Да покојни Петар Стамболић, својевремено блиски сарадник Јосипа Броза Тита, 1959. године није био широке руке и да, током једне вечере у Косовској Митровици, Фадиљу Хоџи и Вели Деви није поклонио Лешак, Врачево, Бистрицу, Бело Брдо и друге делове данашње општине Лепосавић, који до тада никада нису били део Косова и Метохије, Срби на северу Косова данас не би стрепели за плодну долину Ибра, руднике Бело брдо и Црнац, флотацију у Лепосавићу, нити би бринули да ли ће шиптарски сепаратисти “изаћи” и на Панчићев врх.
– Била је то једна крајње непромишљена одлука и додворавање Албанцима због које данас страхује 10.000 Срба у Лешку и околини… Нажалост, упркос свим нашим настојањима да исправимо грешку и да се, док је то могло, “вратимо” у Србију, нас у “пакету” са другим деловима Косова, гурају у такозвану републику Косово и немоћни смо да било шта предузмемо – прича Милутин Стефановић, вишегодишњи председник Месне заједнице Лешак.
Граница поред Панчићевог врха
Док се живело у “братству и јединству”, нико није ни питао где је граница између Србије и Косова. Међутим, кад су Албанци почели да траже државу и почели да се интересују за њене границе, испоставило се да је и део Панчићевог врха на Копаонику – Косово. Гранична линија била је недалеко од маузолеја чувеног научника. Срећом, у време Милошевића је исправљена грешка, па је граница померена неколико стотина метара, али је добар део Копаоника и даље остао на Косову.
Истиче да је било више прилика да се легално, одлукама Скупштине и Владе Србије, Стамболићев партијски декрет поништи:
– Покретали смо десетине иницијатива, чак и у време док се рат на Косову није ни наслућивао, молили смо да нас врате у Србију, али ниједна власт, почев од Титове, преко Милошевићеве, Коштуничине и Ђинђићеве, па до ове данашње није хтела да нам помогне.
Златибор Ђорђевић, председник Удружења Стара Србија у Лешку, боји се да је за све касно и се Србима не пише добро.
– Нама проблем нису направили ни Приштина, ни Албанци већ, нажалост, наши из Београда. И данас у Београду много не хају за овдашње Србе и настављају преговоре у Бриселу који нас директно воде у велику Албанију. Ако нас Приштина стави под своју шапу, узеће нам руднике Бело брдо и Црнац и флотацију у Лепосавићу који годишње праве приход од око 25 милиона евра и хране више од 1.000 Срба, а граница између Србије и Косова биће на Копаонику, стотинак метара од Панчићевог врха – каже Ђорђевић.
Упоредо са Србима из Лешка и околине, брину и Срби с друге стране пункта у Јарињу, који су званично део Србије, али су на разне начине везани са сународницима преко “границе”.
– Много нас ради у рудницима Бело брдо и Црнац, пешице пређемо “границу” и зачас смо на послу, кад стигну албански граничари, а најављују да ће ускоро стићи, јер су на Јарињу одавно, биће то права граница и сада, када “преко брда” пређемо у Лешак, Кфор и Еулекс нам прете да ћемо одговарати због илегалног преласка границе – прича Миломир Вељковић из села Одојевићи у општини Нови Пазар и наглашава да ће Србија, ако до краја спроведе Бриселски споразум, предати и део рудног богатства на територији Србије.
Срби на северу Косова, у Лешку посебно, трачак наде полажу у Заједницу српских општина(ЗСО) која је предвиђена Бриселским споразумом, а коју Албанци упорно одбијају да формирају.
– Ако ЗСО буде имала статус пчеларског или риболовачког друштва, што је намера Приштине, не треба је ни формирати, нити ће нам бити од неке помоћи, ако буде имала извршну власт, што је “немогућа мисија”, могла би нас донекле заштитити и задржати на својим огњиштима. Како тренутно стоје ствари, нема наде за неки оптимизам, због тога много људи одлази из Лешка и Лепосавића – наглашава Златибор Ђорђевић.
Од олова до злата
– Улази у руднике Бело брдо и Црнац, пребогате рудом олова и цинка, у којој има и пуно сребра, на територији су Лешка, односно Косова, а окна су “дубоко” на територији Србије и гро руде копа се на територији Србије. Да ли Албанцима треба да дозволимо да нам, ако су нам отели Косово, отимају и рудно богатство на територији Србије? – пита се Вељковић и наглашава да су у околини Лешка, тик уз границу са Србијом, откривене огромне резерве руда базалта и бора, а мало даље, на падинама Рогозне, право благо у руди бакра, сребра и злата.
Д. Н. Петровић – Вести
