Можемо ли данас без предрасуда и предубеђења читати књигу о Стаљину? Можемо ли говорити о њему без страшне слике страдања, чистки и гулага надвијене над његовим именом?
Није ли шест и по деценија после смрти вероватно најконтроверзније личности 20. века стасало време да у обзир узмемо и неке друге чињенице важне за сагледавање историје тог ратовима и идеологијама обележеног времена?
Како читати недавно објављену књигу „Стаљин: Енциклопедија“ (издавач „Информатика“) а да се не запитамо није ли реч о једној у низу ревизија историје којима смо често изложени?
„Идеја да објавимо књигу ’Стаљин‘, осим обележавања века од Октобарске револуције, била је и да отворимо неку врсту новог разговора о Стаљину“, каже Славољуб Качаревић, уредник издавачке куће „Информатика“. „У нашим главама Стаљин је табу. Васпитавани смо да је тиранин, оличење онога против чега је била наша земља и руководство. Антистаљинизам је био нешто што је пожељно, на шта смо навикавани, и то је прешло у рефлекс. Данас, говорити о Стаљину другачије, а не као о злом државнику и тиранину, представља врсту јереси и проблем. Учинило нам се да би данас тема Стаљина у том смислу била провокативна ако би имала детабуизирајући тон, да покушамо да видимо да ли је он баш онакав каквим га је идеологија прошлог века, било западна, било источна, било домаћа, југословенска, представљала“.
Качаревић каже да књига обилује документима, личним и званичним, из којих се може видети да је Стаљинова епоха нама прилично непозната.
„Позната нам је у црно-белој пропагандној варијанти, јер смо и ми ту тему руске историје и њиховог великог вође овде претворили у љуту пропаганду југословенског типа, која нам је прилично замаглила право стање ствари. Ваљда је свима јасно да један човек не чини епоху и да један вођа не може сам да управља десетинама и стотинама милиона људи“.
На питање како данас можемо судити, са прилично велике временске дистанце, не само о Стаљину већ и о времену које га је изнедрило, дугогодишњи новинар и социолог Слободан Рељић одговара да у овој причи морамо разликовати две ствари: Јосифа Висарионовича Џугашвилија и оно што је из те личности израсло — Стаљина, који је несумњива историјска чињеница.
„Као што Наполеон представља Француску с почетка 19. века, шта је она тад значила у свету, како је гледала на остатак света, како се понашала, тако кроз Стаљина видимо један драматично важан историјски моменат. Октобарска револуција један од кључних догађаја двадесетог века, утицала је на велике промене у свету. Успостављен је биполарни свет, Русија је постала моћна. А кључни човек у свему томе, поред Лењина, био је Стаљин. Данас на свет из тог времена гледамео много другачије него ако пристанемо на стереотипе који су створени посебно у време Хладног рата: од тога да су Американци страшно увеличавали број оних који су погинули у Совјетском Савезу и били у затворима, до наше 1948. и оног историјског ’не‘. Дакле, кад постоји стереотип, нема шта да се каже ни о том систему ни о човеку који га представља. Али, историја није тако једноставна“.
Као занимљив пример одсуства стереотипа у разумевању историје и њених токова, Рељић наводи говор Винстона Черчила у британском парламенту шест година по Стаљиновој смрти.
„То је човек који није имао апсолутно ниједан разлог да мисли о Стаљину било шта позитивно, а реч је и о највећем антикомунисти двадесетог века. Черчил те 1959. године, у Дому лордова, поводом 80-годишњице рођења Стаљина, каже: ’Стаљин је формирао и себи потчинио огромну империју. Био је то човек који је своје непријатеље уништавао рукама својих непријатеља. Натерао је чак и нас, Енглезе, које је отворено називао империјалистима, да ратујемо против империјалиста. То је владар који је добио Русију са ралом, а оставио је наоружану атомском бомбом. Што год да причају о Стаљину, такве људе историја и свет не заборављају‘“.
Колико је важно сагледати ствари у историјској равни сведочи, подсећа Рељић, и податак да је руски народ који би требало да буде највише љут на Стаљина, за прву историјску личност у некој анкети — изабрао управо њега.
„Није могуће Стаљина ослободити различитих комплексних, тешких, у неким сегментима, ужасних радњи, али не може се сав ужас овог света објаснити преко једног човека. Два светска рата, које су покренуле западне капиталистичке земље, у којима Стаљин није ишао да осваја Париз, Берлин или Вашингтон, у којима је страдало толико милиона људи, а испада да нико није ни близу такав злочинац као Стаљин, који је покушавао да заштити сопствену земљу и народ“.
