У Црној Гори се настављају масовни протести верника који су почели пошто је црногорска Скупштина донела „Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Посланици који су изгласали тај закон претходно су одбацили свих 117 амандмана које је предложила Српска црква. Стеван Гајић* говорио је за Информативну агенцију „Новорусија“ о догађајима у Црној Гори, скандалозном закону и плановима пронатовских режима на Балкану.
ИА „Новорусија“: Од првих дана Нове године десетине хиљада грађана Црне Горе почелe су свакодневне протесте ради заштите својих светиња. Шта је побудило људе да изађу на улице и какав значај има доношење „Закона о слободи вероисповести“?
Стеван Гајић: Суштина тог закона се састоји у томе да Црква треба да „врати“ своју имовину држави која јој је била „дата“ 1918. године. Један од циљева Закона је конфискација имовине Српске православне цркве у Црној Гори. Све ово заснива се на апсолутно лажној интерпретацији историје према којој је Црна Гора наводно насилно била увучена у Kраљевину Југославију. Слична идеолошка матрица постоји још од времена аустроугарске политике како би се Срби покушали делити по разним основама, иста политика је затим опстала и у комунизму. Ми видимо још један у низу покушаја да се од Срба у Црној Гори створи посебна нација.
Ради се о томе да је сада владар Црне Горе Мило Ђукановић, који више нема шта да преда НАТО-у због тога што се његова земља већ тамо налази, добио задатак да се обрачуна са Црквом у којој НАТО види јединог правог непријатеља, много већег од посланика опозиционих партија. Они, наравно, стварају непријатност властима, али Српска православна црква је за њих непријатељ број 1.
Мило Ђукановић (Фото: Н1)
Овај закон је доста дуго спреман. Покушали су да га донесу још 2015. године, али тада је власт устукнула у страху од последица. Овог пута су одлучили да доведу ствар до краја. У свим градовима Црне Горе у заштиту својих храмова излазе десетине хиљада људи и при томе треба имати на уму да укупно становништво Црне Горе чини око 600.000 људи. Односно, од 600.000 на тргове излази, према разним проценама, око 150.000 – буквално сваки четврти становник. Људи се боре за Цркву независно од партијске припадности. Чак и верници који су у Ђукановићевој партији се боре против Закона. Ситуација се жестоко заоштрава и сасвим је могуће очекивати сукобе уколико власт Црне Горе, уз помоћ НАТО, покуша да се насилним путем обрачуна са верницима.
Поглавар СПЦ патријарх Иринеј позвао је власти Црне Горе да зауставе терор над Српском црквом. Какву је позицију заузео председник Србије Александар Вучић?
Најинтересантнија ствар овде је да се председник Србије коначно разоткрио и показао да је прави натовац. Он је веома млако реаговао на овај закон. Извор таквог понашања треба тражити у чињеници да је Вучић најбољи ученик Мила Ђукановића. Осим тога, имају истог спин доктора, Бебу Поповића, познатог по својим скандалозно мрачним делима. Вучића са Ђукановићем такође повезује бизнис са Уједињеним Арапским Емиратима и Мухамедом Дахланом кога траже и палестинска и турска служба, кривећи га за убиство Јасера Арафата. Много тога мрачнога везује ова два натовска диктатора са Балкана. Ових дана Вучић је изјавио да ће да отпутује у Црну Гору како би тамо „био са Србима“. Али где? Негде „на север“, односно не код поглавара Српске цркве у Црној Гори митрополита Амфилохија у Цетиње, где ће бити централна свечаност, већ „на север“. Најзанимљивије, и за Вучића неочекивано, јерархија Српске цркве у Црној Гори дала је Вучићу до знања да му тамо није место, приметивши да за седам година ни једном није посетио Црну Гору у својству председника Србије. При томе се Вучић са својим пријатељем Ђукановићем стално сусретао, у Београду и на другим местима.
Дакле, односи између власти Србије и Црне Горе су фантастични, при чему права Срба у Црној Гори можемо да упоредимо са правима Срба у усташкој НДХ.
