Институт „Торлак“ мора да буде продат странцима, највероватније мултинационалном гиганту „Новартису“. Да би се то постигло на кључна места су доведени нестручни и неморални људи, који гледају само сопствени интерес. Стручњаци су побегли или су отерани, а оно мало њих што је остало да раде за плате испод републичког просека, изложени су невиђеној тортури
Запослени у Институту за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак“ ни до данас нису успели да открију ко је физијатру Вери Стоиљковић обезбедио функцију њиховог директора. Пре тога је била у Хитној помоћи Београда, али је се тамо нико не сећа, а као лекара не познају је ни у родном Чачку. Њен животни партнер, са којим има и ванбрачно дете, дуго времена је био Александар Ђорђевић, садашњи директор БИА-е.
Због те чињенице, као и да би заплашила раднике, она састанке колегијума обавезно започиње са: „Имате поздрав из БИА-е“. Овом агенцијом она запосленима редовно прети и када се у јавности појаве документи који компромитују садашње руководство. „Лако може да се сазна са чијег мејла је послата пошта“, грми Стоиљковићева на колегијумима.
Својим потчињенима, када није задовољна њиховим радом и понашањем, прети у уличном жаргону: „Немаш ти појма шта те чека!“
Због оваквог свог понашања она је из Института отерала већину стручњака, а они преостали или немају довољно знања, или искуства, или снаге и воље да наставе квалитетан рад.
Бројни одсеци и лабораторије немају именоване шефове, сви помоћници директора су поднели колективну оставку, а међународне пројекте од изузетног значаја води обичан сарадник у надлежном одсеку. За члана Управног одбора „Торлака“ Влада је 7. маја 2015. именовала Марију Филиповић Радојевић, фармацеута, која нема потребна ни искуства нити специјализацију, а до тада је на Институту била запослена на одређено време?!
У својој колективној оставци од 10. марта 2015. седам помоћника директора на првом месту истичу да су их на ово натерале „сталне неоправдане критике и омаловажавање резултата рада“.
Постоји више кривичних пријава против директорке због мобинга и малтретирања на раду, али се оне не процесуирају.
Директорка запослене тера да раде и по 16 сати дневно, а да затим уредно следећег дана дођу на посао не дозвољавајући им законом прописани одмор од најмање 12 сати. Помоћници директорке су се јавности својевремено обратили отвореним писмом и до данас су сви или добили отказе или им се исти управо пишу у директоркином кабинету. Љиљана Петровић, ранија помоћница директора за производњу дијагностичких средстава, после 30 година стажа у Институту добила је отказ буквално због кашњења на посао од једног минута!?
Један блиски сарадник Стоиљковићеве, који из разумљивих разлога жели да остане анониман, тврди како у правној служби „Торлака“ сматрају да ће малтретирани и неоправдано отпуштени запослени од суда добити укупно око 300 милиона динара одштете, за колико ће бити олакшан републички буџет.
На место свог личног правног саветника Стоиљковићева доводи адвоката Небојшу Гачића, рођеног 1978. године. Поменути је званично запослен као правни саветник Института, али се не одваја од директорке, чак ни до касно у ноћ. И Бони и Клајд су заједно пљачкали и заједно умрли.
Гачића је, иначе, за ово место препоручио њен ванбарчни муж Александар Ђорђевић, па неки запослени сматрају да њима двојици Стоиљковићева служи само као маска.
У сваком случају, директорка не дозвољава да било ко критикује њеног Гачића, шта год да јој је он. Исто ни он не дозвољава да се било шта деси Стоиљковићевој. Лишен било каквог осећања морала он је чланове Управног одбора убеђивао како треба да потпишу и оно са чиме се не слажу, јер „директорка не сме да оде у затвор“
Њих двоје често до касно у ноћ праве баханалије у њеном кабинету, а рачуне за то директно или посредно плаћа Институт „Торлак“. Тако су 9. јануара ове године, задовољни због исхода неког посла који им је донео додатну зараду, организовали пијанку са све музичарима, а хармоникаш се удобно сместио у директоркину фотељу и одатле увесељавао госте.
