Стоји ага, горско звијере…

Величанствени се са висина Давоса удостојио да одговори на питање шта ће бити са 22.000 српских великомученика допалих у ропство швајцарског франка. Рекоше му да су Пољаци, Мађари, па чак и Хрвати скинули воденички камен с врата ојађенима, мисли ли и Његова светост нешто предузети?

Нешто, да, одговори Свевишњи. Али, додаде, нисмо луди да радимо ко Хрвати, па да ДРЖАВА ПЛАТИ УМЕСТО ШТЕДИША.

И у праву је, свака му је ка у Његоша. Јер, није држава ту да помаже гологузију, има кога Господар да окачи на буџетску сису – Ер Србију, Фијат, ускоро и Есмарк… То је, братац, улагање у будућност, кога заболе за наивце који су веровали банкама. Ко им је крив што су поверовали у оно – само лези и рашири ноге, нећу ти ништа.

Наш вођа у овом ставу има бројне савезнике, што своје подгузњаке од којих се то и очекује, преко тзв. економских експерата са државних јасала, до бројног злурадог народа који више воли да комшији цркне кредит, него да се њему отели камата.

Мора да нам буде горе, да би нам, јел’ да, било боље, понавља нам Главни као папагај и ми се одушевљено слажемо. Али, ко ће дочекати то благостање, да неће, не дао Бог, као у Домановићевом “Вођи”, мудри слепац одвести све у амбис, млатарајући лево и десно белим штапом за који заблудело стадо мисли да је путоказ?

Пошто је мудро закључено да је свако ковач своје среће, па сходно томе и своје несреће, и да држава није одговорна ако банке неприметно извуку кеца из рукава, препоручено је да свако, према својим могућностима – седне и плаче.

Кад се исплаче, да стан који је и досад једва отплаћивао, лепо врати. И мирна Бачка. Јел то нешто тешко, мајку му?

Занимљив је феномен та држава Србија. Уместо да, по Кардељевој замисли, временом одумре, она све млађа и јача. Порасле јој две главе, пипке још више нико и не броји, полако и сигурно израста у право чудовиште.

Тако рећи, у људождера.

Идући светлим стазама Млађе Динкића, који је забо прву, али кључну, банкарску лопату у наш садашњи гроб, Вођа није био гадљив на идеје својих претходника. Напротив. Баш му је добро легло да саопшти како су му нејаке руке везане, а везале су их оне лопуже што некад владаше, за разлику од њега, против интереса народа.

Он је бандите у оделима банкара, авај, само наследио од Млађе и његових жутих компањона. Као што је од Ђиласа наследио мост и бус-плус. Наследио је, додуше, и народ, али грађанство је по дефиницији задња рупа на свирали. Оно служи за варање, драње, цеђење и последње капе масти, као и остале хируршке интервенције на кожи сиротиње раје.

Али, ко то квари идилу? Неки Саша Јанковић, кобајаги заштитник грађана, а уствари рушилац угледа војске, бранилац полицијских батинаша и аутор злобне тврдње да су несташна браћа, Мали и Велики, добили батине јер су први започели кавгу.

Званичном војном керамичару се заштитник гади, а његовом врховном шефу би био и смешан да не чачка по породичним светињама. Заиста, г. вајни заштитниче, треба ли досољавати ране човеку коме су зликовци и идентитет украли, тако да више ни сам не зна кога су жандарми лемали: њега, или неког другог.

Штедише, колико видимо, немају заштитника, јер је коцка, рече министар Вујовић, гадан порок који не треба да лечи држава.

Штедише, рањиве као пужеви голаћи, вапе: хлеба, хлеба, господару, не видесмо давно хлеба!

Али…

“Стоји ага, горско звијере,

гвозден ступац,

камен тврди…”

На путу у бољу будућност не сме да буде емоција, зна то наш Смаил ага. Ма колико то глава коштало, ма колико уцвељених и ојађених остало крај тог пакленог пута ка рају.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести

фото: влада Србије