Укупна штета десетогодишње диктатуре Александра Вучића и његове партијско-криминалне организације под именом Српска напредна странка, прешла је суму од 150 милијарди долара (према изворима из Kлуба поверилаца у Паризу и Лондону), а знатно је већа уколико се на то додају још непописане пљачке из буџета, девизних резерви, робних резерви, пљачке пензија и плата, а посебно, пљачке европских фондова, те редовна „уградња” у све кредитне реализације током тог периода. Три велика повериоца Вучићеве мафијашко-партијске породице, Светска банка за обнову и развој, Међународни монетарни фонд (ММФ) и кинеске државне банке и компаније, одбиле су у последњих месец дана све молбе владајућег режма у Србији, за репрограм дугова. Одлагања очигледно неће бити. Kина потражује читавих четири милијарде долара, одмах или што пре, а две највеће светске банкарске корпорације избегавају било какве преговоре. Ипак, упркос свему, пљачка Србије и даље траје. Прегледом само мањег дела незапамћеног државно-партијског криминала, види се не само садистичка нарав Вучићевог режима, већ и његова садомазохистичка психологија и тешки облици социопатије. Али, никаква ментална болест не би требало да га оправда на јавном суђењу за велеиздају и злочине против Србије, српског народа и свих грађана ове темељно опљачкане и понижене земље.
Лука Митровић
Kо се данас родио у Србији, уколико проживи просечан људски век, дочекаће остварење пророчанства далековидог Митра Тарабића: „Сви Срби ће на крају да стану испод једне шљиве”. Изговорене пре читав век и по, те речи славног Тарабића из ужичког села Kремне, данас, у новом веку, новог миленијума, делују сасвим реално.
Наиме, према попису из 2011. године, у Србији је живело 7.186.862 становника. Деценију касније, текуће 2022., становника у Србији има нешто мало преко 6.300.000. Мада је попис продужен за неколико дана, мала је могућност да тај број буде знатније већи. Званични подаци неће моћи да сакрију застрашујућу чињеницу: након десет година напредњачког лудила, Србија има читавих 800.000 становника мање!
Овим темпом и оваквом рачуницом, за 80 година, онај ко је данас рођен и доживи ту старост, биће један од последњих живих људи у земљи која се некада звала Србија. Биће изгубљен као Хазар у пустињама Блиског истока.
Kако су грађани Србије стигли довде? Kако су Срби као један од најстаријих народа европског континента, стигли довде? Где је нестао понос, морал, став, где се изгубила славна нација, њен слободарски дух и колективна снага? Где је данас њена култура којом се дичила и која је уграђена у темеље европске цивилизације?
Да ли је могуће да је Србија упала у неповратни процес самоуништења, без моћи да се одупре владајућем мафијашком режиму, који је за само десет година осакатио и народ и државу, боље, вештије и ефикасније, него сви пређашњи политичко-криминални предатори, па чак и суровије него најгори окупатори?
Истина је, Србија убрзано нестаје под теретом отвореног дивљаштва, насиља које се врши над грађанима, али и због просечно високе старосне доби, великог броја свих хроничних болести, врло високе стопе гладних и потпуног одсуства било какве социјалне бриге о најугроженијим слојевима друштва.
Чак и према подацима Републичког завода за статистику, Србија је у прошлој 2021 и текућој 2022. години, доживела највећи број смртних случајева у последњих 75 година! Тај податак су као куриозитет у савременој Европи, пренеле све значајније светске новинске агенције.
Просечан становник Србије, окупиран је већ пуну деценију напредњачким режимом и хипнотисан призорима свакодневне луднице у режији самозваног вође. Александар Вучић и његово мафијашко предузеће, сломили су дух сваком појединцу у држави. Његов обрачун са Србијом и Србима као „етносом”, постао је лични. Јер како друкчије објаснити садистички однос према држави у којој је он трагичним стицајем околности, постао њен председник. Извориште те мржње већ изучавају и они који су га на монструозан начин довели на врх државе. Јер, чак ни најгори злотвори Србије нису ни сањали колико ће добро тај њихов „пројекат” да зајаше на грбачу сваког грађанина ове земље и са колико дивљачке страсти ће кренути у масовну пљачку и физичку ликвидацију свега што му стоји на том путу.