Чињеница да књига није без личног тона и нескривених симпатија према вођи, за издавача не представља проблем објективности. Качаревић сматра да је од пристрасности важније то што у књизи нема лажи и претеривања у похвалама, а као њен посебан квалитет истиче то што је настала из једног сталежа и из једног погледа на свет који је аутентичан.
„Нашао сам само на једном месту озбиљан емотивни исказ те врсте, а то је тамо где се говори о одредници ’гулаг‘. Ту аутор описује чињенице о логорима, броју затвореника и каже да је то једина права истина, а све остало су измишљотине и пропаганда. Онда је прешао на причу о Солжењициновом делу ’Архипелаг гулаг‘ и његовом утицају на руску и светску јавност и о томе како је та књига настала уз помоћ америчке амбасаде и њених инжењера људских душа. Е, ту се са великим гневом обрушио на Солжењицина и његову књигу. То је једино место где сам уочио снажне емоције према личности Стаљина. Све остало јесте навођење чињеница за које он сматра да су тачне и које приказују руског вођу у много бољем светлу него што смо навикли да буде приказан. А да ли је уопште могуће написати о таквој личности овакву књигу, пуну података и детаља, а да она буде објективна, и то објективна за свакога, не само за истомишљенике, то је питање. Нема сумње да имамо много парадокса везаних за Стаљина који су важни за разумевање њега и његове епохе. Ми сваке године славимо све садржајније и смисленије ослобађање Београда, долазак руске војске овде и са све већим разумевањем према жртвама и ослободиоцима. Стаљин ту остаје необјашњен, и даље виси на стубу срама као најгори човек на свету. Зар то није парадокс? Зар није потребно да покушамо да схватимо и једно и друго и треће?“
Моћ да један човек учини у својој ери оно што је учинио Стаљин — индустријализује земљу, подигне културу, створи светску силу, учини доступним најразличитије садржаје свима — Слободан Рељић види као моћ народа.
„То се увек своди на моћ народа. У тој постстаљинистичкој ери, кад је била на коленима, Русија је успела да се конституише за релативно кратко време. После Јељцина, који је био појам непостојања Русије, поново су нашли некога ко представља ту њихову моћ. Он се зове Путин, и Русија је данас обновљена на сваком нивоу, духовном, материјалном, војном. Постоје теорије по којима је руски комунизам, у ствари, легитиман продукт руског друштва, и да оно што се десило не можете да објасните тиме како су Немци ставили Лењина у воз и он је дошао и направио комунистичку државу. Ако погледате структуру односа Руса, па и нас према колективној својини, према егалитаризму, онда видите да је то до краја изведено, да је комунизам природно стање у једном друштву. Све силе које су учествовале у Првом светском рату су се практично распале, једине две земље које су напредовале биле су Америка и Русија, која је своју идеолошку тачку пребацила са царског на ослобођење маса. То је факат, да је она постала друга, односно једнака светска сила у свету после тога. То мора да буде нека унутрашња продукција те друштвене групе, да стигне и да постане земља која производи највећа достигнућа ума. У таквом времену појединци су само манекени једног стања које их избаци“.
Да је реч о личности која обилује парадоксима сведоче и многобројни подаци објављени у књизи који говоре о Стаљиновом односу према цркви. Да ли се некадашњи ђак богословије, а потоњи верник партије уистину одрекао Бога?
„Као успешан државник, Стаљин је схватао значај цркве у народу“, каже Качаревић. „У тренуцима највеће кризе и потребе за најжешћом мобилизацијом свих потенцијала Русије у одбрани од Немачке, он се потпуно вратио цркви. Ми не знамо да ли је то и колико помогло снази руске армије и одбрани, али он је очигледно био свестан да мора да игра на све карте. Вероватно је морао да пређе неке своје идеолошке баријере, да жртвује неке своје ставове, схватајући шта је важно. Одбрана је била питање број један, и он је доказао да је у стању да до краја спроведе ратну победу“.
Поводом Стаљинове смрти, руски патријарх је казао да је он био „споља атеиста, али у суштини, човек који верује у Бога“, а у цркви је одржана служба у којој су за Стаљина певали „Вјечнаја памјат“. Наше саговорнике питамо да ли је ипак реч о вернику преобученом у комунистичко, атеистичко одело.
