Старо и нестало воће Србије

Крушке „стамболке” и „караванке”; јабуке „фунтаче” тешке по 250 грама или „батуленке” из Баната не могу више нигде да се пробају. Одавно нема стабала по Србији на којима рађа ово укусно воће.

Како каже Александра Савић, ауторка изложбе „Старо и нестало воће Србије”, која ће сутра бити отворена у Галерији науке и технике САНУ у Београду, дрво крушке „јагодарке” (чији је плод ситан попут јагоде и стиже у време када зру мале црвене бобице) успела је да нађе само на обронцима Рудника. Једно усамљено, разгранато стабло јабуке „сенабије” – „момице” уочила је у околини Пријепоља.

Изложба, која ће бити отворена до 5. октобра, обухвата девет врста воћа: јабуке, крушке, орах, шљиву, дуње, брескве, кајсије, мушмуле и трешње. А план је да после Београда, изложба гостује и широм Србије.

Прича о 64 старе сорте воћа од којих је 15 потпуно нестало, како каже ауторка поставке, виши кустос Природњачког музеја, није фокусирана само на воћарство и исхрану већ и на нашу традицију, обичаје.

– Циљ поставке јесте да се представи богатство и разноврсност великог броја сорти аутохтоног воћа са ових простора, али и њихова присутност у свакодневном животу наших предака, данима славља, туге, испраћаја или дочека – каже наша саговорница.

Она је све подробно истраживала, током више од 10 месеци интензивног рада на терену, али и уз „копање” по архивима. Идеја о „укусној” изложби сазревала је током вишегодишњег рада на старим сортама и хербаријској збирци воћа у Природњачком музеју.

Посебно поглавље поставке су уметнички цртежи Боре Милићевића, ликовног техничар и препаратора.

– Он је имао задатак да на основу описа из књига и мојих сугестија наслика плодове за које не постоје никакви визуелни трагови. Имао је уметничку слободу, али тек толику да црта на основу историјске грађе и предања – појашњава Александра Савић.

Најразноврснијих облика, боја, укуса и мириса, воће се гаји на овом поднебљу стотинама година уназад, па је и природан процес да су поједине сорте нестајале, а своје место налазиле нове. Миграцијом људи донесени су засади, то јест калемљењем су се поспешивале врсте.

– Један од првих писаних трагова о калемљењу налази се у књизи „Башчован” из 1864. године, аутора Павла Бибича. У техници калемљена до данас се није много тога променило – истиче кустоскиња.

Њен утисак јесте да о несталим сортама становници села Србије мало знају. Чак и они највремешнији:

– Свуда су ме радо дочекивали, а неке сам понукала да, када сам отишла од њих, они разговарају са комшијама и рођацима, и присете се неких сорти. Тако су ми накнадно јављали шта је све некада расло у двориштима и воћњацима. Један дека из Полимља позвао ме је и издиктирао ми више од 20 сорти из тог крају – каже ауторка.

Указати малишанима на значај воћа у исхрани

За потребе изложбе Александра Савић је сарађивала са Етнографским музејом из Београда, Народним музејем из Крагујевца, Музејем Војводине, као и стручњацима Пољопривредног факултета из Београда. Током изложбе биће организоване радионице за децу у оквиру којих ће на занимљив начин кроз игру и цртање малишанима бити предочаван значај воћа у исхрани.