У ПРАВУ је Џо Бјаден кад 48 сати пре одласка са функције потпредседника САД у Давосу рекао да се суочавамо са „колапсом либералног међународног поретка“. Али, слабо му је објашњење да је то последица „покушаја Русије да се меша у демократски процес“ на посрнулом Западу. Недовољно.
У знаном делу Самоубиство Запада (Suicide of the West), које се појавило пре пола века, а за којим је сад нагло порасло интересовање на Западу, конзервативни амерички филозоф и политички писац Џејмс Бурнхам доказивао je да је либерализам постао „идеологија самоубиства Запада“.
Њена одвојеност, још тада, од реалности толико је бринула Бурнхама да је он разумевао да је то и питање „самоубиства Америке“.
Пошто је констатовао да је либерализам потрошио све велике идеје и почео да затвара очи пред очигледним сопственим опадањем, Бурнхам је тврдио да је то важно из два разлога: „прво, због чињенице да је амерички либерализам само локална варијација идеологије (и историјских тенденција) која постоји као главна ствар у другим западним нацијама; и друго, зато што западна цивилизација не може преживети… без Сједињених Држава. Мислим да је то очигледно и не захтева дискусију – ако би дошло до колапса Сједињених Држава или њиховог пада до тачке да нису важне – да колапс западних нација не би био далеко, ако се он не би догодио и пре тога“.
Бурнхам је још тада „идеологију либерализма“ описао као крвоток који од западних медија чини тврде истомишљенике, а за које је Александар Зиновјев говорио да функционишу дисциплинованије него да имају ЦК. А управо повезаност западних медија јединственом идеологијом либерализма, омогућава запањујућу хомогеност.
„Неће амерички читалац Нове Републике осећати никакву нелагоду док чита примерак британског Њу стејтмена или француског Експреса. А писцу уводника Вашингтон поста или Њујорк тајмса неће требати више од седмице шегртовања да производи најважније текстове за лондонски недељник Обзервер или, ако знају француски, за париски Монд“ , писао је Бурнхам.
Технике новинарског писања су једноставне, само је важно да је садржај „политички коректан“. Данас присуствујемо до краја доведеном том стању.
Одлази „први црни амерички председник“, потпуни продукт инструмената либералне идеологије и медија, а долази 45. амерички председник изабран упркос тоталитарном отпору носилаца те идеологије и – свет присуствује „колапсу либералног поретка“, али не пре свега међународног, као што цичи Бајден, него унутрашњег – америчког. Америка је дубоко подељена, а њена подела утиче на земљотрес у међународном поретку.
Нико више није сигуран, а читав свет с неверицом гледа шта се збива у односима новоизабраног председника и одлазећег либералног естаблишмента. То мора да је симптом злоћудне болести.
Јер, зашто би било допуштено елити која одлази да непојмљиво понижава институције америчке државе. Ма, да ли је то могуће, људи? Пренос из Вашингтона in vivo надмашује сву машту најплаћенијих холивудских сценариста и режисера који су, у складу с блокбастерским менталитетом, измишљали чуда која су деценијама забављала свет.
Па, није ли неолиберално друштванце из Вашингтона уз испомоћ недорасле деце из Брисела и водећих либералних интелектуалаца са најпрестижнијих универзитета а преко либералних медија – читавом свету! – деценијама држало јавне часове како за демократску државу нису најважнији лидери него – систем.
Инаугурација Доналда Трампа
А, има ли моћнијег система у „демократском свету“ од америчког? Таман посла! Али, како се онда најмоћнији жали да га је хаковао неки ауторитарни систем из Кремља? И како та операција за последицу има ништа мање него да је Кремљ Американцима изабрао председника.
Председник је у Америци полубожанство.
То је стварно срамота! И помисао на то. Да поред живе CIA, која суверено влада светом откад је још пре четврт века сахранила КГБ „без земље“ – нискорангирани официр мртве совјетске службе, који уз то зна само немачки, као у кладионици, намести резултат најважнијих избора на свету – е, па то јесте срамота! Али, срамота за CIA, FBI, Пентагон, за све теоретичаре о свемоћи америчке „меке моћи“, за „Мајкрософт“ Била Гејтса и „Фејсбук“ Марка Зекерберга, а за Збигњева Бжежинског – посебно! (Стари лисац Хенри Кисинџер се измакао из овог програмског лудила.).
Срамота прераста у очај, кад CIA и FBI иду около и моле за сажаљење што су их Руси хаковали.
