СТРАХ: Амерички часопис “The Foreign Policy” у јулу је објавио како је украјински рат препородио руску војну обавештајну службу

Постоје два начина на које обавештајна агенција може да докаже своју вредност влади којој служи. Или ће бити стварно од користи (читај: лоцирати најтраженијег терористу) или ће изазивати страх, одбојност и увређеност код својих ривала (читај: бити названа опасношћу број један у конгресном сведочењу). Но, када обавештајна агенција постигне обоје, њена је вредност неупитна.

Откако је почела криза у Украјини, у Кремљу нема много сумње у значај ГРУ, руског војног обавештајног апарата. Ова агенција не само да је демонстрирала како је Кремљ у стању да је употреби као важно спољнополитичко оруђе, цепајући једну земљу на делове уз помоћ само шаке агената и мноштва пушака, него је ГРУ такође показала остатку света како Русија намерава да води рат у будућности: мешавином невидљивости, могућности да порекне своје присуство, субверзије и хируршки употребљене силе. Чак, иако побуњеничке групе у источној Украјини које подржава ГРУ губе територију пред навалом снага Кијева, геополитички пејзаж је измењен. ГРУ се вратила у глобалну шпијунску игру, и то поставивши нова правила која ће бити изазов за Запад дуго у будућности.

Скора прошлост није била нежна према Главној обавештајној управи Генералштаба (Гла́вное разве́дывательное управле́ние – ГРУ). Некад се ГРУ с разлогом сматрала највећом руском обавештајном агенцијом, са аутономним центрима – познатим као „резидентуре” – у амбасадама широм света, широко развијеном мрежом конспирисаних агената и са девет бригада специјалних снага познатих као Спецназ.

СМЕНЕ НА ВРХУ ГРУ

Почетком 2013. године ГРУ је била у фронцлама. Од 1992. године она је била задужена за операције у постсовјетским земљама, руском „ближњем иностранству”. Но чинило се да руски председник Владимир Путин види ГРУ као све мање способну за ту улогу. Кад је 2003. године Федералној служби безбедности (ФСБ), руској унутрашњој безбедоносној агенцији, дозвољено да отворено води операције у иностранству, један инсајдер ми је рекао да се то десило „зато што се чини да ГРУ није способна да у нашем суседству ради ништа осим да броји тенкове“. (А може бити да ни то није радила Бог зна како. Наиме, Путин је држао ГРУ делимично одговорним за беживотну акцију приликом упада у Грузију 2008. године). У Москви је преовладавало виђење да је ГРУ усредоточена на гунг-хо „кинетичке” операције, као што су паравојне егзекуторске јединице и тиме бича мање релевантна у ери сајбер-ратовања и нафтне политике.

Погрешни политички кораци су такође допринели умањењу важности ГРУ. Валентин Корабељников, шеф агенције од 1997. до 2009. године, чинило се да је више на свом док је пратио Спецназове тимове за ликвидацију по Чеченији него кад игра дворску политику по Кремљу. Његова критика Путинових војних реформи у Кремљу сврстала га је међу „лоше момке”, и он је био смењен 2009. године и замењен генерал-пуковником Александром Шљактуровим, који је услед болести слабо био виђан у штабу ГРУ за две године, колико је провео на његовом челу. Децембра 2011. године ГРУ је добио трећег шефа за непуне три године генерал-мајора Игора Сергуна (на слици у средини), бившег аташеа и обавештајног официра без борбеног искуства, који је био шеф ГРУ с најнижим чином дуго уназад. Крајем 2013. године изгледало је да Кремљ разматра могућност да се агенција с ранга главне управе сведе на обичну управу, што би био тежак ударац за престиж службе и њен политички утицај.

У сваком случају, деноминација ГРУ изгледала је неизбежном. Од 2008. године ГРУ је претрпела окрутне резове у буџету, и то у време кад је буџет већине руских безбедносних и обавештајних агенција био у константном порасту. Осамдесет од стотину генерала, колико је служило у ГРУ, било је отпуштено, пензионисано или премештено. Већина јединица Спецназа било је прекомандовано у регуларну копнену војску. Резидентуре су биле умањиване, понекад чак на једног јединог официра који је радио под маском војног аташеа.

Шта све може да се деси за неколико месеци! Све оно што је Кремљ видео као ограничења ГРУ – усредсређеност на „ближње иностранство”, на силу уместо на суптилност, авантуристички приступ (укључујући спремност да врши ликвидације у иностранству) – одједном је постало предност.

Заузимање Крима, изведено скоро без капи крви, било је базирано на плановима које је Главна оперативна управа Генералштаба припремила уз велики ослонац на обавештајне податке које је доставила ГРУ. ГРУ је свеобухватно извидиа регион, надзирала је украјинске снаге у њему и прислушкивала њихове комуникације. ГРУ не само да је обезбедила „покров” за „мале зелене људе” који су тако брзо заузели стратешке тачке на полуострву пре него што ће се показати отворено као руске снаге, него су многи од тих оператора били бивши или актуелни припадници Спецназа ГРУ.

СТРЕЛКОВ ЈЕ КАДАР ГРУ?

Све је више доказа да је тзв. министар одбране сепаратистичке Народне Републике Доњецк Игор Стрелков (чије је право име Игор Гиркин) активни или резервни официр ГРУ (нажалост, аутор не наводи поменуте „доказе“; прим. прир.), који своје смернице, ако не и изравне наредбе, добија из штаба ГРУ. Као последицу тога, Европска унија га је идентификовала као кадар ГРУ и ставила га међу оне под санкцијама. Иако су већина побуњеника на истоку Украјине руски или украјински „ратни туристи”, изгледа да на терену има и оператера ГРУ који помажу да људство и оружје иду преко границе.