У Црној Гори има много више Срба него што говоре званичне бројке, јер се људи плаше да се јавно декларишу као Срби. У суштини, тамо су готово сви Срби, не рачунајући праве мањине (Албанце, Хрвате, муслимане итд.). При томе се само незнатан проценат државне администрације јавно декларише као Срби. Таква је тенденција у читавом државном апарату, чак и у школама. А права Срба и СПЦ у Црној Гори се стално ускраћују, уз подршку НАТО.
Мило Ђукановић и Александар Вучић (Фото: Корени)
Ја мислим да Вучић неће доћи у Црну Гору (данас је постало јасно да је председник Србије заиста одустао од посете – прим. редакције) због тога што је добио јасан сигнал Цркве да као пријатељ и сарадник Ђукановића није пригодан за госта, посебно зато што демонстративно не иде код главног владике, митрополита Амфилохија, кога он не воли зато што митрополит разобличава његову издајничку политику према Косову.
Вучић фактички покушава да изазове нови раскол у Цркви. Пре тога је растурио многе партије и посвађао све кога је могао, што сад покушава да уради са Црквом. Ми слушамо изјаве његових партијских чиновника да „не треба заоштравати ситуацију“, јер то може да закомпликује положај Срба у Црној Гори. А шта може бити горе од отимачине светиња? Остаје још само да Србе физички убијају. Мада је и тога већ било, јер је у Црној Гори много нерешених убистава са јасном политичком позадином. Вучић је показао ко је он – натовски лобиста. Сада то виде и његови бирачи којима је он дуго продавао маглу. И систем који је он протеклих седам година стварао у Србији је копија мафијашког система који је створио Мило Ђукановић у Црној Гори. Они су обојица заправо веома слаби и због тога се плаше народног буђења. А масовни протести ће само да расту.
Данас јединство Српске цркве подржавају не само Константинопољ, Москва и читав православни свет већ чак и папа римски. Дакле, одлуку владајуће ДПС није подржао нико осим НАТО. И то само за себе доста говори. У Црној Гори сваку ноћ кипте протести у свим градовима, а протестује се и у Републици Српској, Северној Македонији и у многим градовима у самој Србији. Питање заштите вере постало је свесрпско питање. Ситуација се заоштрава и може да постане још опаснија ако Мило Ђукановић и његов пријатељ Александар Вучић наставе своју натовску агенду, а све говори да ће управо то да чине. Видећемо даљи развој ситуације, али тренутно све иде ка даљем заоштравању сукоба.
Могу ли доношење овог закона и масовни протести да постану црвена линија за Ђукановића која ће представљати крај његовог режима?
Наравно да могу. Али ја мислим да би НАТО, у случају крајње потребе, могао да окриви Србе за изазивање сукоба и једноставно војно окупира територију Црне Горе. Погледајте шта се дешава у другим деловима света. Ово убиство без преседана (иранског генерала Сулејманија – прим. редакције), које се догодило на багдадском цивилном аеродрому, је акт тероризма – грађанина једне државе је друга држава, без објаве рата, једноставно дигла у ваздух на територији треће државе. Ја чак не знам како ово назвати. Сматрам да се ситуација у свету заоштрава веома нагло. Да, режим Ђукановића је апсолутно изгубио легитимитет и може се урушити. Али у перспективи се може очекивати директно укључивање НАТО-а у збивања у Црној Гори.
Хиљаде Никшићана свако вече протествује због закона о црквама (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Веома ми је драго што је сада у потпуности разоткривена улога председника Србије Александра Вучића према коме је однос Кремља био крајње погрешан. Њему су давали ордење, називали га „најбољим пријатељем“ итд. Човеку под чијом влашћу је српско оружје доспевало до непријатеља Русије. Протеклих година српско оружје нашло се и у Донбасу у рукама украјинске стране и у Јемену и Сирији и Бог зна на каквим још местима. Надам се да ће и Москви коначно постати очигледно шта се заправо дешава на Балкану и каква је у томе улога председника Вучића. Ми видимо понављање онога што се већ десило у Црној Гори. Подсетићу да је Мило Ђукановић такође био „најбољи пријатељ“ Русије буквално до тренутка док није оптужио Москву за организовање „државног удара“ 2016. године.