Е, тога ће се дуго, дуго стидети генерације потомака данашњих либерала. Јер, биће им чудно како су њихови очеви могли необуздано и уз мање препреке да свуда по свету имплементирају демократију, организују НВО-сектор, шире идеологију потрошачког друштва, приређују геј-параде а нису могли да обезбеде избор свог председника.
Али, истини за вољу, тога се и данас стиде људи које држи здрав разум. Сценарио из „досијеа Трамп-Русија“ не би прошао ни код редитеља холивудске Б-продукције. Прича без смислених заплета, докази које не би „прогутала“ деца из основне школе.
У „досијеу Трамп-Русија“ чијем лету према FBI-ју је кумовао сенатор Џон Мекејн могу се наћи пикантерије као стваране за таблоиде: Доналд Трамп је 2013. у Москви у време приредбе „Мис универзум“ – чији је, иначе, био сувласник – одсео у хотелу „Риц Карлтон“, у коме је одседао и амерички председник Обама, и тамо од ФСБ-а био „ухваћен у штети“. Као, допремали су му камењарке с московских улица, а Руси то снимали – што би било компромитантно.
Сувласник светског циркуса најлепших жена, па тако. То би стварно било компромитатно!
Пошто су докази за ово само спекулације и богата машта Мекејна и сарадника, Трамп је то означио као „ширење лажних вести“. И тако је најјача оптужба остала да се копрца у уморној јавности као риба на сувом.
Извори су анонимни. Сви. Имају кодна имена, означени словом, али нема имена и презимена. На пример, извор Г је „високи чиновник у Кремљу“. И уверљивости ради, „досије“ јавља, како су „сви извори из најужег круга председника (Путина)“, што је чак и изразито анти-трамповском „Гардијану“ мало сумњиво , јер опште је место да су „информације у руској влади и њеним шпијунским агенцијама озбиљно контролисане. Путинов круг у коме се доносе битне одлуке је веома мали“.
Телеграми који су процурели 2010. показују да се из америчке амбасаде жале како тешко налазе добре изворе у Москви. Није то она добра Москва из доба Борје Јељцина, кад су пре знали у Вашингтону колико је председник јуче бацио празних флаша у корпу за отпатке него његова кћерка. Тако да тај „бивши високи официр руске обавештајне службе сада запослен у Кремљу“ или „важна фигура из руског Министарства иностраних послова“, па ни „важан руски финансијски чиновник“, не изгледају уверљиво, чак ни кад иза њих стану CIA и FBI својим окрњеним ауторитетима.
Још је јачи прилог досије према коме је Трампов лични адвокат, Мајк Коен, крајем августа или почетком септембра 2016. летео у Праг да се састане с неким Русима из „Росотрудњичевства“. И? Коен је рекао да никад у животу није био у Прагу. И? Ништа. Нема никог да се јави да га је видео.
„Ја сам 29. августа са сином гледао бејзбол меч у Америци“, говори Коен.
Мекејн који се у изливима мржње према Русима никад није „држао чињеница“ изгледа није ни размишљао да би се тврдње морале доказивати.
Али, шта је ту проблем? Па то што се амерички либерални естаблишмент толико подлокао да сад постаје проблем што неко неке реалне чињенице одједном супротставља измишљаној стварности у којој су они тако лепо живели. И доживљавали себи као недодирљиве добитнике.
Они су рекли „масакр на Тјенанмену“ и био је – иако се није десио.
Садам је имао биолошко оружје иако га нико није могао наћи.
Маркале су „српско дело“ иако пројектил ни под каквим условима није могао доћи са српских положаја.
За Рачак је имао да се сакупи довољан број мртвих за сликање па макaр их донели из Уганде…
Е, ево сад либерални естаблишмент наваљује и на америчког председника истоветним доказима. Али, сад је то свима смешно, сем Обами, Бајдену, Мекејну и пензионисаним агенту MI6 из Лондона који је услужно састављао досије. То није ни чудо, јер та неолиберална екипа оставља иза себе свет у коме осам људи има власништво као 50% најсиромашнијих – 3,6 милијарде људи.
Никад ни један цар, краљ, фашиста, стаљиниста није тако неправедно делио оно што људи произведу! Е, ту више лажи нема ко да слуша.
Милијардама људи сада треба истина која неће бити уваљана у либералну идеологију која шири лош мирис око себе. Никакви лосиони ту више не помажу.
У свету који је доведен до стања каквог никад није било у историји нешто мора да се мења. И ту је Доналд Трамп, можда није човек решења, али јесте зрачак наде. У овој фази и то чини.
Пише: Слободан РЕЉИЋ, „Геополитика“