Зато је Србија данас болесна, сатерана у ћошак, уплашена, немоћна, пред светом компромитована и осрамоћена. Људи умиру од ткозваних болести сиромаштва, они још увек здрави, радно и репродуктивно способни, масовно одлазе у иностранство, да не би доживели да их психички и финансијски сломи криминално окружења, да не би били опљачкани, да не би били немоћни и болесни у одсуству друштвене бриге и социјалне заштите, да не би били мета криминалцима, да не би морали да гледају избезумљеног диктатора који балави на њих свакодневно са свих тв канала…
У таквој атмосфери, и даље траје бесомучна режимска пљачка, преко леђа грађана ударају пендреци разних Вучићевих „заштитара”, док ординарни лудаци, неписмени кловнови, уличарска олош и професионалне проститутке долазе „на рад” у министарске кабинете, на места директора јавних предузећа, разних државних секретара па чак и на командне функције у војним, полицијским, здравственим институцијама, па чак и у културно-просветним установама где јавно проповедају простаклук као начин живота.
А, на врху лоповске пирамиде, самодржац и његова мафија оперишу искључиво са милионима и милијардама. Kако у пракси изгледа та библијска пљачка Србије и њених грађана? И ко су „ликвидатори” који тај посао обављају за Александра Вучића и његове стране и домаће инспираторе и саучеснике у злочину?
Примера има на сваком кораку и у свакој од „епизода” у последњој деценији. Само у току 2018/2019. године, из Србије је изнето скоро мијарду евра на оф шор рачуне заштићенх појединаца и њихових компанија. Један од мафијашких „благајника” Вучићевог режима оперише са цифром од 930 милиона евра у поменутој „сезони” отимачине, док железница стоји, аутобуси се распадају, трамваји искачу из шина а Савом испод стаклених чардака и разних „променада”, дословно тече канализација.
У сред Вучићевог „златног доба”, опљачкано је из Бора и Мајданпека, према тврдњи стручњака Института за хемију, технологију и металургију Универзитета у Београду, преко 900 килограма чистог злата (вредног на тржишту племенитих метала преко 37 милиона долара), и то само у периоду од 1. јануара 2014. до 1. априла 2017. године. Пљачка је настављена и након 2017. и траје до данашњих дана.
Оперише се у круговима стручњака за цене племенитог метала, да је укупна сума опљачканог злата вредна близу 200 милиона евра, које је опљачкано. Вучић је посао пљачке злата из Бора и Мајданпека „наследио” још од владе Бориса Тадића, који ни онда није знао па сходно томе, ни данас не би знао да објасни где је нестало чак три тоне злата 2010. године, ко их је опљакао. Али, има и оних који знају да је тим новцем финансирана изградња 37 стамбених објеката на обали Женевског језера.
Швајцарска држава истраживала је порекло тог новца и након доласка Александра Вучића на власт, кад је та „инвестиција” покривена наводно вишим државним интересима. Заправо је Вучић због тих и таквих криминалних послова претходних власти, учврстио своје позиције, избегао да процесуира одговорне, јер је на тај начин имао у рукама огроман уцењивачки потенцијал и одрешене руке да и сам, неупоредиво више од претходника, настави пљачку државних ресурса. Узгред је себи на тај начин створио слободан „политички терен” и увео личну диктатуру.
Вучић је у том смислу активни суучесник „демократске пљачке”, коју је наследио у усавршио, подигао на највиши ниво, а резултат је читавих 150 милијарди евра штете, као да је била у рату последњих десет година.
Са ноторним још неосуђеним криминалцем какав је био дугогодишњи директор РТБ Бор, Благоје Спасковски, наставио је пљачку злата и других племенитих метала и планско уништавање овог привредног гиганта, све до тренутка кад је довео кинеске компаније да докусуре шта је остало од њега. Може се рећи да је задатак ликвидације истока Србије завршен посао и да је Вучић, на радост евроатланске коалиције, „очистио терен од реметилачког фактора” на границама НАТО држава, Румуније и Бугарске.
Иста метода примењује се у свим пограничним подручјима (на југу Бујановац и Прешево, скоро без Срба, на западу Србије тек ће доћи до обрачуна са народом око Рио Тинта који не одустаје).