Уверен сам да Срби неће дозволити отимање њихових светиња, јер људи су апсолутно спремни да заштите веру, чак и по цену својих живота. Не бих искључио, посебно имајући у виду оно што се дешава у другим деловима света, да НАТО додатно подигне улоге и захтева од Ђукановићевог режима да насилним путем грубо угуши протесте верника. То је ипак тешко зато што све више верујућих полицајаца и ватрогасаца одбија да се потчини наређењима. Овде треба додати и да је Црква у Црној Гори већ екскомуницирала све посланике који су гласали за Закон.
Да ли је истина да су похапсили посланике, противнике Закона, пре самог гласања? Да ли је било икакве реакције европских чиновника?
Да, ухапсили су их. Али мислим да говорити о „демократији“, „законитости“, „процедури“, апсолутном ћутању Брисела, више нема смисла. То је већ једноставно понижавање интелекта, јер смо већ толико пута видели понављање дуплих стандарда Запада у таквим случајевима. То се догодило и у Македонији по питању референдума о НАТО, и у Црној Гори 2016. и у Србији не једном. А шта рећи о положају Руса у балтичким земљама… Тако да ово не треба посебно ни коментарисати. Геополитички циљеви НАТО-а су изнад свега. Изнад људских права и било каквих конвенција и закона.
Хапшење Милана Кнежевића у Народној скупштини у ноћи изгласавања Закона о слободи вероисповести (Фото: Ројтерс)
Ухапшене посланике су после изгласавања Закона ослободили. Током протеста било је много инцидената. Владика Методије је завршио у болници као жртва полицијског насиља, јуче је нападнут свештеник ударцем песнице. Слични инциденти већ постају свакодневица и стање се може заоштрити.
Можда су власти Црне Горе рачунале да током празника народ неће излазити на протесте и очигледно је да су одлуку о термину изгласавања Закона донели људи који нису верујући. Јер, да јесу знали би да је последња седмица поста и да се тада народ скупља око цркава. Народа је из вечери у вече све више на протестима, толико да у неким местима, попут Берана, готово да достиже укупан број становника.
Пре годину дана је створена такозвана Православна црква Украјине. Српска црква је отворено против расколника и подржава канонску УПЦ (Московска патријаршија). Колико су повезани догађаји у Украјини и Црној Гори? Да ли ће власти Црне Горе кренути путем стварања још једне вештачке лажне православне структуре?
Свакако та веза постоји. Али за разлику од лажне „Православне цркве Украјине“, која барем има формалну структуру, односно свештенство и црквену јерархију, у невладиној организацији „Црногорска православна црква“ има десетак људи. То су у суштини бивши попови СПЦ који су истерани из Цркве због разврата, проневера и слично. Њихов поглавар „митрополит“ Михаило је апсолутно комична фигура, кловн. Довољно је на интернету погледати његове фотографије и све постаје јасно. У тој „цркви“ нема елементарне инфраструктуре. Атеисти, бивши чланови Комунистичке партије Југославије, који су сада у Ђукановићевој партији постали загрижени натовци и евроатлантисти, нису верујући, нити крштени, а желе да створе своју „цркву“. То је потпуни апсурд!
Молитвени ход у Беранама, 3. 1. 2020. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Тако да сте у праву: зато што је Српска православна црква подржала Руску православну цркву, овај закон је у суштини натовски одговор Српској цркви. Додао бих да ово није једини разлог, али црквени догађаји у Украјини су свакако повезани са црквеним догађајима у Црној Гори. Суштина је у томе да је Српска православна црква последња институција која повезује све Србе. Очигледно је да је циљ НАТО-а да Срби и Српска црква буду ограничени само на територију крње Републике Србије. Због тога можемо очекивати појаву „Косовске православне цркве“, „Хрватске православне цркве“ итд. Подсетићу да је током Другог светског рата усташка НДХ направила лажну „Хрватску православну цркву“. У време када су Србе убијали још су хтели и Цркву да им отму. Тако да ми не гледамо ништа ново. Ово је још један напад на православље. Да закључим, у време које долази можемо очекивати само заоштравање ситуације на Балкану.
Интервју др Стевана Гајића, научног сарадника Института за европске студије у Београду и професора по позиву Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО) при Министарству спољних послова Руске Федерације, дат новинару Информативне агенције „Новорусија“ Тихону Гончарову, објављен је 4. јануара 2020.
Посрбио: С. Г.
Стање ствари