„Сам атеизам је однос према божанском“, објашњава Слободан Рељић. „У његовом случају је то још комплексније зато што је био школован у богословији. Различито се о томе мисли кад живите у том времену — кад знате колико је срушено цркава, колико је смањена структура руске православне цркве, шта се ту све дешавало — и данас. У данашње време Стаљин заслужује неку врсту фер третмана, потребно је да се неке ствари погледају, да се упореде са неким његовим претходницима, да се упореде са данашњим временом, да се види шта је он створио, шта је промашио, колико је то Русију коштало“.
А као једну од неопходности за фер третман, Качаревић види поновно отварање ове теме, што је и учињено књигом „Стаљин“.
„Потребно је да покушамо све то да објаснимо и разумемо. У Русији постоје озбиљнији научници који сматрају да је са Октобарском револуцијом и настанком Совјетског Савеза дошло до модернизације руске државе и да је то био одговор времена, без обзира на приче о томе ко су бољшевици и ко је Лењин. Они гледају ширу слику и сматрају да је дошло до модернизације која је била успешна са становишта одржавања територије, народне културе. Совјетски Савез јесте савез Совјета, који нису били производи ни бољшевика, ни мењшевика, ни западне агентуре, него спонтани начин организовања народа у једном периоду анархије у Русији за време Првог рата. Ми данас поново имамо судар са тим стварима, и ако прихватимо те стереотипе, долазимо до тога да су Хитлер и Стаљин исто, а да је Хитлер можда мало бољи. То подстиче нашу жељу да ствари до краја схватимо“.
Како ће се обичан човек сналазити у мраку прошлости о којој добијамо тако различита, некада и контрадикторна обавештења, и шта у том смислу наука попут социологије може да уради? Слободан Рељић сматра да је, за почетак, важно разбистравање и довођење ствари у нормалу.
„Врло је важно за нас да се тај разуларени антикомунизам врати у неку нормалу. Од комунизма је једино гори антикомунизам. Социологија је саставни део тих процеса, али она је и саставни део тих естаблишмента, њена улога није сад најпозитивнија. Читава пропаганда се заснива на истраживањима. Наука служи да се систем одржи овакав какав је, али сад више не може да се одржи, зато што сад живот не може да се одржи. И интересовање за Стаљина долази из те неодрживости система. Зато што су се ти који су живели на рачун антистаљинизма ширећи га пола века, показали као људи који нуде и нека гора решења од Стаљина. Тај систем који је од Стаљина направио највећи проблем двадесетог века данас нас је довео у стање да осам људи има у власништву колико и 3,4 милијарде. Стаљин није могао да произведе такво друштво са тако великим социјалним разликама“.
Рељић каже да је, када је рушен Совјетски Савез, та пропаганда у коју данас сви сумњамо свима изгледала као истина.
„То што је Запад говорио о Истоку и о Стаљину, ми смо доживљавали као открића и прелазили смо преко свих чињеница које су говориле супротно од тога. Међутим, кад свет улази у овакве проблеме, кад све изгледа као на граници светског лома, онда је јасно да ти гласноговорници, у ствари, говоре ствари којих би се требало клонити. У том смислу, људски инстинкт и способност да се побегне од најгорих токова представља најмоћније оружје. Моћ долази из човекове способности да схвати да га толико времена лажу и да нема више потребе да то слуша“.
Нема сумње, сматра Рељић, да су одмах после Октобарске револуције и новог друштвеног социјалистичког система који је успостављен, Запад и Америка кренули у пропаганду против човека који тај систем представља.
„Комплетни данашњи механизам пропаганде достигао је врхунац у Првом светском рату. Западу је Стаљин био проблем, они су навијали за Троцког, иако је Стаљин зауставио ширење светске револуције, а Троцки желео да је настави и читав свет претвори у социјалистички. А да је однос према Стаљину очигледно био чиста пропаганда говоре чињенице да је у Стаљиново време на на 100.000 становника било 573 затвореника, док је у Јељциново време на 100.000 становника он имао 647 људи у затвору. У исто време, САД имају 626 људи. За њих је Стаљин аматер. Пропаганда је та која релативизује све чињенице и избацује све које јој не одговарају“.
Дејана Вуковић, Спутник
Vučić će ostaviti Srbiju s ralom