СР Њемачка биљежи рекордну стопу инфлације – 7,4 одсто, највише у посљедњих 40 година. Посљедица је то бумеранг учинка санкција што их је Запад наметнуо Русији због рата у Украјини.
Иста Њемачка направила је управо коперникански обрат у својој политици извоза наоружања; од начела да не продаје оружје никоме тко је укључен у актуални сукоб, дошла је до тога да испоручује тешко наоружање Украјини, земљи која је већ два мјесеца у рату с Русијом. Но, да не заборавимо – “цетерум ценсео” – Русија је напала Украјину и тиме прекршила међународно право и “Повељу УН”. Јасно? Јасно.
Идемо онда даље. У њемачком Бундестагу, у расправи о слању оружја Украјини заступници се натјечу у оптуживању донедавне владе (читај: Ангеле Меркел) због тога што је водила политику сурадње с Русијом, а у самохвалама о томе тко је и кад подржао санкције Русији, затражио још жешће санкције, “схватио” како нема никакве будућности у сурадњи с Москвом (која се, тврде данас у очитој супротности с ониме што се у реалности збивало, годинама спремала на прекидање свих веза са Западом), те тко је и кад, а док савезна влада то још није жељела, тражио да се Украјини шаље оружје, па и оно тешко.
Најмилитантнији су чланови владајуће коалиције социјалдемократског канцелара Сцхолтза Либерали и Зелени. Кршћански демократи перфидно користе цијелу ситуацију не би ли уздрмали саме темеље коалиције, а Социјалдемократи цијело се вријеме “перу” од оптужби (које долазе и од неких чланица ЕУ) да нису на вријеме показали спремност помоћи нападнутој Украјини.
НА ДНЕВНОМ РЕДУ ЈЕ, дакле, рат и само рат.
О свему што је претходило руском војном упаду не проговара се ни ријеч. О онима који су, у интересу Америке и Запада, упозоравали на кобну погрешност политике ширења “НАТО” према истоку, шути се.
Великане америчке вањске политике, попут Киссингера, или Брзезинског, не спомиње се ни омашком. Кад се пак спомене руског предсједника Путина, онда то није да би се подсјетило на то колико је пута кроз низ година упозоравао како је Запад преварио Москву ширећи “Атлантски пакт” према руским границама, а што је било супротно ономе што су посљедњем совјетском предсједнику Горбачову обећали и Американци и Западни Нијемци кад се преговарало о уједињењу Њемачке.
Не, Путина се спомиње само онда кад га се проглашава искључивим кривцем за рат у Украјини (истина, он га јест почео, али…) и кад се, како је ултимативно формулирала високопозиционирана политичарка њемачке Либералне странке, тражи да Запад никад више с њиме не сједне за преговарачки стол.
“НАТО” најављује како се спрема годинама подупирати Украјину у рату с Русијом, све чешће се говори, па и у Њемачкој, како је крајњи циљ побједа Украјине. Колико иронично, толико и разумно питање некадашњег грчког министра финанција, Вароуфакиса, значи ли то како се очекује да Украјинци освоје Москву, може се чути само у програму кинеске телевизије у којем Вароуфакис констатира и нешто, о чему на Западу нитко не говори, наиме да је украјински предсједник Зеленски неколико пута већ назначио спремност Украјине да прихвати статус неутралне земље, али да се тако нешто још ни једном није могло чути ни из Wасхингтона, ни из неке од европских метропола.
ТУ ЈЕ, ПОНОВИМО, на дневном реду рат и само рат.
Па се слави ноторно неонацистичку вишенационалну војну формацију “Азов” која у големом комплексу челичане у Мариупољу очито држи стотине цивила као “живи штит” и право је чудо што је још нитко није прогласио панданом интернационалним бригадама из грађанског рата у Шпањолској, а које су се бориле управо против онога чиме се борци “Азова” инспирирају, наци-фашизма.
У тој еуфорији изрицања санкција, слања оружја, властитог наоружавања, припремања на вишегодишњи рат, у опијености досад незабиљеженом утрком у наоружању, у предвиђањима најприје господарског, потом војног слома Русије, а онда и смјене Путина, никога – осим ријетких господарственика и аналитичара – као да не занима има ли Европа уопће снаге издржати посљедице мјера којима жели бацити Русију на кољена.
А то је кључно питање – не само за Њемачку. Кључно је питање, дакле, хоће ли Европа починити самоубојство, не би ли под америчким водством, однијела превагу у рату који је све само не руско-украјински?
Да буде до краја јасно: мисли ли у Европи заиста нетко да се побједа над Русијом може остварити самоубојством Старога континента?
Зар су сви заборавили, или се напросто праве као да никад и нису знали како живимо у глобализираном, међуповезаном, али и међуовисном свијету?
Јер, досљедно провођење санкција, хитно прекидање увоза енергената из Русије, што се све гласније тражи, али и прекидање увоза још много тога другога, “ранит” ће Русију, то је недвојбено, али “убит” ће Европу. Односно, настојећи да “убије” Русију, Европа ће убити саму себе.