Но, тек кад се крајем маја на истоку Украјине појавио Батаљон Исток постало је јасно да је ГРУ васкрсла у својој пуноћи. Ова сепаратистичка група носи исто име као чеченска јединица која је постојала под окриљем ГРУ и била расформирана 2008. године. Изгледало је да је ова нова јединица, састављена углавном од истих тих бораца из Чеченије, искочила ниоткуд, униформно наоружана и насађена на оклопне транспортере. Њена прва акција било је заузимање владине зграде у Доњецку, одакле су истерали разуралене побуњенике који су ту зграду сматрали својим штабом. Доказавши се као најјачи вук у чопору, Исток је почео да мобилише украјинске добровољце да би њима заменио чеченске борце, који су, један по један, почели да одлазе кућама.

Александер Кодаковски, пребег из украјинске Службе безбедности, потом је објавио да је он командант батаљона, али се то десило тек после заузимања владине зграде у Доњецку. Импликација је да је батаљон првобитно био под командом представника ГРУ. Чини се да је намена Истока не толико да ратује против регуларних украјинских снага – иако је чинио и то – него пре да послужи као обучено и дисциплиновано средство да се милицијама наметне ауторитет Москве, ако се за тим покаже потреба.

Батаљон ”Исток” јасно обзнањује стратегију Москве: Кремљ не жели отворени војни сукоб у свом суседству. Уместо тога, вероватно ће његово омиљено оружје у будућности бити нека врста ”асиметричног рата”, који се води у Украјини, а који представља мешавину отворене силе, дезинформација, политичког и економског притиска и тајних операција. У таквим операцијама ГРУ је изврсна.

Коначно, иако Русија неће напустити претензије да буде глобална сила, у блиској будућности фокус руске спољне политике биће грађење и одржавање руске хегемоније у Евроазији. То су у исто време региони где је ГРУ најјача. На пример, у Казахстану, чији су северни региони, с великим бројем Руса, потенцијална будућа мета за сличан политички притисак преко локалних мањина, ГРУ је главни обавештајни субјект пошто је његном цивилном парњаку СВР Декларацијом из Алма-Ате из 1992. године технички није дозвољено да врши операције у земљама Савеза Независних Држава.

ВРАЋАЊЕ СТАРЕ СЛАВЕ

Комбинација свих ових фактора чини да ГРУ сада изгледа далеко опуштеније и самопоузданије него пре годину дана. Кијев је истерао из земље морнаричког аташеа при руској амбасади као официра ГРУ, а шеф ГРУ Сергун се нашао на листи званичника под западним санкцијама. Но ниједна од ових акција није агенцији нанела никакву штету. Напротив, оне су само ојачале престиж ГРУ.

Прича о деградацији ГРУ је сумњиво отсутна из московских кругова: враћени статус агенције значи да је она поново значајан играч у бескрајним ратовима за моћ унутар руске обавештајне заједнице. Што је много важније, то значи да је врло вероватно да ће операције ГРУ по свету да се поново прошире и поврате нешто од своје старе агресивности.

Ренесанса ГРУ такође демонстрира да доктрина ”асиметричног рата” није само ад хок реакција на посебности које владају у Украјини: то је начин на који Москва планира да реализује своје интересе у данашњем свету. То остатак света још није схватио иако је то начелник генералштаба Валериј Герасимов јасно рекао прошле године у опскурном руском војном часопису. Он је тамо написао да нови начин вођења рата укључује „широку употребу политичких, економских, информативних, хуманитарних и других невојних средстава… допуњених војним средствима тајног карактера”, при чему употреба специјалних снага сигурно није на последњем месту.

Ову врсту рата изводиће агенти, командоси, хакери, манипулисани и плаћеници – оперативци тачно оне врсте какве ГРУ има на располагању. Чак и пошто је већина јединица Спецназа прекомандована ван директне линије командовања ГРУ, ова агенција још увек има на располагању елитне специјалне снаге обучене за ликвидацију, диверзије и обмањивање, као што се то види у Украјини. ГРУ је демонстрирала и вољу да ради са широким спектром „дивљих”: у Чеченији она је формирала не само батаљон Исток него и друге јединице од пребега из герилских или бандитских група. За осуђеног трговца оружјем Виктора Бута влада мишљење да је кадар ГРУ „на одређено време”. ГРУ је мање избирљива у избору сарадника од већине обавештајних агенција, што такође значи да је теже бити начисто с тим ко ради за њих.

НАТО и Запад још увек немају ефикасан одговор на овакав развој ствари. НАТО, војни савез створен да одговори на непосредну и отворену агресију, већ се нашао на мукама како да одговори на виртуелне ударе, као што је био сајбер-напад на Естонију 2007. године.

Ренесанса добре среће ГРУ обећава будућност, у којој ће хладноратовска претња тенковима који се преливају преко границе бити замењена новом врстом рата у којем ће манипулативно, пажљиво култивисање локалних савезника бити комбиновано са тајним ударима Спецназа за остваривање политичких циљева Кремља. НАТО може бити јачи на стриктно војном пољу, али, ако Русија може да отвори политичке поделе на Западу, да изводи операције које може да порекне, користећи борце неке треће стране и да циља стратешке личности и постројења, у суштини није битно ко има више тенкова или боље авионе-ловце. А то је управо оно на шта се ГРУ спрема.

Превод ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН, Фореигн Полицy/Фонд стратешке културе