Шта то беше опозиција?

Узевши у обзир најопштију дефиницију, опозиција су сви они појединци, покрети, удружења, групе, странке, организације који су политички и идеолошки супростављени владајућима. Е, то би најкраће речено, била наша „опозиција“: само дефиниција, и ништа више.

Може се слободно рећи да су њени припадници само декларативно и декоративно против власти, бар тако изгледа необавештеном посматрачу! Да ли се улога опозиције своди на то, или треба да има стварну намеру и тежњу да свакодневно указује на недостатке постојеће власти (којих је и превише), активно суделује у њеној смени, и коначно је смени?

Ко чини опозицију у земљи Србији?

На почетку текуће године, било је регистровано чак 114 политичких партија, плус велики број покрета, удружења грађана, као и касније основаних, укључујући и Покрет слободних грађана Саше Јанковића и Народну странку Вука Јеремића. А опозицију чини велики број грађана наше земље (око две трећине) и неки од напред поменутих субјеката.

Као таква (како стоји у дефиницији), одавно је требало да заустави и уназади ове напредне!

Међутим, не да није успела у томе, већ из дана у дана, као да помаже у њиховом даљем напредовању.

Једну од највећих странака, Демократску странку, уништили су њени најалавији и сада већ најбогатији чланови, толико да је спала на Шутановца, за кога (кажу зли језици) не би гласала ни његова цела фамилија. Демократску странку Србије су напустили сви поштени и непоштени чланови, оставивши је у рукама извесном Милошу Јовановићу, за кога ретко ко да је и чуо. За Чедицу Јовановића и оно што је остало од његовог ЛДП-а, не мари ни сам Вучић, а камоли грађани. Борко Стефановић се одмах након председничких избора негде загубио, док и покрет Доста је било каска за њим, иако је у почетку уливао доста наде.

За предстојеће београдске изборе, а и могуће парламентарне, „копља се ломе“ око Покрета слободних грађана и новоосноване Народне странке Вука Јеремића.

Највећу буру у последње време изазвао је Покрет слободних грађана, на челу са бившим омбудсманом Сашом Јанковићем. Након релативно добрих резултата на председничким изборима, уз подршку великог броја јавних личности и грађана, очекивало се да ће постати стожер опозиције. Сад, да ли због нереалних очекивања или зато што он нема потребне капацитете, тешко да ће се то догодити, с обзиром на то да Покрет увелико напуштају чак и његови оснивачи. Као разлог за то, Јанковић наводи да му „Вучић разбија покрет“, што је исто као откриће рупе на саксији.

Шта НЕ РАДИ опозиција у нашој земљи?

Опозиција мора да делује кроз јасно профилисане партије, покрете, удружења како би, за почетак, артикулисала и извела грађане на изборе, којих код нас има у изобиљу – сваке године! Да ли нам је и сада потребна помоћ „страних сила“ да се опозиционе партије и покрети уједине да би сменили актуелну власт, као што је био случај са Слободаном Милошевићем? Евидентно је да су те „силе“ и биле и даље на страни власти, све док буде ефикасно обављала домаће задатке које јој постављају.

Опозиција мора самоиницијативно да се удружи, а по могућству и укрупни јер ће само тако моћи да оствари своју мисију. Уместо тога, они се пребројавају, препуцавају, престројавају, док их у међувремену актуелна власт свакодневно изводи на нишан провладиним медијима и таблоидима, при чему они сами немају приступ скоро ниједном медију.

Докле ћемо чекати да опозиција постане то у правом смислу речи и помогне нам да се ослободимо овог „напредног и златног доба“ у ком се налазимо дугих пет година?!

Магдалена Ивановић, Колумниста.цом