Енергетска криза није резултат руског политизирања извоза енергената, него западних санкција наметнутих Русији. Криза хране на коју неће требати дуго чекати није резултат тога што је наводно Русија “украла” стотине тисућа тона пшенице из Украјине, него онемогућавања руског извоза пшенице (Русија је највећи свјетски извозник пшенице, док је Украјина на 2. мјесту).
Француска се ослања на своје атомске електране, но оне могу произвести струју, али не могу надомјестити много тога другога што се увози(ло) из Русије.
Најтеже ће, међутим, бити у Њемачкој и злосретни канцелар Сцхолтз добро зна што се спрема његовој земљи, мада нема снаге одупријети се томе.
Плиновод “Сјеверни ток 2” већ је отписан, прије но што је и прорадио (што је био један од кључних америчких захтјева и прије рата, многи ће рећи и онај прави узрок самога рата).
Питање је тренутка, кад ће Берлин попустити притиску и затворити и “Сјеверни ток 1”, јер покушај да се с Русима испреговара плаћање плина и нафте у рубљима (умјесто у доларима) промптно је дошао под удар ЕУ.
А тренутни прекид увоза плина, нафте и угљена из Русије (што није само теоретска могућност, него оно на чему инзистирају поборници “рата за демокрацију” у Њемачкој и у дијелу Европе), значит ће да ће широм Њемачке доћи до прекида опскрбом електричне енергије.
Да, широм Њемачке! Неће бити интернета, мобители и лаптопи испразнит ће батерије за два дана, неће више функционирати банкомати, неће се моћи подићи новац у банкама, јер неће радити рачунала, чак ни они који ће располагати с готовином, ништа неће моћи купити, јер неће радити благајне у трговинама.
Регали у трговинама ће се испразнити, опскрбни ће ланци бити прекинути – наравно, због несташице бензина.
Фантазија, руска пропаганда, сијање панике? Ништа од тога, тек реална слика могуће сутрашњице.
И што је најгоре, они који заговарају вишегодишњи рат с Русијом, најприје преко леђа Украјинаца, а онда осталих Европљана, они који траже прекидање свих веза с Русијом и јавно се кају што су икад и помишљали да се с Русијом може сурађивати, они све то добро знају.
Баш као што то знају и у Wасхингтону, гдје вјеројатно задовољно трљају руке свјесни тога да ће Европа, “ослобођена” овисности о руским енергентима, бити препуштена на милост и немилост Америци.
Е сад, нису у питању само енергенти. Из Русије се увозе метали: никал, титан, алуминиј, а без њих је немогуће остварити брзи пријелаз на кориштење “зелене” енергије, дакле да би се остварила неовисност о руским енергентима, потребан је увоз метала (и не само метала) из – Русије: око 56 одсто увоза метала потребних господарствима ЕУ, Велике Британије, али и САД, отпада на увоз из Русије. Па је онда ту још умјетно гнојиво, незаобилазно у пољопривреди, па је ту сунцокретово уље, о судбини аутомобилске, кемијске индустрије да уопће не говоримо.
СТАНЕ ЛИ ЊЕМАЧКА, неће требати дуго да стане и Европа. То није никакво злогуко предвиђање, ширење страха, то је напросто тако.
Њемачка је до недавно била политички и господарски ослонац европске стабилности. На путу је да престане бити и једно и друго.
Наравно, не треба заборавити ни Француску, Италију или Шпањолску, али оно што ће се догодити у Њемачкој, дођу ли заговорници крајње тврдог курса према Русији на своје, пренијет ће се и на остали дио Европе. Питање је само времена. Нека ће земља издржати дуље, нека краће.
Пошиљкама укапљеног плина Америка, кажу експерти, може покрити само 10 одсто европских потреба, земље “ОПЕЦ” одбијају повећати производњу нафте, а чак и да има (у Америци, Кувајту…) довољно укапљеног плина, нема флоте специјалних танкера и нема мреже “ЛНГ” терминала који би осигурали функционирање Европе у случају тренутног прекида увоза енергената из Русије. И зато су они који тако нешто заговарају не само крајње неодговорни, они су поборници самоубојства Европе.
Може ли се самоубојством остварити побједа над противником? Не може.
Јесу ли европски политичари до те мјере изгубили моћ просуђивање, јесу ли амерички стратези толико бескрупулозни, да ће изврћи ризику парализе и неминовних социјалних немира с потпуно неизвјесним посљедицама цијели један континент, само како би се у сулудом плану глобалног преслагивања и враћања униполарног свијета у времену кад је реалност мултиполарни свијет, Русију свело на оно што је још Обама назвао „тек неком тамо регионалном силом“ и припремио терен за обрачун с Кином? Разуман би човјек одговорио: не, то није могуће. Реалан би, међутим, човјек у данашњим приликама морао рећи: да, и то је могуће.
Умјесто било каквог закључка, преписујемо с интернета коментар анонимног читатеља испод једне анализе рата у Украјини, претхисторије тога рата и могућег развоја догађаја (не смије се искључити ни могућност употребе нуклеарног оружја): „In the long run wе’re all dead“, у пријеводу: „дугорочно гледано, сви смо ми мртви“.