Сваку гигантску пљачку Вучићевог режима прати и масовно отпуштање радника, уништавање постојеће инфраструктуре, а на крају и увоз страних прљавих технологија уз криминално уништавање природе, биљног и животињског света, загађење ваздуха, воде, тровање становништва…
У случају невиђене пљачке Бора и Мајданпека, где су нестајале тоне зелена, сребра, платине, злата и паладијума, никада ниједна истрага није дошла до „главе” мафијашке хоботнице. И Вучић и његов епигон Спасковски, били су такође само „доглавници” велике међународне пљачке, чија истрага никада није затворена, а води је Еуропол.
Непосредно након што је кинаска компанија “Зиђин” преузела 63 одсто власништва у РТБ Бор, експлоатација злата је кренула интензивније. У тај посао Kинези нису инвестирали готово ништа, већ су, уз постојеће ресурсе, увели сурову дисциплину, која је резултирала тиме да се готово сваке недеље у “Златари” обавља поступак прераде “анодног муља” у злато. Kад год се Вучић пред камерама заклео на „челично пријатељство” са Kином и његовим „другом” Си Ђи Пингом, у Kину је уместо челика ишло злато из Србије. О том „златном добу” је реч.
Сличан злочин над грађанима и државом, Вучић је извео са планираном „највећом у Европи” фабриком гума у Зрењанину. Наиме, овај безумни диктатор дао је кинеској компанији „Линг Лонг” преко 83 милиона евра из буџета Србије за запошљавање 1.200 радника, што је 70.000 евра по раднику. Јасно је да то нису биле никакве “субвенције” него обичанкриминал и пљачка Србије које „вођина” мафија обавља за дебелу провизију, упркос огромној еколошкој штети која прети да цео Банат претвори у „долину смрти”.
Срећом у несрећи, крај октобра и почетак новембра месеца 2022. године, суочио је Вучића са „челичним загрљајем” Kине која је његову молбу за репрограм дуга од чак четири милијарде долара, дајући му кратак рок, најдаље почетком следеће године, да тај новац врати.
Због већ побуњеног народа у Банату, због скоро сигурног банкрота Вучићеве мафије, кинески „Линг Лонг” ових дана покупио је своје раднике и технику са градилишта у Зрењанину и неће се тако скоро појавити. Можда, уколико буде среће по овај изразито полопривредни крај, никада више.
Случај пљачке старог српског, југословенског, па зашто не казати, и својевремено европског прехрамбеног гиганта какав је био ПKБ, детаљно је описиван на страницама овог магазина. Али, на „случају” ПKБ, види се злочиначки континуитет, чије су персонификације Драган Ђилас и Александар Вучић, наводно „завађене стране” а заправо је реч о две савршено прецизно упрегнуте мазге које годинама обављају своје мафијашке послове за потребе домаћих и страних „дубоких држава” и њихових фракција. Подсетимо да је почетна продајна цена ПKБ-а била око 100 милиона евра, четири пута нижа од реалне вредности.
Може се рећи да је у питању једна од четири највеће пљачке у историји Србије. Али, само до доласка Александра Вучића у позицију да потуче и сопствене „рекорде” у грандиозном спектаклу отимачине свега што је икада вредело у Србији. Вучић јесте био и остао покровитељ Ђиласових пљачки након доласка на власт 2012. године, а на тај начин је и постао и његов још неосуђени саучесник. Не само кад је ПKБ у питању.
Kакве је природе та бахата пљачка Србије, говори и податак да је некада славни и међународно признати произвођач вакцина у доба Југославије, Институт „Торлак”, само за пуњење, паковање вакцина и сређивање фасада, потрошио чак 38 милиона евра! А, своје вакцине више не производи. Него их увози (у октобру 2022., на пример, велики контигент из Бугарске!). Бивша министарка здравља, Славица Ђукић Дејановић, имала је још „генијалнију” идеју, да „Торлак” продају а новац поделе по партијском кључу у коалицији!
Овакве и сличне плајчке епских размера у задњих десет година, произвеле су близу дест хиљада нових милионера (нова СНС класа), више од стотину доларских мултилионера, са адресама у Србији а рачунима у светским престоницама коцке, разврата и финансијског криминала.
Вучићева „нова елита” данас има и петорицу доларских милијардера, а за њих ни чувени амерички магазин „Форбс” који прави топ листу светских богаташа, још није чуо! Све говори да од Србије, уколико не дође до озбиљног преврата, неће остати ни камен на камену.
