ПРВИ закон геополитике гласи да су у сталном антагонизму поморске таласократске и копнене телурократске силе.
У Првом светском рату биле су поражене Аустро-Угарска и Немачка као централно-европске , а на свој начин и Русија као евро-азијска телурократска сила која је тад била забављена својим проблемима у постреволуционарном периоду. Зато копнене силе нису могле да учествују у креирању политичке карте Европе тога времена.
Победнице су биле поморске, атлантистичке односно таласократске силе: Велика Британија, САД и Француска, а стварање Југославије било је израз њихових интереса – оценио је проф. др Миломир Степић на промоцији зборника „Историја једне утопије – сто година од стварања Југославије“ у коме је објављен и његов рад о геополитичком смислу југословенства и југословенске државе.
Степић је указао да ће и после тог зборника дуго остати питање: колико је заједничка држава била српско хтење, а колико морање, али је у свом излагању изнео аргументе који недвосмислено говоре да су Срби већ два пута – па и сада, кроз евроинтеграције, трећи пут – наднационалним интеграцијама заправо спречени да се национално уједине и интересно вежу за Русију.
На промоцији је још рекао и упозорио:
„Прво, да ли је на Балкану, једном од најважнијих геополитичких региона у свету, могуће направити државу габарита од Алпа до залеђа Солуна, таквих важних положаја и такве – на папиру – моћи, а да то не желе велике силе?
Ма колико ми уложили жртава у Првом светском рату и ма колико желели (а то смо показали у многим документима, од Нишке до Крфске декларације), тешко је поверовати да је наша жеља била довољна да се једна таква држава направи. Наиме, кад смо недавно исказали жељу да такву државу задржимо и бранимо – није нам било дозвољено, пошто је она у ствари била плод геополитичких интереса великих сила победница, као што је било и после Другог светског рата и после Хладног рата.
Оснивач геополитичке теорије, Британац Мекиндер, творац је концепције „санитарног кордона“ у средишту Европе. Почетком 1919 .године, он издаје књигу у којој црта карту тог кордона: од Балтичког мора на северу, до Јадрана, Егејског и Црног мора на југу. У име интереса таласократских сила, кордон је имао троструку функцију: да спречи будућу Немачку и њен продор ка југо-истоку; да спречи Русију (будући Совјетски Савез) да крене према југо-западу и да трансбалкански изађе на топла мора и да спречи осовину Немачке и Русије.
Најважнија држава тог кордона је била – Краљевина СХС! Мекиндер, на цртежу који је објављен на 198. страни, ту државу назива другачије – Великом Србијом, као што црта и Велику Чешку и Велику Румунију.
Зашто Срби нису прихватили Лондонску понуду, из 1915. године, за проширену Србију?
Западна граница би ишла преко Пакраца, Уном, на море између Шибеника и Сплита. Та западна граница је „у длаку“ иста са Цвијићевом линијом којом он означава границу између православних и католика у будућој југословенској држави. Будући да не можемо да сумњамо да је Цвијић знао да западно од те границе живе „компактне масе“ православних – како их је он звао – на Банији, Кордуну, Лици и северозападној Далмацији, а да источно од те границе живе и католици, у Херцеговини и тако даље, ту границу можемо да тумачимо само као политичку, да ли унутар те земље или као неку врсту алтернативе.
Са том границом се „у длаку“ поклапа и идеја ампутације 1928. године. Међутим, таква проширена Србија не би вршила геополитичку функцију, па зато није ни направљена. Између Уне и Алпа би остао простор Хрвата и Словенаца посредством кога би Немци опет могли да дођу до Јадрана. Дакле, таласократским силама је било потребно да нова држава буде од Алпа до залеђине Солуна, како би спречила будући продор Немачке према Јадрану.
Унутар те државе, Србија је, иако је била антинемачка и антируска творевина, добила тегове у виду Словенаца, Хрвата и муслимана, да би је контролисали ако у неком моменту одлучи да обрне стране, пошто је Србија увек сумњичена да је проруска.
Слична функција југословенске државе се наставила и после Другог светског рата: била је кључна карика у ободном појасу око Евроазије (који се називао Римленд). Опет су западне силе, пре свега САД, конципирале контролу Совјетског Савеза, односно Русије као језгра евроазијског копна (Хартленд).
Контрола је могла да се спроведе само ако се око обода Евроазије формира зона која ће спречити Русију да изађе на топла мора. Од 1948. године, Титова Југославија је вршила функцију кључне карике у том појасу Римленда. У тој држави, иако су Срби били демографски већина, као и просторно најзаступљенији и највише допринели победи у рату, фактички нису руководили земљом – опет због сумње на проруску оријентацију.
Поред овога што сам набројао, том земљом су руководили Хрват Тито и његова, углавном хрватско-словеначка, екипа.
Та држава је трајала док је вршила функцију у Хладном рату. А како је он прошао, уз тријумф Запада и померио Хартленд, односно Совјетски Савез и интересну сферу према Истоку, та држава је остала у унутрашњости Римленда и постала је непотребна и није могла да се сачува, без обзира на српску вољу.
Није могла да се сачува јер није била резултат природног тока, то јест, била је – прекоредна интеграција: није спроведена прво национална интеграција, па наднационална. А то је увек проблем.
Прекоредна интеграција је: облачење прво капута, па онда кошуље.
После два таква искуства прекоредне интеграције – у две Југославије – поново имамо понуду, и провокацију, треће наднационалне интеграције, која се зове Европска унија, а да нисмо спровели националну интеграцију. То се показало као неуспешно и катастрофално за српске интересе“.
Д. М.
Факти
