У новој емисији „Црно-бели свет са Ђорђем Вукадиновићем“, гостовао је Вук Цвијић, један од најистакнутијих српских истраживачких новинара. Овог члана редакције НИН-а, који се више пута нашао на удару због службе јавном интересу, домаћин је представио као „најбољег, или једног од најбољих у том послу“, посебно истакавши његову смиреност са којом пише и говори и о најделикатнијим темама, у вези са којима се неретко може чак и „глава изгубити“. Тема скоро двочасовног разговора биле су бројне режимске афере по којима је ово – како га Вукадиновић назива – „домаће политичко блато“ познато и препознатљиво.
Први случај којег су се саговорници дотакли била је афера „Крушик“, за коју Цвијић тврди да је у односу на друге специфична по томе што је то „афера са највише несумњивих доказа“. Цвијић каже да је лично имао увид у низ спорних уговора у вези са овом афером, а радио је и први интервју са узбуњивачем Александром Обрадовићем, захваљујући коме је скандал и испливао у јавност.
- „Привилеговани приватни купци су мине из Крушика добијали по цени која је била чак нижа од производне, а онда их, преко пореских рајева, продавали и по четири пута скупље“
Неки од тих уговора су штетни на онај начин да је евидентно да су мине коштале мање Тешића да их плати него Крушик да их произведе. У сваком случају, око 20% су ниже цене него што су биле за државни СДПР Југоимпорт. Тешићеве фирме, мислим да их је било пет, су имале највише сумњивих уговора са Крушиком
„Имате чисто комерцијалне уговоре, где ви видите да су неки привилеговани приватни купци, који су везани за власт, куповали мине из Крушика у неким случајевима чак за цену која је била нижа него што је крушик коштало да је произведе. И то се јасно види из уговора, то није процена било чија… Цифре су уписане, потписане и то је врло јасно. (…) Само Слободан Тешић, који је финансијер СНС, и чија је ћерка била на изборној листи СНС, па сад ради у полицији, он је према уговорима који су нама у НИН-у били доступни, а то нису сви уговори, склопио са Крушиком послове вредне 72 милиона евра, и око 6 милиона долара. Неки од тих уговора су штетни на онај начин да је евидентно да су мине коштале мање Тешића да их плати него Крушик да их произведе. У сваком случају, око 20% су ниже цене него што су биле за државни СДПР Југоимпорт. Тешићеве фирме, мислим да их је било пет, су имале највише сумњивих уговора са Крушиком.
Оно што знамо јесте да је у неким случајевима продавао преко пореских рајева. Чак има преко министарства, пошто они морају да воде евиденцију, да је преко Маршалских острва продавао и по четири пута скупље него набавио. Видимо у неким случајевима, да је Крушику забрањено директно да извезе, а дозвољено је Тешићевом предузећу. Чак је то ишло толико далеко, да је његов интерес био изнад државног интереса (…) Он је, на пример, продавао оружје Јерменији, а ми знамо сви да је Србија узела огромне кредите од Азербејџана. И оно што се десило јесте да је, после избијања тог скандала и продаје оружја Јерменији, Србија морала убрзано да враћа кредите узете од Азербејџана. Ту видимо да је интерес једног приватног трговца ишао чак изнад националног интереса.“
- „Полиција је под строгом политичком контролом, под каквом није била још од деведесетих. Стање је горе него у Колумбији“
Саговорници су се затим осврнули на непримереност аналогије Обрадовића са Предрагом Колувијом, који је са врха власти добио одбрану, чак и од самог председника државе.
„У Колумбији је постојао део власти који се борио против нарко картела, и био је део власти који је са картелима сарађивао. Ми овде не видимо део власти који се заиста бескомпромисно бори против организованог криминала.“, прокоментарисао је новинар ситуацију у Србији.
„Али изгледа да је бивало и обрнуто“, надовезао се домаћин. „Изгледа да је постојао део, да ли власти, да ли полиције, мада нисмо сигурни. Јер ми већ пар година, али последњих месеци интензивно, присуствујемо једном све јачем шутирању и намештању, него и отвореном рату… Хладном, па и све „врућијем“ рату између делова апарата, и унутрашње структуре власти, између различитих фракција власти или различитих криминалних организација, али очигледно ту постоји нека туча коју тек повремено видимо у јавности. И ту онда неки падају, пошто као и у сваком рату има жртава… Ви сте у последњем НИН-у у тексту „Успон и прогон полицијских кадрова“ навели неколико примера полицијских судбина, људи који су склоњени, скрајнути или испаштали због тога што су се, по њиховом мишљењу, борили бескомпромисно против криминала, а то им није им допуштено. То не значи да су с једне стране сви поштени, а с друге сви непоштени. ли изгледа да и код нас траје рати између „добрих и „лошиих“ момака – и изгледа да код нас лоши побеђују“, констатовао је Вукадиновић.