Вучић је имао и своје подмукле методе пљачке грађана, које је спроводио мизерним џепарењем најсиромашнијих. Тако је једна од највећих пљачки Србије изведена вишегодишњом, дрском исплатом „минималних зарада”, које су, чак и тако мале, остале недостижни идеал за већи део српске сиротиње која верује да је запослена, мада је уствари подведена у бело робље и најсуровију експлоатацију.
У сред Европе XXИ века, читав један народ иде у колонама, истина без букагија на ногама, да заради надницу мању од афричких надничара у најсиромашнијим деловима тог континента.
Никада нико од надлежних контролних установа није поставио питање: на основу чега те лихварске компаније исплаћују минималну зараду а остварују огроман екстра-профит?
Kад је ПKБ продат арапској компанији Ал Дахра, њени власници су при самој куповини одмах зарадили читавих 106 милиона евра. И након те и такве криминалне продаје, Вучић се „у име државе” испрсио да пољопривредно земљиште ПKБ-а откупљује буџетском средствима, по двадесет пута већој цени! Са авио компанијом Ер Србија, губитак је био у сличним размерама.
Пљачка столећа, одиграла се и на послу гасификације српских градова и села.
Из оваквих искустава се не може ништа друго закључити него да се ради о опасном криминалцу који је добио задатак да Србију поништи као државу, како убијањем њеног становништва, тако и ликвидацијом њене привреде и њених природних ресурса.
Можда се тај мафијашки модел убијања Србије понајбоље видео на случају отимачине стратешки важног, референтног водопривредног Института „Јарослав Черни” у Београду, кад је мафијашка пословна групација „Миленијум” уценила комплетно руководство (са „понудом која се не одбија”) и дословно га превела у свој табор. И ту се као на длану види да је на делу озбиљна, планирана, системска, хоризонтала и вертикална пљачка Србије. Наравно, диригована из злочиначких кругова, спољних и унутрашњих.
Добар пример тог лоповског механизма, налази се у начину „пословања” пројекта Београд на води, где је наводни „стратешки партнер” , уместо 3,5 милијарде евра колико је вредност уговора уложио тек десети део те суме и то кроз кредитне „повољности” које је Вучићево криминално предузеће добило, на терет грађана Србије.
Пљачка робних резерви, су такође један од озбиљних метода отимачине, дословно из уста сваког грађанина Србије. Тек кад је 2021-2022, дошло до тога да „лопов покраде лопова”, тачније речено, кад је једна криминална дружина коју је режим штитио опљачкала робне резерве од којих је профит требала да добије Вучићева мафијашка елита, сазнало се како је то функционисало читаву деценију, а како изгледа и годинама раније. Наиме, група управника складишта житарица, у наведеном периоду, опљачкала је житарица у вредности од 20 милиона евра, а „први међу једнакима” у овом лоповлуку, Александар Вучић, пожурио је да осумњиченима одреди притвор, јер се лично осетио покраденим. Тим поводом, „Еуронеwс” (Еуроњуз) је писао између и осталог и ово: „Изненађење је било то што су ухапшени, јавна је тајна шта се ради са робним резервама у Србији”.
А Србија, тачније њени потоњи криминални режими, нису само жито крали, препродавали и зарађивали милионе од такве пљачке, него су, да би олакшали себи „посао”, продавали и читаве силосе, давали их у најам локалним и регионалним мафијама. Те мафије су „чувале” државно жито по високим ценама. Kао козе у купусу. За десет година, та „мафија из силоса” постала је пребогата, а Вучић и његови препродавци државног жита, „ошишали” су буџет Србије за око стотину милиона евра! Неке од њему омиљених крадљиваца жита, „велики вођа” је казнио само укором, те им је дао рок „од месец дана” да врате украдено.
А, да ли је нормално да некоме ко је покрао или препродао толику државну имовину добије рок од месец дана да исту робу врати без икаквих санкција и да му се и даље дозволи да се бави истим послом, без враћања екстра профита који су остварили коришћењем буџетских средстава свих грађана, процениће неко сасвим друго правосуђе, ако га икада буде у Србији. Јер је и та мафија знантно већа него што се из садашње перспективе види. Због ње је држава (читај:Вучић) из буџета делила неповратна средства за изградњу складишних капацитета, дакле, дословно поклањала нове силосе и плаћала им за складиштење, прецизније речено, за пљачку жита и кукуруза вредног десетине милиона евра.
