу психолошку шалу и са нама и са западним људима. Они су мислили да је то социјализовани капитализам… Но, прво, обнављање светске економије после рата, друго, постојање Совјетског Савеза које је натерало буржује да деле (профит) са вишим слојевима радничке класе и средњим слојем… И, због тога је одлучено – да је то прави капитализам. Но, прави капитализам је оно што је било сто година пре овога и оно што се десило после рушења Совјетског Савеза.
Ново уређење: Био-еко-техно фашизам
Дакле, чим је постало јасно да су капитал и капитализам своје одрадили, појавила се потреба за другачијим уређењем. Шта је било потребно отети људима да би се поново покренула историја? Феудализам је одузимање од човека… отимање земље. Капитализам је отимање опредмећеног рада, то јест створених фактора производње. Земља и опредмећени рад представљају вештачке факторе производње. То је одрађено. Значи, потребно је отети људе као фактор производње, друштвено понашање, њихове потребе, то јест, духовну сферу. И ето новог капиталистичког уређења које се формира и које је изграђено на отуђењу човека, његовог социјалног понашања, информација, образовања… Марксисти би рекли да су то социјални и духовни фактори производње. А то значи да је њихово одузимање могуће само ако се јако пооштре мере социјалне контроле. И неважно је како ће та контрола бити појачана. Да ли тако што ће људе ставити под медицински надзор, или тако што ће их натерати да плате климатски порез и смање потребе. Овде су могуће потпуно различите варијанте. Но, на Западу људи стихијски осећају да их утерују у концлогор. И долази до отпора.
Пре неколико година употребио сам термин „био-еко-техно фашизам”. БЕТ фашизам. При чему термин фашизам овде не употребљавам у строгом смислу те речи. Зато што је он, строго говорећи, постојао у Италији у доба Мусолинија. У Трећем Рајху је било нешто горе од фашизма – национал-социјализам. Али на метафоричком плану фашизам је нешто најгоре. Горе од свега што је било у историји. Но, ствар је у томе што фашисти ХХ века нису имали техничка и биолошка средства која сада поседује западна врхушка. Зато када говоримо о био-еко-техно фашизму мислим на оно што сада покушавају да реализују западне врхушке. Нисам уверен да ће у томе успети… Но, то што покушавају да реализују много је горе од фашизма. Просто, ми немамо другу реч, осим фашизам, за страшну друштвену реалност. Али, то што они покушавају да учине је значајно горе. И људи на Западу су осетили и почели да се противе.
И шта још утиче на оптимизам? Део западне елите, при томе, врло утицајне, такође не жели стварање таквог уређење, зато што ће се они наћи, у најбољем случају, у другоразредној улози, а то им се не свиђа. Зато, мислим, да ће се Запад сада трести, да ће доћи до врло, врло озбиљне борбе. И овде није лоше играти на противречности (међу њима) као што је двадесетих година Стаљин играо на противречности између условно говорећи Рокфелера и, такође, условно говорећи, Ротшилда. Но, за то су потребне две ствари. Потребна је воља да се одигра а не да се гради њихово уређење, не треба јурити карту за „Титаник”. „Титаник” ће потонути. И друго: потребно је знање: где ударити, где пуцати да би, по снајперском принципу, добили – једним метком, два леша. То јест, потребно је бити спреман за врло, врло оштру борбу.
Стаљинов план у случају пораза СССР-а
У принципу, већ сам неколико пута говорио да се једна од противречности данашњег режима у Русији састоји у томе што је он започео деведесетих као најпрозападнији у руској историји. Али позиција Запада, који је навикао још од времена Јељцина да му се непрестано чине уступци, довела је до тога да су људи, који су некада желели да ступе и у НАТО, почетком ХХI века заузели чврсту антизападну позицију. Запад их је сатерао у ћошак и сада већ, да тако кажемо, нема повратка, то јест све се десило како је Кисинџер рекао. Кисинџер је, када је почео да се шири конфликт у Сирији, рекао „да ми, наравно, можемо победити Русију у Сирији, али тада ћемо изгубити све што смо добили у самој Русији”. Тако се и десило! И то још једном показује да са стратешким размишљањем данашње западне елите нешто није у реду, довољно је само погледати те људе. Али то је за нас велики плус. Исто као што су све те самоуверене жене постале министри одбране НАТО земаља. То је јако добро! Још би им требало додати трансџендере, сву ту масу, то ће просто бити квалитет! То је оно што је потребно.