Иако је Ивица Дачић био министар полиције, заправо је састанке са врхом МУП-а, и са овом радном групом, одржавао Александар Вучић. Он је директно, то каже овај полицајац, и звао ову радну групу, тражио им недељне извештаје, и на крају су све истраге заустављене, поготово оне које су водиле до тада најмоћнијих људи, који су везани за нову власт
„Полиција је под строгом политичком контролом, и није била под оваквом контролом још од 90-их…“, тврди Цвијић. „Једна странка је 2014. узела апсолутну контролу, а и пре тога на један други начин, и то говори један од полицајаца који је био у овој радној групи за спорне приватизације. Александар Вучић, као министар одбране и први потпредседник владе је био секретар савета за безбедност и шеф бироа за координацију служби безбедности, он је ту успео да концентрише моћ. Иако је Ивица Дачић био министар полиције, заправо је састанке са врхом МУП-а, и са овом радном групом, одржавао Александар Вучић. Он је директно, то каже овај полицајац, и звао ову радну групу, тражио им недељне извештаје, и на крају су све истраге заустављене, поготово оне које су водиле до тада најмоћнијих људи, који су везани за нову власт, односно Напредњаке. Цвијић каже да ти људи уопште нису додирнути, иако је, према његовој процени, предмет истраге била корупција у висини од милијарду и двеста милиона евра. (…) Истраге нису завршене до краја јер је та радна група расформирана, а објашњење је било да је „скупа“, јер је њен рад коштао, отприлике, 2 милиона евра.(…)
„За ових милијарду и двеста им није било дато да напишу кривичне пријаве… Иако су неке истраге дошле до тога да је остало само да се напишу кривичне пријаве, што значи да су прикупили доказе које они сматрају довољним.“, каже Цвијић и појашњава да информације о овоме потичу од полицајцаСинише Јанковића, шефа једног од тимова поменуте радне групе. „Он је после склоњен, према његовим речима, кад је расформирана радна група сви који су у њој били су прогањани. (…) Он је 10 месеци пред пензију био склоњен у панчевачку полицију и, иако је био шеф, било му је забрањено да долази на радно место и да има увид у истраге.“, каже Цвијић, додајући да му је полицајац Јанковић рекао да су обустављене истраге биле у вези са људима моћнијим од министара у тадашњој и претходној власти, као и од Мирослава Мишковића.
Цвијић закључује да је ова радна група послужила у предизборне сврхе, будући да је, непосредно након убедљиве победе СНС на изборима 2014. она расформирана. Он подсећа да је исте године смењено комплетно стручно руководствао МУП-а, и то на јавно инсистирање Вучића, који је још увек обављао поменуте функције у вези са државном безбедношћу.
