Село Брњак некада је било највеће у општини Зубин Поток, поносило се плодном земљом у долини Ибра, добрим домаћинима, дворима Јелене Анжујске и школом пуном ђака. Изузетном упорношћу и оданошћу кућном прагу успели су житељи Брњака да преживе “потоп” након изградње бране Газиводе, да се скрасе на обалама језера и падинама Мокре горе, а да потом стоички издрже и све провокације војника Кфора и полицајаца КПС-а, Унмника и Еулекса….
– Половина се одселила након изградње бране Газиводе, од преосталих половина је отишла после проглашења Косова за независно. Бојимо се да ћемо и ми који смо решени да останемо морати да одемо, јер је након успостављања интегрисаног прелаза на Брњаку, живот постао тежак и неподношљив – прича Милија Јаковљевић и наглашава да је интегрисаним прелазом село подељено на два дела и да код комшије мора “преко царине”, “козјим стазама” или чамцем преко језера Газиводе.
Да би стигао до општине Зубин Поток он и његови сељани морају да се врате до моста преко језера, па потом да стану у ред на прелазу Брњак где их албански цариници тркељишу ако у гепаку имају пакет чипса или бокс цигарета. Да би избегли царину и блиске сусрете са албанским полицајцима принуђени су да се до Зубиног Потока пробијају алтернативним правцима преко Превије и Чечева што је права мора.
– Носио сам 50 килограма гвожђа за изградњу куће и нису ми дали да пренесем, траже неке папире које ми немамо и не можемо да обезбедимо. Ишли смо у општину, молили се и жалили, али ништа се није променило – прича житељ Брњака Властимир Јеремић и наглашава да малтретирања свакодневно, некада и по неколико пута, доживљавају деца која иду у школу, студенти, радници, пољопривредници….
Лажи из Београда
Успостављањем интегрисаних прелаза, који су друго има за класичну границу, прекинуте су нам све везе са Рашком и Србијом. На прелазу нас контролишу и Албанци и наши полицајци из Србије, немогуће је више пребацити теле или свињу на пијац у Рашку, нити је из Рашке могуће без плаћања царине довести вештачко ђубриво, брашно, лекове… Све то догађа нам се док у Београду трубе како смо још јединствена држава – прича Бранко Петровић из пограничног села Постење.
Многи се због деце селе, па је број ђака у основној школи “Петар Кочић” из дана у дан све мањи.
– Лети се некако и сналазимо, а зими је трипут теже. Снег завеје алтернативне правце, језеро се заледи, па пешице или колима до другог дела села превалимо по десетак, а до општине Зубин Поток и по 20 километара – прича мештанин Брњака Милојко Добрић.
Са готово истим невољама суочавају се и житељи Јариња, које је такође поделио интегрисани прелаз, али и мештани Постења, Шарпеља, Бистрице и других села на граници општина Рашка и Зубин Поток.
Људи су принуђени да тумарају алтернативним правцима, пешаче сатима, носе намирнице на леђима или ломе кола сеоским путевима. Ђаке и студенте проверавају на прелазу Јариње, некада чекају сатима, многи родитељи због тога пребацују децу на школовање у Рашку, Краљево или Нови Пазар, а наше школе остају без ђака, после потписивања Бриселског споразума, који нам ништа добро није донео, много Срба тихо је напустило или се спрема да напусти северни Космет – жали се Милутин Стефановић, председник Месне заједнице Лешак.
На нишану
Ми смо деценијама били животно везани за општину Рашка, а многи Рашчани пословно, школом, факултетом и на друге начине везани су за Лешак и Лепосавић. У последњих десетак година дешавало се да смо данима били одсечени од света, да су нас војници Кфора држали на нишану и да нам нису дали ни на гробље да одемо – прича Миленко Бабић из Шарпеља.
Дуго путовање у Велику Албанију
У потопљеној долини Ибра или Ибарском Колашину, пре изградње бране Газиводе, живело је више од 10.000 Срба. Док је вода плавила њихове куће, косовске власти нису довољавале да се преселе на неку другу локацију око Зубиног Потока или Косовске Митровице већ су их ноћу товарили у камионе и избацивали на пољане око Крагујевца и Краљева. Остали су углавном они који су били у брдима.
Годинама није било моста преко језера, па су се ненавикнути на воду и ненаучени да пливају давили испадајући из импровизованих чамаца или у покушају да препешаче залеђено језеро.
Данас је у Ибарском Колашину остало мање од 1.000 Срба, и њих Албанци желе да разним притисцима раселе у Србију, а уместо конкретне помоћи од Београда добили су Бриселски споразум за који верују да их води у Велику Албанију.
Вести