Постоји информација… када је Стаљин схватио да је уништивши Хитлера избио оружје из руку онима који су изазвали Други светски рат, тада је, да тако кажем, схватио да ће се Совјетски Савез наћи пред лицем уједињеног Запада. И Стаљин је последње године живота, постоји таква информација, размишљао шта да ради ако Совјетски Савез претрпи пораз или чак престане да постоји? И на папир је набацао неке мисли, направио записе, који су после десет година доспели до Шељепина, секретара ЦК КПСС за армију и безбедност. Онда је Шељепин почео да разрађује некакав програм деловања против Запада, ако Совјетски Савез претрпи пораз. Када је пребег Голицин, побегао на Запад, објавио је Шељепинов програм. И на Западу се он тако и зове „Шељепинов програм”, иако су на њему радили, природно, различити људи. Суштина овог програма је: како учинити да Запад падне, чак и у случају ако је претходно пао Совјетски Савез. Но, може бити, да се и овај програм остварује. Али, пре свега, овај програм за рушење Запада и претварање у пост-Запад користе они који су заинтересовани за уништење Запада.
Претварање друштва у концлогор захтева уништење хришћанства. Римски папа као жрец полупаганског култа
Ево, погледајте… Претварање друштва у концлогор захтева, на пример, уништење хришћанства. Чиме се баве ултраглобалистичке елите: оне гуше хришћанство. У неким земљама уз помоћ ислама, у другима уз помоћ сатанизма. Чињеница да се Ватикан нашао на страни ултраглобализма ништа не мења. Ствар је у томе што су још средином ХIХ века озбиљни мислиоци писали да се римски папа претворио у врховног жреца полупаганског култа. И заиста, Ватикан занима само једно – власт. Зато факт да папа са Ватиканом учествује у комитету, Савету за инклузивни капитализам, који суштински укида капитализам, без обзира на то што је „за капитализам”. Ово је такође важна карика. Уопште, мислим да ће у догледно време, у наредних 25-30 година доћи до фантастичних промена у свету. И потребно је да за њих будемо спремни, и да их искористимо за наше националне интересе.
Игра без правила или „блажен је онај ко је посетио овај свет у његовим судбоносним тренуцима”
Очекују нас потреси не само 2022. године. Бжежински је рекао да нас чекају потреси… пред смрт је то рекао, да нас чекају „до 2026” године. Он је био велики оптимиста. Ја мислим да ми улазимо, уопште, у период нестабилности. И потребно је да се навикнемо да у њему живимо. То се односи и на обичне људе. Зато што периоди нестабилности, на жалост, рађају велики број „граничних личности” са психичким поремећајима. И ја то већ видим у свакодневном животу. Турбуленција долази на такав ниво… Што се тиче освајања власти од стране вештачког интелекта, то су, по мом мишљењу, страшне приче за малу децу. Зато што програм вештачком интелекту дају људи. И овде се присећам романа Станислава Лема „Едем” у коме се говори о некој планети на којој, као, постоји вештачка интелигенција. Но, заправо, иза те вештачке интелигенције стоје конкретни људи, о чијем постојању становништво планете ништа не зна. Они мисле да њима управља вештачка интелигенција. Али иза ње стоје жреци. Зато, у суштини, ово су нео-жреци. Што се тиче климатског оружја, то није страшна прича, већ реалност.
Шта је то турбуленција, шта су то уопште „мрачни векови историје”? То је игра без правила, док се нова правила не изграде. Али нова правила се формирају онда када се појави нови хегемон. Но, тај нови хегемон, у долазећим вековима, се не назире. САД ће изгубити своје позиције. Кина ће нови хегемон бити, у најбољем случају, у свом делу Азије. И даље, свет ће бити такав какав јесте. При томе, у њему ће постојати много играча. Мене изненађује када неки аналитичари анализирајући светску ситуацију, анализирају односе између Велике Британије, САД, Русије, Кине. Међудржавни односи су данас трећи, нижи ниво светског система. Први ниво је ниво затворених наднационалних група светског споразумевања и управљања. Не мислим на бесмислице као што је Билдербершки клуб, већ структуре типа Круг, Век, Клуб острва. Следећи ниво су транснационалне корпорације. И, на крају, трећи ниво су, реално, државе. То јест, добијамо троугао, затворене наднационалне групе, транснационалне корпорације и државе. При томе треба узети у обзир, да аутономну улогу, иако повезане са тим троуглом, играју и специјалне службе и организације криминалаца. И шта добијамо… то није велики тенис, то је сквош – не знаш како ће лоптица одскочити од зида. Но, са друге стране, можемо се на два начина односити према кризним епохама: један је кинески: „Живи у епохи промена!” То јест, то су лоше жеље; и можемо се односити тјутчевски: „Блажен је онај ко је посетио овај свет у његовим судбоносним тренуцима.” Ако су „судбоносни тренуци” дошли, не треба се крити, не треба се бојати – касно је и бесмислено. Треба изучавати овај свет, користити га као што сурфер користи талас. И треба покушати осетити задовољство због победе.
