Стопа смртности од канцера у Србији и даље расте

Суморан утисак да не прође ниједан дан, а да нисте чули да вам се неко близак, или познат, разболео од канцера и да се од ове болести у Србији много умире – ипак, не вара. Стопа смртности од рака дојке, плућа, дебелог црева или простате у Србији у протеклих 20 година, од 1993. до 2012. године, порасла је на 64,2 одсто, па на 100.000 становника од ових врста карцинома умиру 102 особе, а 1993. – 62,2 особе. Када се посматрају локализације свих тумора на 100.000 становника са дијагнозом малигних обољења умире 141 особа, наводи се у подацима достављеним „Политици” из Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”.

За разлику од наше суморне статистике, најновији подаци Истраживачког центра за карцином у Великој Британији говоре да су они у протекле две деценије стопу смртности смањили чак 30 одсто код карцинома плућа, дојке, дебелог црева и простате. То су успели захваљујући организованом скринингу, али и савременим методама лечења и раном откривању. Пре две деценије у Британији је од рака на 100.000 људи умирало 146, а данас 102. Наравно, није неважно ни то да Велика Британија остаје водећа земља у истраживању ове опаке болести.

На питање колико људи има шансе да се у Србији разболи од канцера, др Драган Миљуш, начелник одељења за превенцију и контролу незаразних болести у „Батуту” одговара да процењивање ризика захтева компликованију калкулацију, али да се на основу података регистра за канцер у централној Србији може проценити да су од четири наведене локализације ове болести у 2011. години, регистроване 201 новооболеле особе на 100.000 становника

Много је објашњења зашто наше стопе умирања од ове опаке болести расту. Док ће лаици епидемију канцера у Србији доводити у везу са бомбардовањем и осиромашеним уранијумом, дугогодишњим хроничним стресом или лошом организацијом здравствене службе, епидемиолози сматрају да се сада канцер само боље евидентира, али и касно открива.

– Период за који постоје подаци о новооболелима од малигних тумора у централној Србији кратак је да би се на основу њега могло судити о порасту тумора, али се вероватно делом може приписати бољој евиденцији и квалитетнијем пријављивању новооболелих. Други разлог за пораст је недостатак организованих програма за примарну и секундарну превенцију малигних тумора у претходном периоду – каже наш саговорник

Др Миљуш подсећа да су земље чланице Европске заједнице још 1985. године покренуле заједнички програм под називом „Европа против рака” са циљем да се до 2000. године смањи смртност од ове болести за 15 одсто. Захваљујући кампањама које су се спроводиле у овим земљама, пре свега антипушачким, затим скринингу рака грлића материце, дојке и дебелог црева, као и активностима у промоцији здравља, смртност од канцера је смањена у просеку за око 10 одсто код мушкараца и 80 одсто код жена.

У борби са овом болешћу најтеже је надокнадити пропуштено време, а то се нама управо догодило: док су европске, развијене земље уводиле националне, обавезне програме раног откривања најзлоћуднијих тумора: дојке, дебелог црева и рака грлића материце, ми смо се борили са санкцијама, ратовима, бомбардовањем, лошим условима живота, сиромаштвом…. Уместо почетком деведесетих (у Енглеској скрининг је почео 1988), у активну борбу са канцером кренули смо тек у децембру 2012. године организованим позивањем жена да се јаве на мамографски преглед. Нажалост, испоставило се да нити имамо довољно обучених радиолога да те налазе на мамографима читају, нити су се жене одазивале у довољном броју. Влада Јапана, донатор мамографа, била је запрепашћена што ови апарати стоје нераспаковани у подрумима многих здравствених установа.

Наша додатна брука је и да када се постави дијагноза рака, пацијенти чекају на зрачење, негде и по три месеца, а по правилима је дозвољено најдуже три недеље. Разлог: Србија има 10 апарата за зрачење, а према броју становника нам је потребно 29. Последњи апарат за зрачење купљен је пре седам година. Према подацима Међународне агенције за атомску енергију, по броју апарата за зрачење, Србија је у рангу са Монголијом и Албанијом.

У Србији мушкарци су највише оболевали и умирали од рака плућа, колона и ректума, простате, мокраћне бешике и желуца, а жене од тумора дојке, колона и ректума, грлића материце, плућа и материце. Током последње деценије уочен је пораст у оболевању и умирању од свих водећих локализација рака, осим малигних тумора желуца.

– Скрининг програм за рак дојке међу женама од 50 до 69 година, спроводи се у 42 општине. До краја јула 2014. позвано је укупно 116.359 жена, односно 24,1 одсто циљне популације. Урађено је око 60.000 мамографија и код 181 жене откривен је карцином дојке – каже примаријус др Верица Јовановић, шеф Канцеларије за скрининг рака и додаје да ће у 2015. започети други циклус организованог скрининга карцинома дојке. Скрининг карцинома грлића материце спроводи се у 17 домова здравља, односно 13 округа. До јула 2014. године тестирању се одазвало 59 одсто позваних жена, а рак је откривен код 42.

Неко ће рећи да је важно да смо почели, а неко ће рећи да је то само „кап у мору”… Просечно у Србији годишње од неке врсте канцера оболи 24.830, а умре 14.000 особа.