Сарадницима је Стоиљковићева драстично смањила плате, због чега је такође тужена, али је зато себи плату вишеструко увећала.
Иако зарађује на све могуће начине, она је спремна и на ситне крађе. Тако је за потребе Института наручила нову еспресо машину, али је затим од куће донела стари апарат исте марке, а себе је частила новим.
Прави нервни слом су директоркини сарадници доживели у вези једног јавног тендера који је намештан не би ли победио понуђач који је Стоиљковићевој обећао највећу провизију. Наиме, Комисија за отворени конкурс јавне набавке састављена је фебруара 2015. године ради набавке расхладне опреме за потребе Института у вредности од 8.400.000 динара. У „Торлаку“ се све јавне набавке спроводе под надзором директорке, али и Небојше Гачића, Анђелке Марковић-Милин (комерцијално-финансијски директор и члан УО), Оливере Стаменковић (шеф Одсека за набавку и члан УО) и Нађе Перовић (самостални сарадник на правним пословима, запослена на одређено време?!). У случају поменуте набавке, спецификацију припремају др Славица Ракић-Адровић, Александар Радојевић и Споменка Павловић.
Прва верзија спецификације достављена је Комисији 10. фебруара 2015, а друга 26. фебруара. Директорка 27. фебруара даје чланици Комисији др Славици Ракић – Адровић број телефона Милоша Божиновића, координатора продаје фирме „Круг“, једног од понуђача.
Институт Торлак: Смрт по експерименталној цени
Побуна у Торлаку: Седморо дало оставке, 100 радника их подржало
Алармантно: Институт Торлак прави ГМО – ДНК вакцине треће генерације!
Ракићева овај број (063 – 328…) предаје истог дана председници Комисије мр. Стани Бекчић преносећи јој директоркин захтев да се именовани одмах консултује због поновног дефинисања захтева спецификације.
Комисија је истог тог дана, око 20.30 часова, саставила и трећу верзију спецификација, која се такође није свидела Божиновићу. Због тога 24. марта око 12.30 часова он одржава заједнички састанак са члановима Комисије и Стоиљковићевом. На том састанку Божиновић пред свима чита трећу верзију спецификација, гласно је коментарише и својеручно уписује измене и сугестије на основу којих Комисија истог дана саставља четврту, коначну верзију по којој је расписан тендер ЈН 6/15. На њему је „Круг“ доставио понуде за све четири партије.
Материјали о овој махинацији налазе се у Вишем тужилаштву у Београду, али неко успешно стопира даљу истрагу.
Писмо из КБЦ Бежанијска коса: Ко је опрао опљачкане паре?
Случај КБЦ Бежанијска коса, више пута је означен као велика пљачка коју врше кадрови разних странака. И то како која дође на власт. Згражавамо се над пљачкама кадрова СНС и у нашој болници, и по целом српском здравству, али напомињемо да су то кадрови ДС који су прелетели. 2009. године.
У КБЦ Бежанијска коса, утврђена је пљачка од милион евра, због које су хапшени и директор Никола Милинић и помоћник директора Добрила Векић, али паре нису враћене. Милинића је заштитио бивши министар Томица Милосављевић, док је Добрила Векић успешно прелетала из странке у странку, све док није преко Берислава Векића засела у СНС где неуморно наставља са пљачком.
Траг новца није тешко испратити: у насељу Борча постоји читав кварт који је Добрила Векић купила од пљачке у КБЦ Бежањска коса. Њено власништво су стамбени објекти, трговинске радње, угоститељски и прехрамбени објекти, све у тој половини улице коју је купила „ђутуре“, а од чега се богати и садашњи државни секретар Берислав Векић из СНС.
Овај дует, успешно је опрао милион евра опљачканих из КБЦ Бежанијска коса и Добрили Векић омогућио да сада ради код Јелене Триван у „Службеном Гласнику“. Иако је из затвора пуштена условно (била је осуђена на две године и четири месеца затвора због пљачке ове установе), и данас се налази искључиво на местима где има пара за пљачку.