Подељеност светске елите
Знам да је у историји Европе релативно мирних периода било свега неколико. Римска империја отприлике од 80-тих година наше ере до Марка Аурелија. То је негде око деведесет година… Даље, Европа од 1814-1914; од Наполеонових ратова, иако је наравно, и тада било ратова… И, најзад, период од 1945-1975 или 1985. То су били релативно мирни периоди. Погледајте остатак историје – непрестана турбуленција. Совјетска поколења која су одрасла, родила се у Совјетском Савезу, одрасла су у епохи у којој су САД и СССР уравнотежавали један другог. И, чинило се да је будућност прелепа, „прелепа даљино – не буди сурова према мени”, како се певало у песми. Али, она, будућност, показала се и неочекивана и сурова. Тако да се треба навикавати. Светска елита није јединствена, није једна целина. Она није нека светска влада која притиска дугмиће. То су разне монархистичке, финансијско-аристократске групе, које постоје у савременом свету. Савршено је јасно да постоји група ултраглобалиста, чији је представник Шваб, који је написао ону своју књигу и објаснио шта ће бити. Безусловно, у светској елити постоје регионалне различитости које се корене… но, у врло далекој историји. На пример, ово о чему ћу сада говорити није основна унутрашња противречност светске елите, али и она има своје место. Реч је о противречностима између породица које се протежу од Меровинга и Каролинга и које трају пет стотина година. И управо кроз призму ових догађаја треба посматрати, на пример, смрт принцезе Дајане. Но, понављам, то није главно. Главно је ко ће кога одсећи од будућности. Ко ће коме одсећи будућност. Зато што је у капиталистичкој епохи, посебно у њеној индустријској фази, било много места под сунцем. Сада је места под сунцем остало значајно мање. И један део елите мора да одсече онај други. Године 2012. Кристијан Лагард је у Токију рекла: „сав ‚млади‘ новац треба растурити”. То јест „млади” новац треба да нестане. Али поред противречности између „старог” и „младог” новца, постоји и противречност између различитих група ове елите. И, у принципу, већ сам писао више пута, да постоје ултраглобалисти: то је свет без држава, то је свет мегакорпорација, огромних, као што је била Источно-индијска компанија. И постоје глобалисти: државе су сачуване али под контролом ММФ-а, Светске банке. Значи, биће мало држава, мало средњег слоја. У светски концлогор воде, природно, ултраглобалисти.
Формира се нови свет у коме фактори производње нису материјални
Заиста се формира свет у коме одлучујући фактори производње неће бити опредмећени, материјални, већ социјални и духовни. Али комбинације, у којима ће постојати однос између виших и нижих…управо између виших и нижих јер средњег слоја неће бити, зависиће од оштре социјалне борбе. Рецимо, из феудализма је било три излаза: енглески, француски и немачки. Мислим да ће из капитализма такође бити неколико варијанти излаза. И неколико зона у којима ће се живот суштински разликовати. Осим тога, постојаће читав низ територијалних целина које ће имати, de facto, наддржавни карактер. То су огромни мегаполиси у којима живи 40, 50, 60 милиона људи. И они ће бити држава у држави. У сваком случају, мислим да ће доћи до територијалне сегрегације елите, која ће живети у еколошки чистим зонама, живеће дуже…
Године 2018. на конференцији у Институту Санта Фе, коју је организовала НСА, од четири варијанте жељене будућности, 25% учесника је изабрало варијанту која се зове „антрополошки прелаз”. То јест, определили су се за друштво у којем се виши и нижи слојеви разликују међусобно као биолошке врсте. Једни живе 120-140 година, хране се правим месом, а не месом од скакаваца и црва које се сада рекламира или месом које… носи име Грете Тунберг. Узгред, веома су добро Кинези поставили Грету Тунберг на место које јој припада, мени се веома допало. Она је у једном од својих наступа вриштала да Кинези морају да престану да једу бамбусовим штапићима и уништавају шуме. На то су Кинези одговорили: „Бамбус је трава. А ти иди у школу и учи. А ако желиш да спасиш дрвеће престани да у тоалету користиш тоалет папир. Користи нешто друго, на пример, као муслимани – камен или глину”. Мени се то веома свидело.