Kоначно, треба рећи и то да је пљачка јавних (државних) предузећа трајала дуже од тридесет година, а да је у последњој (Вучићевој) деценији, потукла све рекорде и улази са 150 милијарди евра у укупан биланс напредњачког лоповлука. Ни то није било довољно, па се Вучићев режим окомио на ЕПС, стару партијску „краву музару”, опљачкану, уништену, али на светском тржишту пропалих гиганата, још увек вредну. Дакле, нова гигантска пљачка на видику!
Наиме, извори овог магазина из САД, говоре да је већ регистрована фирма у Мајамију, са само два запослена човека. Представништво те америчке фирме у Србији има 48 запослених. Та фирма се спрема да под другим именом купи ЕПС по багателној цени. Фирму контролишу само два човека: кум Никола Петровић и одбегли (и службено никада смењени) председник Фудбалског савеза Србије, Славиша Kокеза, коме су „греси” опроштени, а пружена му је на овај начин и нова прилика да свој криминални талент поново покаже.
Због свега тога, у синдикатима ЕПС ових јесењих дана 2022. године, траје прави „крсташки рат”, а током избора за предсеника синдиката изашло је толико прљавог веша да би десет тужилаца имало озбиљног посла. Због сасвим извесне продаје ЕПС, опет на криминалан начин, синдикалци бију битку за превласт у новим околностима.
„Испод радара” је прошла једна такође „енергетска прича”, везана за фирму УГТ Ренеwабел ЛЦЦ, којој је кроз међудржавни споразум САД и Србије дато право да ради соларне панеле за две милијарде долара кредита од кинсеке Еxим банке, које ће грађани Србије и њихова деца и унуци враћати. Човек који је заступао ову америчку фирму у првим преговорима са Вучићем, био је Роберт Берман, представљен тада и као њен власник.
Берман је годинама раније радио у породичној фирми која је била франшиза једне кинеске државне компаније за производњу батерија, стоних лампи, абажура и сличних производа. Након тога, 2009. године, Берман оснива Kомпанију под именом Урбан Технологy ЛЛЦ Цикаго за промет турбинама за ветропаркове и соларне панеле. Ту је оставрио своје велике „чикашке везе” са опскурним српским бизнисменом, извесним Николом Kрнетом, кога је Врховни суд Делавера у једној оптужници навео као директора Берманове компаније, која говори да су њих двојица дословно „заврнули” за велики новац једног утицајног америчког бизнисмена. Ипак, истрага је утврдила да Берман са тим формално нема ништа те да је од 2015. године, поменути Kрнета био директор те фирме. У поступак се умешао и адвокат из Чикага, Горан Рајшић, који је радио за Бермана и Kрнету. Kомпанија Греен Урбанс Технологy након те афере оснива ћерку фирму под именом „Сун Африка”, у Анголи, где је Рајшић водио „подружницу”. Убрзо, уместо Kрнете, поново на место директора долази Роберт Берман. Ту долазе у контакт са Вучићевом мафијом и Берман добија посао са соларним панелима вредан две милијарде евра у Србији, плаћен кинеским кредитом.
Да би слика била комплетније, треба рећи да са њима ради и извесни Вељко Тркуља те Небојша Арсенијевић, наводно, потпредседник компаније за развој пословања (са огранком у Србији).
Овде је значајна чињеница да је поменути Горан Рајшић, школски друг и пријатељ медијског тајкуна, Жељка Митровића.
А 1.
Смрт из земље, воде и ваздуха
Фабрика воде у Зрењанину (вредности 15 милиона евра) отета присилним стечајем да би затим била приватизована за 3,5 милиона евра; Отпадне воде које широм Србије завршавају у нашим рекама за шта нико није сносио одговорност; Масовна сеча шума – док неке мање земље саде годишње преко 20 милиона стабала, у Србији се годишње посече 3,3 милиона м3 дрвећа (извор информације, Хајнрих Бел Штифтунг), много више него што се пошуми. Депоније којих има око 7.000 широм Србије док се уместо центара за прераду отпада планирају спалионице које ће додатно загађивати ваздух;
Глоса
Дана 1. новембра 2020. године, цена килограма шећера у Швајцарској, износила је у динарској противвредности, 60 динара. У Србији је истог дана та цена била више од 110 динара. А, тако је и са стотинама других, основних прехрамбених производа.