Из ове комбинације се и види пљачкашка веза из ДС која функционише преко Горана Весића, јер је он подучио Добрилу Векић, где да улаже паре, а познато је да се после изградње моста Земун-Борча очекује просперитет тог краја.
Наравно, нико то не ради за џабе, а нарочито не Горан Весић, који годинама успешно рекетира чланове СНС, који су пребегли из ДС, и практично води органак ДС унутар СНС. Свима њима заједничка је само и искључиво беспризорна пљачка грађана Србије који исто као и ми, све ово знају али ћуте, јер ко год се побуни, бива ликвидиран на овај или онај начин.
Када је откривен мањак од милион евра у КБЦ Бежанијска Коса, МУП је водио Ивица Дачић, који је тај ресор преузео од Драгана Јочића.
У истрази о којој нам је тадашњи директор Владимир Ковчин јавно причао, утврђено је да је председница УО КБЦ Бежанијска коса др Нада Бараћ, о свему обавестила Скупштину града. У извештају који су она и др Алек Рачић из НО КБЦ Бежанијска коса саставили потпредседнику ДСС и бившем министру унутрашњих послова, Драгану Јочићу, стоје детаљи ове пљачке али и њихова молба да се заштите од „криминалног клана“ који влада у КБЦ Бежанијска коса и градском секретаријату за здравство.
Доласком СНС, само је пооштрена контрола и притисак над свима који се буне против пљачки, док су, истовремено, пљачке појачане! Никола Милинић се касније клео колегама на Медицинском факултету, да је целу пљачку извела Добрила Векић и да он с тим нема везе, јер је потписивао само оно што му је она дала, и то као препоруку из Скупштине града. Међутим, никада није успео да оправда 50.000 евра које су отишле на наводну замену намештаја у његовом кабинету. Мора да је тако скуп намештај купио у некој од продавница Добриле и Берислава Векића у Борчи!
КЦ Ниш Директор се куне у рођака
На конкурсу за пријем лекара у КЦ Ниш, и то за једног радиолога, једног анестезиолога, два гинеколога и четири лекара опште медицине, најдоминантнија фигура, директор те установе, проф. др. Зоран Радовановић ( функционер СПС-а, тренутно у трансферу ка СНС-у) апеловао на све и свакога, чак и преко званичног сајта КЦ-а и државних медија, да га не зову због ургенција.
Али, на велико изненађење, тај конкурс (уствари, фарса) још није био ни завршен, а Радовановић је већ изабрао свога рођака др Дејана Радовановића као кандидата који мора проћи на конкурс за радно место гинеколога на ГАК клиници. Др Радовановић је лекар који је пре више година напустио КЦ Ниш, јер је власник (тј. син власника) хотела „Александар“ у Нишу, а отворио је и приватну гинеколошку ординацију „Деметра“. Упркос томе, сада жели да се врати на место одакле је отишао. Председник и један члан комисије, која га је оцењивала као кандидата, ради у његовој приватној ординацији.
Слично дешавање је и по питању конкурса за лекара на Клиници за радиологију. На радиологији је комисија тражила од кандидата услове који се користе на Универзитету за напредовање у настави (објављени научни радови, ниво знања страног језика минимално на нивоу Б1 или Б2, што се можда тражи приликом нострификације дипломе за рад у Немачкој).
То је дискриминација кандидата који испуњавају услове по конкурсу, а учили су Француски језик. Пошто су знали да је комисија противзаконита, зашто ниједан професор факултета са Радиологије није био члан (проф. Драган Стојанов, проф. Слађана Петровић, проф. Зоран Радовановић)?
Процену стручности, давали су лекари-послушници, нахватани на ходнику клинике. Да ли је у складу са Законом о раду формирање комисија (партијских) које организују пријемни испит за лекаре специјалисте, а да то нигде није назначено при објављивању конкурса? И ово је проверљива чињеница код радиолога Клинике за радиологију.
Мерсиха Хаџић, Таблоид