Битка за будућност
Тако, мислим да ће се борба која се шири светом, бити борба: ко ће кога одсећи од будућности и који део светског становништва ће у ту будућност доспети. Чини ми се да је у два макрорегиона савременог света будућност већ наступила. Тешко да ће се тамо нешто изменити. Мислим на Кину са њеним системом социјалног рејтинга. При томе је неважно да ли ће се она поделити на Север и Југ, или ће остати целовита. Но, тамо се систем, електронски систем, концлогор, органски повезао са традиционалним кинеским системом контроле. То је изузетно организована варијанта. Мислим да такву варијанту Кореанци неће успети да уведу, јер је реч о другом народу. Могуће да ће Јапанци успети. То је урањање у футуроархаику уз ослањање на савремене технологије. Ако неко каже да у Африци постоји држава… Но, врло је чудно Конго или Чад назвати државом. То је такав пад у архаику, при чему он може бити природан, а може и вештачки, рецимо оно што су Американци и Европљани учинили са Либијом. Но, и даље имамо седам макрорегиона у којима се води борба за будућност. Мене одушевљава како су Европљани, који су уопште такви… социјално дресирани, пружили отпор, нисам очекивао такав степен противљења мерама ограничења. Стотине хиљада је изашло на улице… И то ме радује. У Русији је отпор носио спокојан, саботерски карактер, у складу са нашим традиционалним принципом. И тај отпор говори да су људи интуитивно схватили да их негде утерују… у нешто веома, веома страшно. И то њихово разумевање изазива оптимизам.
Свет је пред избором. Потребна је нова наука о друштву.
Свет се не преокреће. Свет се налази у тачки избора. Постоји један термин – „бифуркација”. Рекао бих да се налазимо у тачки „полифуркације”. Имамо неколико варијанти развоја. Знате, понекад историчари кажу да историја не познаје конјуктив. То су лоши историчари који не знају конјуктив, јер у историју увек постоји избор. Реч је о томе да постоји субјект, вољни субјект, неколико њих, и они се боре између себе. Ако заиста историја не зна за коњуктив, она би имала потпуно детерминистички и мистички карактер. То јест, иде како иде. Ми се налазимо у тачки полифуркације. И управо зато нам је потребна данас нова наука о друштву. Стара наука, која се формирала средином XIX века одлази у прошлост. Зашто? Она је одражавала реалност буржоаског друштва. На пример, економска теорија – то је економска сфера, тржиште. Политикологија – то је политика, социологија – грађанско друштво. Но, погледајте, ове ствари су на Западу готово нестале, а ван Запада, у некој Индији или муслиманском свету, никада није ни било грађанског друштва. То јест, ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија, економска наука. То је, испоставило се, као осмех Чеширског мачка (Чеширска мачка је један од популарнијих ликова из романа Алиса у земљи чуда, Луиса Керола, објављеног 1865. године. Прим.прев. ), мачка више нема а осмех је остао. Потребно је створити принципијелно нову науку у савременом свету, и, између осталог, ко први ту науку створи имаће веће шансе да освоји ХХI век. То није једини и није довољан, али је неопходан – услов. Ту науку треба стварати. За то су потребни огромни институти, потребне су мотивисане групе људи који су спремни за нову врсту рата, хибридни рат.
„Не побеђује се бројем, већ умећем”
Знате, не размишљам о будућности која ће наступити кроз 10-15-20 година. Не зато што имам 70 година и што је, пре свега, нећу доживети. Једноставно, наш задатак сада није да градимо будућност, него да уђемо у њу. Ми се налазимо у ратном стању. И, ја, да тако кажем, као совјетски официр, то снажно, снажно осећам… Мени је отац још шездесетих, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, говорио: „Сине, твоја генерација ће морати да ратује”. А ја му нисам веровао. И после деведесетих сам мислио да неће бити рата. Ствар је у томе да је он био у праву, а ја нисам. Он је мислио на рат који ће се поновити, Други светски рат, у коме је учествовао и потписао се на Рајхстагу. А дошао је други рат. И наше поколење, старије, које одлази, учествује у том рату као код Висоцког … „А синови одлазе у бој…” У интелектуалном рату се не побеђује бројем, већ умећем, квалитетом. Мени се не свиђа тај лик, Ајнштајн, знам много о њему. Али има једну одличну изреку: „Свет није квантитативни већ квалитативни појам.” А наш генијални војсковођа Суворов је говорио: „Не побеђује се бројем, већ умећем”. Због тога, задатак мог поколења је да у времену које нам је преостало, припремимо нашу децу и унуке интелектуално и емоционално за победу у овом гротлу, у наредних 10-20 година.
