У установама за збрињавање особа са сметњама у развоју у Кулинама, Ветернику и Стамници услови живота и даље недостојни људских бића
У установама социјалне заштите у Србији у којима су смештена деца са сметњама у развоју и одрасле особе са интелектуалним тешкоћама и даље се крше људска права, а услови у којима живе ове особе у неким домовима се могу окарактерисати као нехумани и понижавајући, истиче се у најновијем извештају Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом (МДРИ-С). У извештају под називом „Склоњени и заборављени” наглашава се да деца и одрасли живе у изолацији, дане проводе у бесциљном гледању у беле зидове или у телевизијски екран на коме се врти неки канал са фолк музиком. Највећи број ових особа као терапију добија снажне антипсихотике, а посебно забрињава чињеница да 20 до 30 одсто малих „станара” Дома за децу без родитељског старања у Звечанској улици прима неуролептике.
Како је на јучерашњој конференцији за новинаре истакла Драгана Ћирић-Миловановић, извршна директорка МДРИ-С, истраживање је трајало од јануара до априла и обухватило је 2.023 особе у седам установа – у Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској улици у Београду, Дому за децу и омладину ометену у развоју „Сремчица”, Дому „Ветерник” у Новом Саду, Дому „Никола Шуменковић” у Стамници, Дому „Колевка” у Суботици, Дому за децу и омладину са аутизмом у Београду и Дому за смештај одраслих особа „Кулина” код Алексинца. Она је оценила да постоји напредак у односу на период од пре пет година када је ова организација публиковала извештај под називом „Мучење као лечење”, али је додала да су у установама у Кулинама, Ветернику и Стамници услови живота и даље „недостојни људских бића”.
„Више од половине корисника борави у институцијама дуже од десет година, а доминантан узрок напуштања установе је смрт или премештај у другу установу. Забрињава, међутим, податак да је смртност у домској популацији чак 3,5 пута већа него у општој популацији. Статистика сведочи да је за 93 одсто особа старијих од 18 година извесно да ће у установи остати доживотно. Од 642 детета која бораве у установама, свега 26 одсто њих похађа образовне установе. Нас посебно брине веома широка употреба лекова који делују на централни нервни систем, који се не користе само из здравствених разлога већ и због тога да се особље мало растерети бриге за штићенике домова. Још увек није регулисана употреба фиксације и изолације која се не спроводи на прави начин и у складу са међународним стандардима који прописују да се то може користити само ако постоји непосредна опасност”, истакла је Драгана Ћирић-Миловановић. Она је додала да се само у домовима у Звечанској и у Кулинама интензивно спроводи процес реформе, па је у Кулинама потпуно обустављен пријем нових корисника
Др Мира Петровић, психијатар у болници „Лаза Лазаревић”, која је била део стручног тима који је обилазио установе, оценила је да у њима доминира медицински, а не психосоцијални модел бриге према корисницима – здравствени радници се према особама са интелектуалним сметњама понашају као према болесницима и третирају их не само као мање вредна бића већ и као особе којима нема смисла пружати помоћ.
„Веома је раширена употреба антипсихотика који се дају и одраслима и деци, али ако се ови лекови дају деци не чуди што ове особе брже старе и живе краће. У кризним ситуацијама често се примењује и медикаментна и механичка фиксација која се користи дуже и чешће него што је то препоручено. Видели смо кошуље за везивање и импровизоване везове, а особе се често смештају у собе за изолацију са решеткама, иако су кожни каишеви једина дозвољена фиксација”, закључила је др Мира Петровић.
