„У дуговима сам, позајмио сам новац и храну за овце од познаника, а овамо мени држава дугује преко 10 хиљада евра на име субвенција”, каже нам Марко Анишић. Разговарамо у касним вечерњим сатима, када је управо дотерао овце са пашњака. У обору има 300 оваца, његов производ су, како каже, јагњад које предаје кланичној индустрији. Товом оваца и Марко и његов отац баве се већ годинама, искусни су сточари и, каже, ово није посао којег се преко ноћи може одрећи.

„Држава нам дугује само за прошлу годину на име субвенција за уматичене овце 1,4 милиона динара, а субвенције није нам исплатила за две и по године уназад. Нисмо добили ни решење за те субвенције, нису нас одбили, једноставно када зовемо Управу за аграрна плаћања, одговарају: обрада је у току. Звао сам ја и министра, али не вреди. Ми имамо трошкове око слања тих захтева за субвенцију, плаћамо службе, а то су износи од по неколико стотина хиљада динара. Ми смо мали произвођачи и нама ове субвенције много значе”, објашњава Марко Анишић.

Слично је искуство и Ивана Видаковића, некадашњег председника Удружења сељака из Старог Жедника, али пошто је имао оранице, он је одустао од ратарства. Њиве је дао у закуп нећацима, којима сада држава дугује око два милиона динара на име субвенција из 2019. године. „Дугује им по основу субвенција за приплодне крмаче, за товне свиње, као и за пољопривредну механизацију иако су њихови захтеви одобрени и добили су решења. У реду би било да је држава рекла – ове године нема субвенција, него овако да се људи надају”, прича Видаковић.

Ставови према томе да ли касне субвенције државе не подударају се између представника званичних пољопривредних служби и самих сточара и ратара. У незваничном разговору представници пољопривредних служби кажу да није тачно да постоје кашњења, да је држава понудила широку палету субвенција, да је прошле године због епидемијске ситуације одобрила слање захтева и без неких иначе неопходних услова, те да постоји једна доза инерције код власника газдинстава и неспремност да се уложи труд у савладавање процеса подношења захтева и испуњавања обавеза.

С друге стране, један од челника у удружењима пољопривредника, који није желео да говори под именом и презименом, каже да су пољопривредници у ствари ућуткани овим неплаћањем субвенција, да не постоји ни временска нити било која доследност у исплати или неисплати субвенција, већ да се све одвија селективно. „При томе, ми немамо механизме утицаја на доносиоце одлука”, каже овај саговорник.

Савез аграрних удружења Војводине, са седиштем у Сенти, окупља око осам хиљада газда северне покрајине. Миклош Нађ, председник савеза, каже да имају случајева да пољопривредницима нису исплаћене ни субвенције за 2019. годину иако су њихови захтеви обрађени и одобрени. Каже да није реч о великом броју, али да их има, а да је позивање на корону уобичајено оправдање за ова кашњења. „Објашњено је да је смањена субвенција по хектару обрадиве површине са 5.200 на 4.000 динара и да ће тако добијена свота од 2,6 милијарди бити искоришћена за плаћање заосталих дуговања сточарима, али ми и даље имамо случајеве да им нису исплаћене ни субвенције из 2019. године”, каже Нађ.

Питање заосталих субвенција постављено је и у републичкој скупштини. Посланик Арпад Фремонд (СВМ) за „Политику” каже да Одбор за пољопривреду добија извештаје министарства, те да је видљиво да до сада Управа за аграрна плаћања није имала капацитете да обради захтеве. „Очекује се да ће након ребаланса којим је одобрена 5,1 милијарда динара, од чега 4,9 милијарди за директна плаћања, доћи на ред и исплата одобрених субвенција током маја. Међутим, постоји још један број захтева који није обрађен, а за то време цене инпута у пољопривреди нису мировале”, каже Фремонд. Он додаје да око 30 одсто свих субвенција које даје Министарство пољопривреде, а исплаћује Министарство финансија, одлази у Војводину. „С друге стране, Војводина обезбеђује преко 50 одсто пољопривредног приноса Србије”, каже Фремонд.