- „Доказано је да је отац Небојше Стефановића као представник ГИМ-а путовао у Емирате и Италију, као и да је са делегацијом ГИМ-а долазио у Крушик“
Вративши се на тему Крушика, али и унутрашњих сукоба криминално-политичког естаблишмента, домаћин је питао: „Како вам звучи када чујете теорије о томе како је све то око Крушика заправо нека врста игре унутар СНС, то јест, узајамно „намештање“ клана око браће Вучић, с једне, и Небојше Стефановића, с друге стране? У причи о Крушику ви сте поменули једног трговца (Тешића), али постоји још једно предузеће – које је такође вероватно везано за г. Тешића – ГИМ, где се појављује име оца Небојше Стефановића, Бранко Стефановић… Да ли је он био само експонент г. Тешића, или је био посредник или је имао неку већу улогу, не знам – али је видљиво да се покушава та тема девалвирати и багателисати причама да је читава афера „Крушик““ само био неки унутрашњи обрачун и породични сукоб између „клана“ Стефановића и „клана“ Вучића.“
Ничег не би било да није Александра Обрадовића. Он је непредвиђени појединац у свачијој рачуници. И зато је то толико експлодирало, јер нису знали шта да раде са тим
„Ја мислим да је то погрешно и да то, заправо, чак одговара владајућим структурама, не тај сукоб који је евидентан, него им одговара да се пласира да свака афера која избије – избија од њих, и да су они толико моћни да могу да пусте афере против неких и да их контролишу, представљајући се као моћнији него што заиста јесу“, каже Цвијић. „Ничег не би било да није Александра Обрадовића. Он је непредвиђени појединац у свачијој рачуници. И зато је то толико експлодирало, јер нису знали шта да раде са тим. (…) Када је откривено, они нису знали како да се носе с тим, па су чак причали међусобно супротстављене приче, у покушају међусобне одбране. Изговарали су очите неистине, каквима су се касније испоставиле у материјалним доказима, којима је потврђено да је отац Небојше Стефановића путовао и у Емирате и у Италију итд, као представник ГИМ-а, као и да је са делегацијом ГИМ-а долазио у Крушик.“
- „Живимо у тој земљи где они који се боре против корупције страдају. То је порука коју сада власт нескривено шаље.“
Један полицајац, Дејан Трипковић, поднео је кривичну пријаву против врха МУП-а, када су (на челу) били Небојша Стефановић и Дијана Хркаловић… Тада су организовали неформални центар за праћење људи који критикују власт: представника опозиције, новинара, јавних личности…. Та његова пријава, на жалост, никад није истражена. А он је склоњен из кабинета
Цвијић је у току разговора изнео много примера полицајаца који су прогањани, а неки чак и хапшени, због тога што су радили свој посао. Најсвежији пример тог прогона је и досадашњи начелник одељења за борбу против наркотика београдске полиције Слободан Миленковић. „Један полицајац, Дејан Трипковић, поднео је кривичну пријаву против врха МУП-а, када су (на челу) били Небојша Стефановић и Дијана Хркаловић… Тада су организовали неформални центар за праћење људи који критикују власт: представника опозиције, новинара, јавних личности… И у томе су изгледа били људи који нису били само у полицији, него неке параполицијске снаге. Та његова пријава, на жалост, никад није истражена. А он је склоњен из кабинета.“
Током разговора, испливала је и тема недавно ухапшене Дијане Хркаловић, која је радилау БИА до 2014. Након тога постаје заменица шефа кабинета министра унутрашњих послова Републике Србије Небојше Стефановића. Од 2015. налазила се на месту секретара Управе криминалистичке полиције у Министарству унутрашњих послова. Након што је на иницијативу Александра Вучића смењено цело руководство УКП-а, подсећа Цвијић, „Мења се и закон, тако да секретар УКП не мора да има најмање 10 година искуства, него годину дана, и поставља се Дијана Хркаловић. Не поставља се шеф УКП, и практично, она управља криминалистичком полицијом. И да неко сада каже да је то урађено без Александра вучића који у то је време секретар Савета за националну безбедност и шеф Бироа за координацију служби безбедности, у које спада МУП, (…) и да она долази без његове сагласности? Па то је немогуће“. Цвијић је подсетио да је Хркаловићева,током предизборне кампање 2012., била део тима Напредњака који је једном од грађанских активиста сломио нос и чеону кост. Пријава никад није истражена, а полицајац који ју је поднео, Владимир Савић, не ради више у МУП-у.
У једном тренутку, постављено је и питање контраверзи поводом „Београда на води“, на шта Цвијић каже: „Ја сад не говорим директно о Београду на води. Али оно што је евидентно у Србији и што је откривено у неким случајевима, да је један од главних механизама прања пара – грађевинарство. (…) И видимо нека имена која се појављују, али ти трагови новца су још скривени. Власт, институције које треба да помогну у борби против корупције, заправо отежавају. Изгледа као да се само новинари тиме баве.“
На крају, Вукадиновић је госту поставио питање да ли се некада плаши последица које му може донети његов рад. Цвијић је одговорио:
„То је мој посао. И мој посао, као и сваког новинара, јесте да радим у јавном интересу… То што се ја бавим овим темама, то је мој избор… Али ме плаши мало перспектива друштва, како ћемо сви изаћи на крај са тиме и какве ће последице бити. И колико ће после требати времена да се вратимо на неки нормалан ниво, да институције раде свој посао, и да ми осећамо заштиту као грађани, а не да нам једина заштита буде да побегнемо из земље или јавност у Србији, што се често на жалост показује као недовољно. (…) Живимо у тој земљи где они који се боре против корупције страдају, и то је порука коју сада власт нескривено шаље.“
Вук Станић, НСПМ.рс
